Jato kitova ubica

Portugalska i španska vlada nemaju crveni telefon, iako su se mnogo duže od Vašingtona i Moskve gledale preko koplja, međutim… Leta 2020. zvonili su telefoni u jednoj i drugoj vladi i nije bilo propuštenih poziva. Razlog su bile - orke. Kitovi ubice u okolini Iberijskog poluostrva uništili su nekoliko manjih brodova i jahti, u napadima u čoporima. Od pamtiveka orke plivaju oko Gibraltara, ali se nikada u istoriji naučnih istraživanja ove vrste nije dogodilo da potapaju brodove. Španska i portugalska vlada angažovale su naučnike kako bi utvrdile kako mogu da spreče novu opasnost u svojim vodama i naučnici su ubrzo došli do jednog zanimljivog zaključka - orke potapaju brodove jer se svete.

Četiri godine kasnije, mejnstrim mediji i popularna kultura imaju novi razlog da se bave orkama, a da ovoga puta bogati sinovi neopterećeni mišlju nisu odlučili da se nadgornjavaju sa jatom kitova ubica. Taj novi razlog je zapravo - košarkaški.

Tokom gostovanja u jednom podkastu, Džejlen Braun, prošlogodišnji MVP finala NBA lige govorio je o tome koliko je specifičan Mazula, trener Boston Seltiksa. Tada je Braun objasnio da Seltiksi, da bi mogli da nauče ofanzivne koncepcije svog trenera, moraju da proučavaju način na koji love kitovi ubice. Zašto? Zbog toga što Mazula u svoj košarkaški rad inkorporira brojna druga znanja, od fudbala i šema Pepa Gvardiole, do bioloških istraživanja – kitova ubica.

U mnogobrojnim intervjuima ove sezone i drugi igrači su govorili baš o tom primeru i kako im je Mazula život između utakmica i putovanja učinio zabavnijim, kreirajući nove, košarkaško-filozofske koncepte. Tako su brojni timovi odlučili da angažuju naučnike, biologe i košarkaške analitičare, kako bi utvrdili u čemu je fora sa orkama i ubrzo su došli do istog zaključka: Boston već drugu sezonu zaredom izgleda tako moćno i potapa svakog ko mu se nađe na putu jer se sveti.

Kitovi ubice su najveći predatori među životinjama. Nije to samo do njihovog impozantnog izgleda – teže do 11 tona, razvijaju brzinu do 48 kilometara na sat i imaju ogromna usta, prepuna načičkanih zuba dužine oko deset centimetara. Nije u tome fora. Orke imaju ogroman mozak, a koeficijent encefalizacije pokazuje da ne samo da imaju veliki mozak, nego umeju i da ga koriste.

Upravo zato ih je Mazula proučavao i pokušavao da inkorporira njihovu strategiju u igru svog tima. Orke žive u različitim oblastima i na raspolaganju im je različita hrana, nasuprot njima su životinje spremne da se prilagode samo da bi ih preživele, ali orke i dalje uspešno love. Za svaki problem, imaju strategiju.

Ako jure morske lavove u Južnoj Americi, orke svesno biraju da se nasuču na obalu i tu hvataju plen, a onda se ogromnim perajama vraćaju u vodu. Ako jure nekog drugog kita, napadaju u jatu, izdvajaju najsporijeg i onda ga satima muče – naizmenično ga ujedaju, iskaču iz vode direktno na leđa svog plena i na kraju se njihov plej prosto udavi. Blizu norveške obale orke love ni manje ni više nego haringe. Ne po jednu haringu, naravno, nego podele uloge, pa dve orke proplivaju ispod haringi i ispuštaaju vazduh, a drugi članovi jata telima naprave zidove i tako blizu površine nagomilaju tone haringi. Egzekucija je jednostavna. Naposletku, kitovi ubice najviše vole da jedu foke, koje se pogrešno osećaju bezbedno dok plutaju na ledu, ali onda naiđe jato orki i počne perajima da pravi talase, koji destabilizuju komad leda i foka sa njega samo sklizne u vodu. U smrt.

Džo Mazula (AFP)

Mazula je primenio svaki od ovih detalja.

U njegovoj ofanzivnoj strategiji love se i foke (timovi koji lutaju između vrha i dna) i haringe (timovi koji čame na dnu konferencija) i veliki kitovi (sa šampionskim ambicijama).

