Zvezdine najbolje generacije od Barija: Istine, mitovi i onaj meč sa Barsom

I kada unuci Andrije Maksimovića (najmlađeg prvotimca Crvene zvezde) potencijalno budu na fudbalskoj sceni, taj Bari i 1991. godina biće i dalje referentna i najviša tačka najtrofejnijeg srpskog kluba. Glasom legendarnog komentatora Radio Beograda Jordana Ivanovića to bi zvučalo ovako: “Počeo je put 1945. godine fudbalski klub tada nazvan Crvena zvezda, smenjivale su se generacije i generacije igrača, stručnjaka, sportskih radnika, trasirale put koji je godinama vodio do jednog cilja, činilo se da je taj cilj samo lepi san koji se ne može dosanjati u ovom veku. Ali je Crvena zvezda je uspela da se popne tamo, na ono mesto koje se smatra najviše fudbalskom tačkom“.

Od tog Barija ili Tokija i pobede nad južnoameričkim šampionom Kolo-Kolom Crvena zvezda je promenila četvorocifren broj igrača, čak 48 trenera (neki su se vraćali), veliki broj predsednika, generalnih direktora i sekretara. Bilo je tu biblijskih patnji jednog kluba, sušnih petogodišnjih perioda, dobrih i fenomenalnih utakmica i onih mečeva koji imaju prizvuk istorijskih evergrina, poput Liverpula, gostovanja u Salcburgu i Kajzerslauterna. Taj trodecenijski (i kusur) miks različitih emocija, drugačijih epoha, patnji i radosti, iznedrio je i gejzir različitih mišljenja. I kao što se u Mančesteru ravna sat po Bejzbijevim bebama, ili kao što u Amsterdamu uvek kraj očiju imaju pejzaže umetnine Krojfove generacije, tako se u Crvenoj zvezdi ravnaju po besmrtnicima iz Barija.

Tog 29. maja, tačno u 22.46, kada je Darko Pančev zario loptu u mrežu Olmete, kao da je počelo nepisano nadmetanje o statusu najboljeg tima posle barijevske ere. Istina nikada nije dokazana, jer fudbal, posebno u različitim decenijama nije plodno tlo za upoređivanje. Ali sigurni smo da postoji bar sedam generacija za koje se, makar interno, može reći da su najbolje, zaključno sa tezom sadašnjeg generalnog direktora Crvene zvezde Zvezdana Terzića, koji je uoči ovogodišnje Lige šampiona pokušao sadašnji tim da ohrabri tom konstatacijom – da je najbolji od Barija.

Činjenica je, ipak, da u priča o najboljem timu od 1991. godine ne može da pobegne prvo od društvenih okolnosti, ili još više od spoljno-političkih dešavanja, jer je, primera radi, baš ekipu koja je 1996. godine igrala nezaboravan meč sa Barselonom sačekao usud Bosmanovog pravila (bila je to prva sezona sa gotovo neograničenom razmenom radne snage). Jer koliko je to možda nepošteno reći prema starijim generacijama, lakše je igrati sa Milanom – makar u njemu igrala trojica Holanđana, nego sa Barselonom sa trojicom Španaca ili Sitijem koji kao prvak Engleske ima u startnoj postavi samo Kajla Vokera. Da ne govorimo o revoluciji najpopularnijeg sporta, njegovom ubrzavanju i geometričkoj promeni. Primera radi te 1996. godine su Goran Đorović i Đika Popesku izvodili bekovske sa peterca, što je u savremenom fudbalu pojava jednaka Halejevoj kometi.

DEKIJEVA I PERICINA GENERACIJA IMALA KRATAK MEDENI MESEC – TRI PORAZA U DERBIJIMA I DVA KUPA

Da, i sasvim je logično što je uoči večerašnjeg susreta sa Barselonom navijačima Crvene zvezde pred očima suvi talenat momaka koji su nosili crveno-beli dres u sezoni 1996/1997. Jer ta generacija je imala snagu Dejana Stankovića, natprosečnu veštinu Perice Ognjenovića, stabilnost Gorana Đorovića i jaku emotivnu crtu sa Pižonom Petrovičem na klupi. Kada se tome doda Kajzerslautern, pa i taj 180 minutni spektakl sa Barsom, logično je pomisliti da je to tim koji je i dalje pojam za neka prošla, sadašnja i buduća vremena. Tim pre što je Crvena zvezda bila sastavljena od domaćih igrača, u relativno ranom životnom dobu. Neki su završili u supertimovima poput Dejana Stankovića, neki su pravo sa Marakane zadužili Realovu belu opremu kao Perica Ognjenović (poslednji takav slučaj). Ali iza površine Dejanovog rađanja u demoliranju Nemaca i superspektakla sa Barselonom, kriju se jako teška vremena za Crvenu zvezdu. Ne kada je reč samo o materijalnom, nego i esencijalnom paramteru – rezultatima.

