U inat svima i uprkos svemu – Lazetić je pobednik

U zemlji rata doneo je mir, a tenzični ambijent u klubu pretvorio u bonacu. U subotu veče navijači Makabija iz Tel Aviva na počinak su otišli spokojni, jer su proslavili 28. titulu prvaka Izraela, zahvaljujući Žarku Lazetiću.

Malo koji srpski trener je u poslednje vreme mogao da se pohvali peharima u inostranstvu. Marko Nikolić je to uradio u Rusiji, Mađarskoj i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, gde se obradovao i Miloš Milojević; Dušan Kerkez je uspeo u Bugarskoj da osvoji tamošnji kup; Dejan Stanković takođe prvi prošao kroz cilj u Mađarskoj;  Vladimir Ivić baš na teritoriji gde je Lazetić upornim radom promenio sliku o sebi, pošto je dugo bio praćen nepoverljivim pogledima javnosti.

Zato ovo što je uradio posle iznenadnog odlaska iz TSC-a predstavlja ogroman korak i za njega i za srpski fudbal.

Najviše zato što nema dana da mediji u sukobima zahvaćenoj državi nisu kritikovali Lazetića, čak su mu i navijači Makabija „seli na kičmu“, ali bivši trener Metalca iz Gornjeg Milanovca je izdržao sve nalete, pokazao da je mentalno stabilan i da ne odustaje od principa po kojima je postao prepoznatljiv tokom rada u Bačkoj Topoli. Njegovi timovi uglavnom izgledaju bolje kako se ciklus bliži kraju, tako je i Ponos Izraelac ubrzao u presudnoj etapi i odbranio naslov u ambijentu koji je sve samo ne idealan.

Najmanje iz dva razloga. Prvi je što se olako prelazi preko činjenice da je Lazetić došao u ratom zahvaćeno područje. Kao, navikao je da živi i radi u takvim okolnostima. One ga jesu očvrsnule tokom zbivanja na Kosmetu i kasnije u Beogradu, ali ne bi trebalo pretpostaviti da je zbog toga normalno da radi dok rakete lete iznad glave i kad je svaki dan maltene premija. Drugi otežavajući faktor tiče se opterećenja igranja Lige Evrope. Osam mečeva je Makabi igrao kao gost. Četiri u Beogradu i još četiri na raznim destinacijama Starog kontinenta, što je iziskivalo neprestana putovanja i povratka u Tel Aviv, razumljivo umaralo ekipu, pa su joj se dešavali kiksevi i verovatno je zato završila osnovni deo prvenstva na drugoj poziciji i relativno rano ispala iz Kupa Izraela.

Iskustvo igranja na međunarodnoj sceni je zapravo pomoglo Žutima. Od trenutka kad je završio takmičenje u Ligi Evrope posvetio se samo odbrani titule i tu se tek videlo ono što je moglo da se primeti i protiv Brage ili Midtjilanda kad je primao golove u završnim minutima. Tim jeste propatio zbog gubitka tih utakmica, ali je očvrsnuo na psihološkom planu i kad je počeo plej-of izgledao je maltene nezaustavljivo.

Osnovni deo prvenstva, Makabi je završio iza Hapoela iz Ber Ševe, koja je imala i prednost u derbiju tokom doigravanja. Baš na tom susretu videlo se kako je Lazetić oblikovao ekipu, jer je na vrelom gostovanju slavila 3:1, preuzela prvo mesto na tabeli i više ga nije ispustila. Doduše, imao je pomoć Hapoela iz Haife i Beitara iz Jerusalima koji su u minulim kolima otkinuli bodove Ber Ševi, ali kao što je rekao Ran Kožuh, trener tog sastava: „Što se mene tiče, mi nismo šampioni“. Bila je to najbolja potvrda da je Lazetić oformio skladnu celinu koja uverljivo funkcioniše u teškim trenucima.

I sve to u atmosferi nepoverenja medija, čelnika kluba koji su nekoliko puta planirali da ga smene kad su rezultati bili loši, pa i nestrpljive publike. Dok su ga napadali sa svih strana, Žarku Lazetiću je verovala – svlačionica. Da nije, ne bi se desilo da Makabi postigne 81 gol u prvenstvu, a tako nije bio efikasan nijedan prvak Izraela u poslednjih 15 godina. Pa i da maltene ravnomerno rasporedi pogotke među napadačima: Dor Turdžeman je dao 14, Vesli Petaći 12, Dor Perec i Eran Zahavi po deset, Ošer Davide osam... To sugeriše na zdrav ambijent ili na poverenje treneru, iako je bilo i te kako napetih situacija.

Naročito sa Eranom Zahavijem. Kako kažu kolege u Izraelu, Žarko Lazetić je prvi trener koji je iskusnog špica tretirao kao bilo kog drugog igrača. Svi prethodnici su mu povlađivali, ugađali, stavljali da igra i kad je zasluživao i kad nije, dok je Srbin rešio da mu pokaže da je njegovo vreme prošlo. Ne zato što ima nešto protiv kapitena, već iz razloga što je okrenut budućnosti. Turdžeman ima samo 21 godinu i predstavljaće oslonac i kluba i reprezentacije, dok je Zahavi završio mandat. Novinari su sve vreme smatrali da držanjem Zahavija na klupi Lazetić ponižava prvu zvezdu tima, verovatno i lige, zaboravljajući da Eran ima 16 godina više od Turdžemana i da nije brz i(li) okretan kao nekad. Doduše, u doigravanju je bio češće na terenu, postigao osam golova na deset utakmica i u velikom stilu se oprostio od voljenog kluba.

Taj klub je tokom sezone gubio bodove od Hapoela Hadere, Kijrat Šmone, Tiberijasa i Reine (ekipe koja mu je došla glave i u kupu), međutim, to se sad zaboravlja. Poslednji utisak je uvek najjači. Lazetić je premijernu etapu van teritorije Srbije završio trijumfalno, a da je pritom učvrstio pozicije i sad može na odmor.

Mada, kod njega odmor traje svega nekoliko dana. Ako i toliko. U glavi sigurno ima model kako će mu ekipa izgledati u kvalifikacijama za Ligu šampiona, u koje će krenuti od drugog kola. Ako niše drugo, nikom neće biti prijatno da igra protiv Makabija.