Seltiksi ovako razmišljaju o napadu: osnovna ideja je da se uvek napada u jatu, u vrlo uskoj formaciji u kojoj svako tačno zna kakva mu je uloga; nakon toga je potrebno identifikovati i izolovati defanzivno najslabiju kariku protivnika i u kontinuitetu je eksploatisati dok se prosto ne udavi; na kraju, ako protivnik i pomisli da se spasao i da je u stanju da se sačuva, onda čitavo jato počne da pravi talase i u jednom trenutku, plej samo sklizne u poraz.

Kako to, još praktičnije, bez Mazulinih filozofskih metafora, izgleda na parketu?

Mazula je još posle poraza od Majamija na kraju pretprošle sezone shvatio da Boston ima vrlo efikasan način da napada u talasima – da zasipa protivnika trojkama. Već tokom prošle, šampionske sezone, to je radio u neograničenim količinama, čak 43 odsto šuteva Seltiksa tokom regularne sezone bile su trojke. Pet malih? Može. Besomučno ponavljanje drive and kick akcija? Udri. Izolacija za najbolje igrače koji će sami sebi kreirati poziciju za šut? Apsolutno.

Mnogi su sumnjali u takvu strategiju, jer čak i najboljim timovima može da se desi da nemaju šutersko veče, ali može li ovako dobrom timu to da se desi četiri puta u jednoj seriji? Teško. Čak i ako se dogodi, tu je druga strana Mazuline strategije. Osim kitova ubica Mazula voli fudbal, a veliki je fan juego de posicion, temelja Gvardioline igre. Ako je lopta u našim rukama, onda nije u protivničkim. Ako već u napadu dobro pripremimo odbranu, onda ćemo je lakše igrati. Seltiksi su tako već tokom prošle sezone insistirali na ofanzivnom skoku i racionalnoj igri sa loptom, radeći na smanjivanju neiznuđenih grešaka. Ako nisu pogađali, onda su tukli i igrali odbranu.

Tako su postali šampioni.

A ove sezone su dodatno evoluirali.

Boston je do pre neko veče imao 51,4 šutnutu trojku po utakmici od početka sezone. Smejali smo se onim ludim Rokitsima iz sezone 2018/19, a onda se pojavio tim koji digne još sedam trojki više po utakmici od tog tima Hjustona. Seltiksi pritom nisu podigli samo obim, nego su proširili i načine na koji to rade. Pejton Pričard značajno više šutira po utakmici, od čega u proseku po meču ispuca četiri trojke više iz pozicija koje je sam sebi izgradio. To što mu je lopta u rukama dupliralo mu je broj asistencija i potencijalnih asistencija, a kada Tejtum ili Braun nisu na parketu igrač koji je stidljivo obavljao ulogu sekundarnog plejmejkera sada samouvereno diriguje orkestrom.

To su talasi.

Pejton Pričard (AFP)

Ako šutiraju loše, na nekih 30 odsto timski, Seltiksi će protivniku ubaciti 50 poena na meču samo trojkama. A to uništava samopouzdanje svake odbrane. Skliznuće sa leda pre ili kasnije.

Usred takve nestabilnosti, Seltiksi pametno čitaju odbrane (protivnička jata, prim. aut) i biraju najslabiju kariku. Mazulina omiljena akcija je “Octagon”, ali smo mnogo puta ove sezone videli kako igrači u samom začetku te akcije prepoznaju neki prostor i automatski menjaju ono što je pozvano improvizujući kretnje i napadajući slabe tačke rivala.

Ako odbrana nema nijednu rupu, na kraju će neki igrač Bostona svakako biti sam u korneru. Ako odbrana pogreši, orke će to odmah kazniti, bez robovanja sistemu.

Nije Mazula odjednom postao revolucionar. Pre samo godinu dana znao je da se provuče i nadimak Macola, bilo je mnogo grešaka u rigidnoj podeli minuta, neprepoznavanju čija je ruka vruća i nemogućnosti da se prilagodi i spreči nešto što protivnik konstantno radi i ugrožava njegovu ekipu. Od trenutka kada je pronašao pravu metaforu i ideju koju je postavio u temelj igre svog tima, Mazula kao da se oslobodio okova. A macola je sada njegova ekipa.

Prebacili smo prvu četvrtinu sezone i čini se da je Boston ponovo glavni favorit za titulu. Otkako istorija pamti, osvojio je najviše titula uz Lejkerse, a onda čekao godinama pet minuta. Sada kada ih je dočekao, vreme je da se sveti. Kao orke oko Gibraltara. Kao orke bilo gde, uvek u jatu, u uskoj formaciji, sa jasnim planom.