Zbog čega nema još pojačanja u Partizanu

Iz vizure navijača odgovorni su Predrag Mijatović i Danko Lazović, a sa gledišta rukovodilaca krivi su – bivši. I jedini i drugi barataju argumentima i teško je proceniti ko je u pravu – a može da biti i da su Grobari i ljudi iz sportskog sektora – što Partizanov kadar nije dodatno osvežen tokom prelaznog roka.

Govorilo se kako je crno-belima potrebno bar deset novih igrača, prethodni trener Savo Milošević je predsedniku Privremenog organa Rasimu Ljajiću rekao da sedmorica ne bi mogla da igraju ni Mozzart Bet Superligu, trebalo je da usledi totalni remont, rekonstrukcija u pravom smislu te reči, a pošto nije (bar zasad) fanovi su razočarani. Otišli su samo levi bek Nikola Antić i centralni vezista iz Hondurasa, Kervin Arijaga, a angažovani ofanzivni vezni Milan Vukotić iz podgoričke Budućnosti i napadač Jovan Milošević, na pozajmicu iz Štutgarta.

Reklo bi se –  malo.

I jeste malo, mada za sve postoji obrazloženje.

Kako se može čuti u Humskoj, glavni kamen spoticanja u ovom trenutku su ugovori postojećih fudbalera. Uglavnom stranaca. Konkretno, Aldo Kalulu i Leonard Ovusu zarađuju po 50.000 evra mesečno i te plate su im obezbedili prethodni rukovodioci, Milorad Vučelić i Miloš Vazura, ispunjavajući želje tadašnjeg trenera, Igora Duljaja. Uvek može da se diskutuje  da li oni toliko vrede i kakvi su zakoni tržišta, međutim, suština je da krilni napadač i centralni vezista ne žele da odu iz Beograda za lošije uslove nego što imaju u glavnom gradu Srbije. Slično važi za Žoao Grimalda, Goha, Natana de Medinu, kojima je klub „napumpao“ ugovore, a sad baš zbog toga ne može da ih se otarasi.

Kako kažu poviše Autokomande, Mijatović i Lazović su maltene nudili strancima odlaske, bilo u vidu transfera ili pozajmica, ali su uvek nailazili na problem. Klub zainteresovan za nekog od njih nije u stanju da ih plaća kao Partizan, a onda igrači, logično, odbijaju da odu u drugu sredinu za manje novca nego što imaju u postojećoj, kao što je bio slučaj sa kineskim Šangdonom i Kaluluom. U takvoj situaciji crno-beli se osećaju kao hrčak u kavezu: taman započnu pregovore, sve ide kao po loju, ali kad je potrebno realizovati posao usledi povratak na početnu tačku i napretka nema.

Zato nema ni novajlija, jer u Partizanu smatraju da je najpre potrebno da neko ode kako bi se ne samo u budžetu, već i u igračkom pogonu, otvorilo mesto za nekog drugog. Ako pratimo dešavanja u dosadašnjem toku prelaznog roka, upravo je to bio slučaj. Kad je raskinut ugovor sa Nikolom Antićem stigao je Vukotić, a kad je Arijaga prosleđen Saragosi na pozajmicu doveden je Milošević. To što niko ne odlazi, ili da budemo precizniji – ne želi da ode, stvara Parnom valjku problem kakav zasad Mijatović i Lazović ne uspevaju da reše. Trener Srđan Blagojević ionako reče da su mu za rad potrebna 23 igrača i trojica golmana, da će redukovati kadar koji je putovao na pripreme u Tursku, a gomilati fudbalere i na postojeće dovoditi još neke deluje da nema smisla. A ti „neki“ neće da idu, što onda vraća lopticu u dvorište sportskog sektora.

Navijači mogu da reaguju i pod emocijama, ali se isto tako dobro sećaju Mijatovićevih reči u trenutku kad je dolazio, da svlačionica mora da se osveži novim licima. U jednom od javnih obraćanja čula se i brojka od deset novih imena. Kasnije je to redukovano na „kičmu tima“: štoper, centralni vezni, krilo, špic. Ako je i tako, opet je na početku sedmice u kojoj se nastavlja prvenstvo situacija zabrinjavajuća, jer su umesto četiri dovedena samo dvojica igrača. A usput nije napravljen rez kakvom se publika nadala.

Nije to jednostavno izvesti, jer bi svako tražio da bude plaćen. Tako bi trebalo. A to bi onda bilo više od 40 igrača pod ugovorom. Neizvodljivo. Baš tu stupaju na scenu Predrag Mijatović i Danko Lazović. Njihov zadatak i jeste da pokažu pregovaračke veštine i funkcionerske sposobnosti kako bi obezbedili bolji tim nego što ga je Partizan imao tokom 2024, a do kraja prelaznog roka na teritoriji Srbije ostalo je tek malo više od dve sedmice. S druge strane, čak i da još neko stigne, opet postoji rizik da nespreman uđe u takmičenje, jer nije prošao pripreme sa ekipom i biće mu potrebno vreme da se prilagodi novim zahtevima trenera Blagojevića. A jedini resurs koji Partizan nema je baš – vreme.

Zato je pred Mijatovićem i Lazovićem delikatniji zadatak nego što je bio borba za prolaz januarskog monitoringa. Ta mala pobeda je izvojevana, međutim, formiranje tima i dalje ide nekako sporo. Daleko od reputacije kakvu uživa nekadašnji as i sportski direktor Real Madrida i njegov saradnik ogromnog internacionalnog iskustva.

Uz sve objektivne okolnosti (pogledati pod „Vazura i Vučela“), ovo je zadatak koji sami moraju da reše. Jer i oni vide da sadašnji sastav nije dostojan imena Partizana.