San Partizanovih navijača: Željko Obradović za trenera

Pre nešto više od tri meseca čelnici Partizana su krenuli u razgovore sa Zoranom Savićem ne bi li ga nagovorili da preuzme ulogu sportskog direktora crno-belih. Malobrojni koji su tada bili upućeni u dešavanja, na pominjanje imena našeg proslavljenog reprezentativca, prvo su sumnjičavo vrteli glavom smatrajući da je u pitanju nemoguća misija. Čak i kada se povremeno u stručnom delu javosti pomenulo Savićevo ime u istoj ravni sa Partizanom, gotovo niko nije mogao da poveruje da je to ostvarivo.

Međutim, crno-beli su verovali u sebe, ali i viziju koju su stavili ispred sebe. Takođe, ništa manje nije bilo važno i to što je i legendarni igrač sa dobranim direktorskim sposbnostima, potvrđenim u Barseloni i bolonjskom Fortitudu ima sličnu viziju u kom smeru i na koji način treba da ide Partizan, pa je "nemoguća misija" s početka teksta postala i te kako moguća. Savić je polovinom marta imenovan za sportskog direktora.

"Najbitniji čovek u klubu je trener, to je uvek bilo moje mišljenje, jer će dobar trener od prosečne ekipe da napravi dobru. Tu ne smemo da pogrešimo", još prilikom promocije u prvog operativca crno-belih Savić je stavio do znanja šta će sportskom sektoru kluba biti prioritet.

A ko bi bio najbolje rešenje za trenera Partizana? Čula su se brojna imena: Aleksandar Đorđević, Zvezdan Mitrović, Zoran Lukić, Pedro Martinez... Naravno ne iz kancelarija Partizana koje su "zaključane" kada se pomene trener. 

Ipak ima jedno ime koje bi bilo prihvaćeno konsenzusom - Željko Obradović! Da, ponovo će neki sumnjičavo zavrteti glavom, sigurno daleko jače. Jer u pitanju je najtrofeniji trener u istoriji evropske i svetske košarke, za čije bi puko nabrajanje uspeha bilo potrebno više vremena nego što traje jedna košarkaška utakmica, a ukoliko bi se pravio serijal o njemu, teško da bi jedna neverovatna karijera mogla da stane ne u jednocifren, nego bi malo bio i dvocifren broj epizoda. Na drugoj strani, klub iz Humske je bar trenutno daleko od evropskog vrha, pa se na prvi pogled čini da je prilična razdaljina između Partizana i Obradović.

A zapravo ona punih 37 godina, od prvog dana kada je Željko obukao igrački dres crno-belih, nikada nije postojala, već je ta veza, što nikada nisu krili ni klub ni trener koji ga je 1992. godine u Istanbulu (naravno uz igrače iz tadašnjeg sastava) uveo u red evropskih velikana, bila i jeste neraskidiva.

Da li će možda uskoro dobiti samo novu formu, sličnu onoj iz 1991. kada su neki većinom golobradi klinci, u šortsu i patikama, sa njim na trenerskoj klupi, krenuli u pohod na Evropu? To ne može niko da odgovori, jer bi i neki evropski giganti vrlo rado da ga "prisvoje", ne žaleći sredstva, svesni da uspeh koji Željko donosi nema cenu poput najvećih svetskih remek dela.

Ali ukoliko bi se Obradović vratio na (početno) mesto nepreglednog niza uspeha, sam njegov dolazak, odnosno povratak u Humsku, bio bi istorijski trenutak za Partizan, ali i srpsku košarku uopšte.

A posle? Znate već, neko bi rekao ni 1992. nije (bila) daleko...