Primera radi, Crvena zvezda je te sezone 1996/1997. izgubila sva tri prvenstvena derbija (1:3, 0:3, 1:2), brzo odustala od titule, iako u tom periodu Partizan nije imao zvanje sile. Crno-beli su iz Evrope ispali u ranom avgustu od bukureštanskog Nacionala, što je tada okarakterisano kao veliki podbačaj i skandal. Sezonu je pored Evrope spasilo i osvajanje Kupa protiv Vojvodine (0:0, 1:0), prethodno je posle penal serije eliminisan Obilić.

Činjenica je da je taj tim bio rudnik zlata za najveće evropske klubove, ali je medeni mesec te generacije trajao suviše kratko. Od marta 1996. godine i pobede u finalu kupa protiv Partizana, do žestokog otpora Barseloni. Negativnost se sručila na Marakanu još u septembru, pre revanša sa Kajzerslauternom kada je Partizan dobio večiti derbi na Marakani. Navijači su zamerili Vladimiru Petroviću na odluci da iz derbija izostavi Anića, Zorana Jovičića i Pericu Ognjenovića kako bi ih sačuvao za derbi. Smenjen je tokom ranog proleća.

KSAMAKS VEČITA BRUKA DRUGOG LJUPKOVOG TIMA SA BUDUĆIM ZVEZDAMA JUVENTUSA I REALA

Nije hronološki, ali pod zidom sportskih sankcija odrasla je sa ove tačke gledišta brutalna generacija koja je osvojila duplu krunu u sezoni 1994/95. Oni pozitivni recidivi stare Jugoslavije su i dalje bili prisutni, jedini greh, u tom trenutku, momaka Ljupka Petrovića je bila kratka vremenska distanca u odnosu na Bari. I što su ih svi upoređivali sa Savićevićem, Jugovićem i Prosinečkim... A bilo je tu ozbiljne klase. Tu su bili budući napadač Juventusa (Darko Kovačević), vezista Real Madrida (Dejan Petković), štoper Depotiva iz La Korunje (Goran Đorović), plus Krupniković, Jovan i Predrag Stanković. Potencijali za ligu petice su imali ozbiljnog rivala u Partizanu sa Miloševićem, Ćurčićem, Nađom, Batom Mirković. Od četiri prvenstvena derbija dobili su dva, uz dva remija, osvojili Kup.

Njihov problem je bio što najbolji fudbal karijere nisu igrali na Marakani. I što su sve uprskali na prvom dvomeču posle ukidanja sankcija. Tog leta 1995. godine otišao je Marko Perović u Kremoneze, dok pridošlica iz OFK Beograda Dražen Podunavac jednostavno nije bio taj nivo. Zvezda je kasnije dobijala ozbiljne šamare, stradala od liliputanaca, ali je eliminacija od Ksamaksa iz leta 1995. godine i danas personifikacija bruke. Jer navijači Crvene zvezde sigurno se sećaju strele Čarlsa Vitla u 86. minutu, u meču odigranom u vrlo naelektrisanoj atmosferi posle pada Republike Srpske Krajine i operacije „Oluja“.

KOSANOV FUDBAL IZ ORBITE, POTOP PROTIV EKERENA I NEPOBEDIVA SILA SA VRAČARA

Taj meč, taj zlokobni meč sa Ksamaksom označio je početak velikog posta od pet sezona kada je reč o titulama. I progutao je tim podatkom neke ozbiljne timove i generacije. Onu već opisanu, koja je mučila Barselonu, zatim i sledeću iz sezone 1997/1998. Trener Milorad Kosanović doveden je u punoj snazi, trenutno fudbalski opozicionar i večiti boem, poslužio je strašan tim. Nadogradio je Pižonov rad, imao Stankovića, Ognjenovića i Jovičića, plus magiju u kopačkama preminulog Jovana Gojkovića.

