U Segundi moraš da igraš u sekundi

Segunda je crno-bela. Od sedmorice srpskih fudbalera u ovoj sezoni na terenima Druge lige Španije svi su imali veze sa Partizanom. Čak petorica su igrala za tim iz Humske (Miloš Jojić, Samed Baždar, Marko Milovanović, Bojan Kovačević za seniore, Aleksa Purić za mlađe kategorije), a dvojica su godinama figurirala kao želje, a nikad se nisu pojavili na Topčiderskom brdu (Nikola Maraš, Aleksandar Radovanović).

Sudbina je udesila da su se našli na Iberijskom poluostrvu. I kad već ne mogu – bar ne sad – da igraju u La ligi, evo ih u rangu niže. Sigurno nije atraktivno kao tamo gde su Real, Barselona i Atletiko, ali je zanimljivo i toliko neizvesno da se iz sedmice u sedmicu menjaju pozicije, a akcije onih koji pretenduju na promociju smenjuju kao na berzi.

Trenutno najviše vrede one u Almeriji. Klub u kome je igrao još jedan nekadašnji Partizanov član – Umar Sadik – nalazi se na čelu tabele i planira povratak u društvo najboljih, gde bi na osnovu ulaganja i snage igračkog kadra trebalo da bude. Otkako je Turki Al Šejk iz Saudijske Arabije preuzeo komande 2019. ambicije su porasle, ali rezultati to baš i ne prate, jer su Andalužani ušli, pa brzo ispali iz La lige i sad je ponovo napadaju.
„Ozbiljna je priča sa Saudijcima, dosta ulažu, a pošto su novi u poslu dešavaju se greške. Verujem da će na dugoročnom planu uspeti, prvo da ove sezone uđemo u Primeru gde se nije lako zadržati. Klub želi da postane stabilan član elitne kategorije“, predočio je Mozzart Sportu Marko Milovanović.

Napadač je već treću sezonu u Španiji. U prvoj je dobio tek 14 minuta, što je bila posledica dolaska iz skromne lige kakva je naša, mada ga je Almerija tokom zime prebacila u omladinski tim kako bi mogla da registruje još jednog igrača, zbog pravila o kvoti fudbalera za seniorski pogon. Zatim je u narednoj bio akter 11 utakmica. A i sad je na marginama, za šta postoji obraloženje.
„Na početku je bilo teško, došao sam u Primeru, a ogromna je razlika između naše i španske lige. Brzo sam naučio jezik, posle dve i po godine se osećam lepo ovde. Jedino što mi ne odgovara je mala minutaža, ali nadam se da ću tokom januara rešiti i taj problem. Bilo da ostanem u klubu ili ne. Na mojoj poziciji imamo verovatno najboljeg igrača u ligi, Luisa Suaresa. Kolumbijac je najbolji strelac i najdominantniji igrač na terenu. Imamo i Serhija Aribasa koji je igrao za mladi tim Real Madrida. U jednom trenutku sam bio prebačen u B tim, bilo je teško, ali posle nekog vremena sam se navikao i prošao sve to što me je i ojačalo“.

Iako ne igra mnogo, energija koju rođeni Smederevac emituje dopada se navijačima na stadionu Mediteranskih igara. Nedavno ih je animirao u Kupu kralja, protiv Sevilje, spektakularnim golom, na tom susretu je dopisao i asistenciju i deluje da su pomaci vidljivi, da napreduje.
„Ubrzao sam svaki segment svoje igre, u španskom fudbalu je sve brže i to je najveća razlika u poređenju sa našom ligom. Ovde imaš pola sekunde da uradiš nešto, a u Srbiji dve sekunde. Takođe, tehnički sam napredovao, Španci su poznati po tome da sve rade s loptom, tako da mislim da sam i tu veštiji nego ranije. Momci uživaju u fudbalu, čak i na pripremama nema ’suvog trčanja’, sve se radi s loptom. Cilj je da se fudbaler sjedini s loptom i da upozna igru prirodnim putem“.

Marko kaže da uživa na jugu države što se tiče privatnog života i da intenzivno prati dešavanja u Humskoj, gde nije igrao mnogo, ali je bio produktivan u vreme trenerskog mandata Aleksandra Stanojevića. Ne isključuje mogućnost da se jednog dana vrati.
„Svako od nas bi voleo da igra u klubovima iz Lige šampiona, pet najboljih liga Evrope, ali Partizan je nešto drugo. Prema njemu postoji ljubav, pratim svakodnevno šta se dešava i drago mi je da ide nabolje. Partizan je ljubav, sve ostalo je posao“, dodao je Milovanović.

