Košarkaški pandan Ronaldinja

I upravo zbog toga će ostati upamćeni. Za sva vremena. Više nego po trofejima, medaljama i svemu ostalom. Po tome što su uveseljavali široku navijačku masu i od sportskih terena pravili pozorišnu scenu, a utakmice pretvarali u umetnička dela. To jest primese istih.

Nije to osobina sa kojom mogu da se pohvali mnogo asovi kroz istoriju. Samo oni posebnog kova. Kao što to "nešto" nije nešto što se uči, već sa čime se rađa, kao što su mnogobrojni treneri i igrači govorili za Teodosića.

Ta poeziju u pokretu je nešto što su i Miloš i Ronaldo de Asis Moreira od prvih do poslednjih dana negovali. Čak i onda kada je krenulo da ih izdaje telo. Nikada i osećaj. Možda nisu bili oni koji su najviše trenirali, ali su uvek bili oni koji su sobom donosili lepotu, raskoš, genijalnost. Sposobnost da izmame osmeh, da promene tok utakmice, da slude protivnika, između ostalog i da reše meč.

Bili su od onih igrača koje je vodio osećaj i srce pa su tako obojica igrali u klubovima za koje su od malena bili emotivno vezani. Na kraju je Miloš i završio karijeru na takvom mestu.

Zato i nije čudo što je njihov silazak sa sportske scene rastužio mnoge iskrene ljubitelje. Iza njih ostaje dodavanje bez gledanja, dribling kroz noge, trojka iz nemoguće pozicije, lob sa nestvarne udaljenosti. Pravi tragovi magije.