To kako je Crvena zvezda igrala te sezone – to je prste da poližeš.

To da je to gledajući potencijal i šta su dali Crvenoj zvezdi možda i individualno najbolji tim od Barija – nije mit.

Samo što postoji jedno ali. Ne, ne radi se o biblijskom potopu i onoj kiši protiv Ekerena (pojavio se Goran Drulić), što je mali minus. Iza te generacije ostalo je malo toga osim materijalnog dobra. Imali su perfektan skor u večitim derbijima (2:0, 1:2, 4:0), ali i veliku nulu kada su se sabirali trofejni. Namerili su se na nepobedivu silu sa Vračara, odnosno Obilić, što je i danas otvorena rana na srcu navijača Crvene zvezde.

RAĐANJE TANDEMA DRULIĆ – PJANOVIĆ, BRISANJE PATOSA SA LESTEROM I POTOP POSLE DESET MESECI

Sve do 2000. godine Zvezda se batrgala uz povremene uzlete, bez kontinuiteta, ali je Slavoljub Muslin, bar na sezonu, idealizovao situaciju. I nesumnjivo stvorio tim koji prema svim parametrima važi za jedan od najboljih od Barija. Možda i najbolji, jer je duplu krunu odbranio i izdanjima u Evropi. I plus se izdigao posle velikog razočaranja protiv kijevskog Dinama u kvalifikacijama za Ligu šampiona (ozbiljan minus) te rutinirao premijerligaša Lester i to na neutralnom terenu, da bi kapitulaciju protiv Selte u drugom kolu UEFA Kupa potpisao tek posle skandaloznog administrativnog propusta, pošto su Glogovac i Lalatović u Vigu igrali sa parnim kartonima. Bilo je to rađanje tandema Drulić – Pjanović, gledanje pamučno mekanih poteza Branka Boškovića, banditskih reakcija Lea Lerinca, defanzivne čvrstine Nenada Lalatovića i Gorana Bunjevčevića (plus Vitakić). Bila je ta ekipa puna reprezentativnog potencijala, ali se raspala na leto 2001. godine. Da je bilo više pameti trajala bi duže.

Odlazak Bunjevčevića napravio je krater u odbrani, pošto Vladimir Matijašević nije bio adekvatna zamena. Počelo je da puca na relaciji Džajić – Muslin, potom i na relaciji Pjanović – Džajić. Desio se Leverkuzen što je manje bitno. Međutim, dogodio se i Arsenal iz Kijeva, sada ugašeni ukrajinski klub, što je bez ikakve sumnje bruka velikih razmera.

FILIPOVIĆ DAO ŠANSU DECI I NAPRAVIO MINUS 34 ZA DVE SEZONE

Da, znamo da navijačima Crvene zvezde zaiskre oči kada vidi sliku u kojoj Boško Janković proslavlja pogodak protiv PSV-a, čekajući da mu u zagrljaj dođu Dušan Basta i Aleksandar Luković. Slika za dominantno mesto omladinske škole Crvene zvezde. Samo što taj trenutak kratkotrajne sreće, možda utiče da brojni navijači zaborave tri godine patnje. Počev od mandata Zorana Filipovića, kada su pupoljci iz čuvene klase 1984 počeli da dobijaju šansu. Za dve takmičarske godine crveno-beli su odigrali vanserijske mečeve protiv Verone i Lacija, ali imali ukupni minus u odnosu na večitog rivala čak 24 boda. Jeste Partizan u to vreme bio jak, ali je primao po pet golova u Beču i Pragu. Uz sve to crveno-beli su poraženi u finalu Kupa 2003. godine, kada je mečka ponovo pozvonila na vrata tadašnjih čelnika. Bio je to period opasnog življenja i šamara u svlačionici (najgore prošao Mihajlo Pjanović).

I opet je Slavoljub Muslin bio spasilac, napravivši kopiju tima iz 2000. godine. A opet je to bila originalna generacija sa Dišljenkovićem na golu, Žigićem kao apsolutnim otkrovenjem Slavoljuba Muslina (došao ranije), Markom Perovićem, Dejanom Milovanovićem i kapitenom Nemanjom Vidićem. Kakav potencijal i kakva žustrina. Dupla kruna je osvojena uz trijumf nad Partizanom iz Lige šampiona, savladan je u prvom kolu UEFA Kupa danski Odenze i onda napravljen mali minus. Gubitak meča od Rozenborga jeste shvaćen kao neuspeh, kao neko predskazanje šta Zvezdu očekuje. Toj generaciji na zimu se pridružio Marko Pantelića tokom proleća se od povrede kičme lečio Nemanja Vidić. Kada god je igrao – nula u mreži Vladimira Dišljenkovića je bila zagarantovana.

