Volela ga kao nikog, pamti njegovo milovanje

Delovalo je u jednom trenutku da je Vladan Milojević pronašao ofanzivnu trojku, i da su Milson, Silas i Šerif Endijaje ta kombinacija, dostojna Lige šampiona, i da su konačno nalegli kao poslednji deo laminata. Međutim, kako verovati ui konstataciju s početka teksta, i kako umiriti mišljenja zvezdaškog plebsa kada je ušao Nemanja Radonjić i srušio već usopastavljen sistem. Ali to je Nemanja Radonjić.

Rođen da majstoriše, rođen da uništava trenerske sisteme o čemu može naširoko da vam priča, primera radi, bivši strateg Torina Ivan Jurić. Kada je delovalo da su sve zlatne kočije rođenog Nišlije odavno prošle prihvatio ga je Vladan Milojević. I imao je moralno pravo iskusni stručnjak da se na konferenciji za medije vrlo direktno obrati Radonjiću, svestan daje na dobrom putu da mu za sedam godina dva puta podigne karijeru do tačke realnog potencijala.

„Zna Nemanja šta mislim o njemu, ali neka zna da ću tek danas da mu stojim nad glavom. Ponekad mi se čini da više verujem u njega, nego on u sebe“, rekao je Vladan Milojević.

Lopta je obično pravedna igračka. Vraća koliko daješ. I naučio je te lekcije Nemanja Radonjić još od tinejdžerskih dana, pa sve do poslednjih potucanja po evropskih klubova kada je više ličio na nomada nego na profesionalnog fudbalera. Ali isto tako ljubav između lopte i Nemanje Radonjića opstaje duže od decenije, koliko god ta veza bila toksična i jednostrana.

Voli ga kao nikog, pamti njegovo svako milovanje. Da krenemo od drugog gola u režiji supersoničnog Nišlije. Onaj potez kada je pomilovao bubamaru desnim stopalom, odnosno vrhovima krampona. To će biti jedan od evergrin poteza najvećeg srpskog stadiona u ovom veku. Koliko i Žigićev gol Romi, ili Kangina strela protiv Krasnodara. Jer ono je bilo unikatno fudbalsko delo, ma koliko prosto izgledalo. U tih pola sekundi satkano je sve što treba da znate o Nemanji Radonjiću.

I zaslužio je zbog svega navedenog da pronađe mesto u muzeju Nemanja Radonjić, ovekovečen fotografijom na kojoj on diže ruke, dok su trojica nemačkih fudbalera na zemlji. Baš taj detalj oslikao je moć Crvene zvezde, kao u onim vremenima kada je Pižon Petrović bacao kompletnu odbranu rivala na patos.

Krupnu grešku napravio je reprezentativac Srbije prilikom odabira novog kluba što u junu nije prihvatio simultane pozive sa najvećeg srpskog stadiona i pre turnira u Rusiji stavio se na raspolaganje Vladanu Milojeviću. Do utakmica sa Bodo Glimtom sigurno bi bio fizički i psihički na optimalnom nivou da isporuči Vladanu Milojeviću ono što od njega traži. Posebno, što je Vladan Milojević svestan šta i kolikoj meri može da očekuje da Radonjića.

Sigurno je da neće rođeni Nišlija konstantno ponavljati izdanja protiv Štutgarta. Da to može ne bi se uopšte već dve godina raspravljalo o mogućnosti da se jednog dana uopšte vrati u Crvenu zvezdu. Radonjić prosto mora da se koristi na poseban način. U malim količinama, i u specifičnim uslovima. Njegov fudbalski problem, kao i Silasov, je to što nije igrač malog prostora. Ubitačan je, verovatno najubitačniji od svih srpskih krila, u situacijama kada ispred sebe ima livadu. Samo što Zvezda takve mečeve igra u Evropi.