KAD JE BEBE RASPALI...

Aleksa Purić (©Ismael Mijan/Guliver)

Poput njega, u „Zemunelu“ je stasavao Aleksa Purić, samo nije imao dovoljno sreće da debituje za prvi tim, iako je nekoliko puta bio na pripremama. Milovanović i on su klasići (rođeni 2003), skoro da su jednake visine (197-196 u centimetrima u korist špica), ali im se pozicije razlikuju. I putevi, jer je štoper iz Šapca preko Kipra, gde je bio član Dokse, prošlog leta stigao u Rasing Ferol.
„Posle Partizana sam otišao na Kipar u klub koji se bori za opstanak, nije bila najbolja situacija, mada mi je jedini cilj bio da igram. Beležili smo loše rezultate, ali sam igrao baš dobro. Nije prošlo nezapaženo, počeo sam da sarađujem sa aktuelnim menadžerima i kada sam čuo za ponudu Rasinga i Španiju, za mene više nije bilo dileme. Imao sam ponudu da se vratim u Srbiju, čak i pozive iz Saudijske Arabije, ali nije me ništa interesovalo, samo sam odbijao sve kako bih došao u Španiju“.

Možda nije tako ugodno kao Milovanoviću, koji je na jugu i više uživa u sunčanim danima, dok je Purić smešten na severu Pirineja, u oblasti Galicija. Mada, kažu da je tamo najbolja kuhinja u Španiji.
„Moram da pohvalim hranu u Galiciji, stvarno je izvanredna, šta god da sam jeo bilo je baš dobro. Naravno, fali mi i naša hrana i sve, ali već je prošlo šest meseci. Koristim svaki slobodan trenutak da odem do Srbije. Ja sam ovde sam, na severu Španije je dosta kiše. Ferol je mali, ali lep grad, zimi je prelepo kad se ceo okiti“.

Naravno, ni Aleksa nije u Španiji zbog turizma ili gastronomije, mada njegov tim ima poteškoća i nalazi se u donjem domu tabele, pa mu sledi borba za opstanak. Bez obzira što u ekipi ima Bebea, nekadašnjeg člana Mančester junajteda.
„Zanimljiva je priča sa prvog treninga. Igrali smo fudbal na skraćenom terenu, čuvao sam njega koji je daleko od gola, a desilo se da je samo pomerio loptu u desnu stranu i kad ju je šutnuo, ostao sam zatečen, rekoh: ’Šta je ovo’. Stvarno Bebe ima strašan šut. Čovek je bio u Mančester junajtedu, nije igrao, ali potrebno doći do nivoa samo da budeš tamo, pogotovo kod Aleksa Fergusona. Mislio sam da će možda dići nos kada je potpisao za nas, ali je Bebe sjajna osoba. Sa svima je dobar, veoma je komunikativan, iznenadio me je. U svakoj ekipi imaš ozbiljne igrače koji su igrali i prvu ligu. Izdvojio bih Alemaa iz Ovijeda i Ramosa iz Kadisa“.

I Puriću se sviđa način na koji Španci tretiraju fudbal, sport generalno.
„Sve je ovde na nivou iznad u odnosu na ono što sam igrao do sada. Kiparsku ligu bih uporedio sa našom. Kao što je rekao Marko Milovanović, u Srbiji imaš dve sekunde za sve, ovde nemaš. Čim sam došao, prve dve ili tri nedelje sam video da ne mogu polako, ali sam shvatio da sam se ubrzao i da je to najveća razlika – Brzina u igri“.

Zanimljivo, Purić je počeo da trenira u Školi fudbala Savacium, koja je Srbiji dala dvojicu reprezentativaca.
„Tajna te škole je jedan čovek koji je trenirao sve nas – Zoran Kokanović. Ja sam bio kod njega šest, sedam godina, bili su tu i Strahinja Pavlović, Saša Lukić. Nije slučajno da nas je on sve vodio. Kasnije sam odatle završio u Partizanu. Taj klub za mene predstavlja ljubav i zašto se ne bih vratio u nekom trenutku“, ostavlja mogćnost mladi štoper.