PIKSI SAČEKAO ZLATNE DEČAKE POSLE PSV-A I ZENITA. ROMA BILA POČETAK, LIBEREC SVIRAO KRAJ

Bila je to zlatna godina, ali ne i zlatni period. I opet dođosmo do one slike Boška Jankovića, Dušana Baste i Lukovića. I svi navijači Crvene zvezde, na prvu loptu će reći, da je to ta ekipa koja se čekala od Barija, i da se takva koncentracija zvezdaštva i danas čeka. Da, onaj meč protiv PSV-a jeste bio vanserijski, ali je ostatak sezone bio katastrofalan. Petica u Ajndhovenu sručila se kao gvozdena zavesa na plaća mladih dečaka i tada trenera u jeseni karijere Ljupka Petrovića. Tvorac uspeha iz Barija kao da je bio preteča Baraka Bahara. Tempirao je formu za rani deo sezone, a onda zbirno na dva gostovanja PSV-u i Zenitu dobio devet golova. Bila je to prekretnica za Crvenu zvezdu, početak nove epohe bez Dragana Džajića.

Tu generaciju sačekao je naredni predsednik, sadašnji selektor Dragan Stojković Piksi. Naplatio je njihov talenat ozbiljnim izlaznim transferima, povukao dobre poteze dovođenjem Vladimira Stojkovića i Nenada Milijaša, trenera Valtera Zenge. Osvojena je dupla kruna. Gotovo svi parametri su bili ispunjeni za zvanje najbolje generacije od Barija.

Ali prvo se desio Strazbur, i naredno leto promašaja. Nije problem eliminacija od Milana, već činjenica da je Crvena zvezda posle toga eliminisana od češkog Libereca, da su jedan za drugim odlazili Žigić, Janković, Luković, Stojković, Piksi Kovačević. Bila je ona Roma i magični golovi Nikole Žigića, ali od kuće sagrađene u decembru 2005. ostala je samo srča, pepeo i dim. I možda ono retoričko pitanje dokle bi Zvezda dogurala sa generacijom iz sezone 2005/2006 da su bar neki od njih ostali još koju godinu u Ljutice Bogdana. Ili da su rođeni kasnije da igraju u ovo vreme.

MILOJEVA PRVA GENERACIJA PROMENILA KRV, SRCE I BUREGE JEDNOG KLUBA. I URADILA GOTOVO SVE

Zvezda je kasnije osvajala titule – ona iz 2014. godine u šizofrenoj atmosferi opšte besparice, pod komandom Slaviše Stojanovića, ima veću emotivnu nego bilo kakvu drugu vrednost. Ali je srce, pluća, bubrege jednog kluba promenila ona prva generacija Vladana Milojevića. Da, reći će neko da tu nije bilo ni približnog kvaliteta kao u opisanim timovima, niti reprezentativnog potencijala, niti mnogo igrača sposobnih da igraju u ligama petice. Sve je to tačno, ali taj tim mangupa, đilkoša, i kao što smo mnogo puta napisali izgubljenih duša kojima je Vladan Milojević ponudio merdevine kako bi se popeli na viši nivo, činjenično odradio najviše.

To je tim koji je Crvenu zvezdu posle deset godina vratio u grupnu fazu UEFA takmičenja (prvi tim koji je prošao četiri prepreke).

To je generacija koja je obezbedila evropsko proleće posle 25 godina.

Pazite sada ovo: to je tim koji na tri gostovanja u grupi, protiv predstavnika Nemačke, Engleske i Belorusije nije primio gol.

To je tim koji je osvojio titulu prilično lako, bez poraza u derbiju.

To je gotovo isti tim koji je ušao u Ligu šampiona u Salcburgu (otišao samo Le Talek).

I to je tim, bez Nemanje Radonjića i sa Markom Marinom koji je ostvario najveću pobedu srpskog fudbala u ovom veku. Protiv Liverpula 6. novembra 2018. godine.

I to je tim koji je promenio Crvenu zvezdu i udario temelj današnjeg koeficijenta i statusa, doprineo da Barselona baš ove večeri gostuje u Beogradu.

To je tim koji kao jedinu manu ima to što nije osvojio Kup.

Na tom talasu Crvena zvezda jaše i danas, mada su se u nesumnjivo najbolji period (dakle nismo rekli generacije) ugradili i momci Dejana Stankovića. Podbačaje u kvalifikacijama za Ligu šampiona, i to dva puta, nadoknađivali su ozbiljnim izdanjima u Ligi Evrope. Bili su prva srpska ekipa sa osvojenim dvocifrenim brojem bodova u grupnim fazama UEFA takmičenja. Da bi 2022. godine pomerili granicu, crveno-beli su tada bili prvi u grupi sa Bragom, Ludogorecom i Midtjilandom. Plasirali su se u osminu finala drugog UEFA takmičenja i za dlaku ispustili Glazgov Rendžers, mada rezultat govori drugačije. Zbirno je taj tim uzeo 25 koeficijentnih bodova i direktno kumovao drugom predstavniku u Ligi šampiona. I ostavio još jedan snažan utisak u onom dvomeču sa Milanom 2021. godine, kada je napadao kao „sumanut“ na San Siru i ispao na pravilo gola u gostima. Uz sve to uzeo je vezane duple krune.

Imala je ta generacija i mana, ali je imala Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija, koji su kao tandem nadogradili sva ostvarenja Gorana Drulića i Mihajla Pjanovića. I zaslužila su i zbog brojki i umetničkog utiska dvojica Vojvođana da se nađu u priči o najboljim timovima od Barija.

I još malo o istorijskom kontekstu. Sada su kvalifikacije drugačije, olakšane timovima kao što je Crvena zvezda, ali ima jedan igrač s početka devedesetih koji je sa potpisnikom ovih redova pričao o najboljim timovima iz Barija. I to anonimno.

“Najbolji je tim koji je igrao Ligu šampiona. Svi smo to hteli, ali nismo uspeli. Tu je svakoj priči kraj. Možemo da se pozivamo na druga vremena. Nekada se igralo za 60.000 godišnje, sada za 600.000. Mi smo vozili kola koja su imali dozvolu za dve ulice, jedino je jelkica u njima bila legalna. Ovi sada u Zvezdi mogu da obezbede egzistenciju. Drugačije je sve, samo se činjenice ne menjaju“.

A gde je današnja generacija. Trenutno ni gore ni dole. Ima titulu u džepu i rekordnu pobedu u Humskoj, ali ako pobedi Barselonu... To je baš ozbiljno.

ZVEZDINE VREDNE GENERACIJE POSLE BARIJA

1994/1995

USPESI: dupla kruna, veliki broj budućih reprezentativaca, tržišna vrednost

NEUSPESI: eliminacija od Ksamaksa

1996/1997

USPESI: kup, mečevi protiv Kajzerslauterna i Barselone, velika tržišna vrednost, budući reprezentativci

NEUSPESI: tri poraza u derbijima, bez titule

1997/1998

USPESI: igrači za top nivo fudbala, rekordne prodaje

NEUSPESI: gubitak oba trofeja, eliminacija od Ekerena

1999/2000

USPESI: dupla kruna, eliminacija Lestera, veliki broj budućih reprezentativaca

NEUSPESI: ispadanje od Dinama iz Kijeva

2003/2004

USPESI: dupla kruna, solidan broj budućih reprezentativaca, tržišna vrednost

NEUSPESI: ispadanje od Rozenborga

2005/2006

USPESI: dupla kruna, enormna tržišna vrednost, grupna faza Lige Evrope i eliminacija Brage, pobeda nad Romom

NEUSPESI: remi u Strazburu, poraz od Tromzea, eliminacija od Libereca

2017/2018

USPESI: prvenstvo, ulazak u grupnu fazu UEFA takmičenja posle deset godina, evropsko proleće posle 26 godina, kasnije ulazak u Ligu šampiona i pobeda nad Liverpulom

NEUSPESI: kup

2021/2022

USPESI: dupla kruna, prvo mesto u grupi Ligi Evrope, 25 koeficijentnih bodova za listu UEFA

NEUSPESI: eliminacija od Šerifa, slabija tržišna vrednost