Tiha revolucija završena krečenjem Katedrale fudbala: Izvolite u Ligu šampiona
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | pet. 16.05.25. | 13:59
Atletik Bilbao se zahvaljujući Ernestu Valverdeu vratio tamo gde nije bio 11 godina
Eminencija španskog fudbala. Ne siva, već zlatna. Ako bi postojalo rangiranje, Ernesto Valverde bio bi na vrhu liste najboljih domaćih trenera La lige. Makar u ovom trenutku.
Opet je uspeo. Prošlu sezonu okončao je tako što je Atletiku doneo četiri decenije čekan pehar Kupa kralja, ovu tako što je kvalifikovao ponos Baskije u Ligu šampiona. Glavni zadatak nije ispunio, jer se Mančester junajted ispostavio prevelikim zalogajem na putu ka finalu Lige Evrope baš na San Mamesu, ali Lavovi opet liče na predatore i posle 11 godina ćemo ih gledati u kontinentalnoj eliti.
Izabrane vesti
Najviše zahvaljujući Valverdeu. Čoveku koji je pre svega – trener. Možda ne za najveće klubove, ali svakako za velike domete.
Oslobođen sujete, sa izvanrednom radnom etikom, rešio je da se vrati u rudnik posle ne baš pohvalnih izdanja u Barseloni i njegovom Bilbau podari još jedan uspeh. Prethodni plasman u Ligu šampiona takođe nosi Valverdeov pečat, bio je tu i 2014. kad su crveno-beli takođe prvenstvo završili na četvrtoj poziciji, a onda se preko Napolija, u poslednjem kvalifikacionom kolu, domogli takmičenja koje svi vole.
Nekad je Ernesto Valverde bio špic i nije slučajno što mu ekipe neguju ofanzivan fudbal i što sjajno koristi napadački potencijal. Autogram na poslednji uspeh stavila su braća Vilijams, jer je Injaki decenijska referenca, a Niko senzacija što privlači pažnju premijerligaša; Ojan Sanset je najefikasnij igrač tima, iako nije klasični centarfor; Gorka Guruseta je dao dosta važnih golova; Aleks Berenber sa krilne pozicije namestio čak deset; vanvremenski kapiten Oskar de Markos – koji je na početku karijere dejstvovao kao krilo – dodao šest asistencija... Dovoljno resursa sa Atletik Bilbao uzleti tamo gde nije bio još od vremena Arica Adurica.
Valverde (Reuters)Koliko god svi voleli igru na gol više, pogršeno bi bilo plasman u Ligu šampiona tumačiti kao posledicu napadačkog opredeljenja. Bilbao izgleda sjajno na suprotnom kraju terena, što je ilustrovano podatkom da je od svih članova La lige primio najmanje golova. I to u sezoni u kojoj Unaj Simon sa statusom reprezentativca Španije nije branio maltene do polovine trke zbog povrede; u kojoj ga je menjao Đulen Agiresabala; u kojoj Dani Vivijan i Jeraj Alvares nisu najbolji štoperi ni u Primeri, ali izgledaju skladno, taman da zamaskiraju probleme tima; u kome je vezni red delovao pokretljivije nego lane, iako je ostao bez Ikera Munijaina i Andera Erere, a svaki će vam trener reći da odbrana nisu samo centralni defanzivci, nego da počinje od napada, u kome nije bilo mesta za Raula Garsiju.
Bez trojice veterana, od kojih su prva dvojica otišla u Argentinu, a potonji okončao karijeru, Valverde je izvršio tihu revoluciju u ekipi i poverio ključeve centralnog dela terena Mikelu Huaregisaru, Benjatu Pradosu ili Unaju Gomesu, koji tek nisu igrači senzacije, ali sve dok momci pristigli iz podmlatka podsećaju na klasičle vodonoše, braća Vilijams mogu da malterišu. Njihovi radovi su vidljivi, ali sve skupa Bilbao je okrečio San Mames i tu unikatnu fudbaslku Katedralu spremio da u njoj ozdvanja himna Lige šampiona.
Do nje je došao mahom koristeći resurse domaćeg terena, na kome zna za samo jedan poraz u poslednjih 36 utakmica. Ni njega nije bilo da se Atletikova utvara u liku Anhela Koree nije pojavila u nadoknadi susreta poslednjeg avgustovskog dana. Posle toga, dobijao je, između ostalih, Real i Viljareal (verovatno će sa njim u Ligu šampiona) i kad igra kod kuće osećaju se posebne vibracije.
„Svi nas poštuju na San Mamesu“, rečenica je koju često koristi Valverde.
Iako izgleda da se takimiči sa drugima, Atletik Bilbao se zapravo nadmeće sam sa sobom. Da bude bolji nego što je bio, da pokaže da je spreman za iskorak, da ovo što je radio u sezoni na izmaku zaslužuje nadgradnju, iako je bilo svetlih izdanja poput pobeda nad Romom ili Glazgov Rendžersom. Za Ligu šampiona su potrebni igrači Lige šampiona, a osim braće Vilijams i Sanseta teško da još neko može u tu kategoriju. A nema odakle da ih dovede, jer su resursi ograničeni politikom kluba da se oslanja samo na igrače rođene na teritoriji Baskije.
Zato je Valverde ono što su Imanol Algvasil u Sosijedadu, Manuel Pelegrini u Betisu ili Marselino Garsija Toral u Viljarealu. Na stranu ova sezona, u pitanju je ukupan utisak. Valverde je dokazan na više adresa.
ReutersTakav je bio i kao igrač, naročito u Barseloni, sa kojom je podigao trofeje Kupa pobednika kupova i Kupa kralja. Sa Kataloncima je kao trener dvaput bio prvak, jednom osvajač kupa, jednom Superkupa i kako često vole da naglase španski mediji „sponzorisao je poslednju zlatnu eru Katalonaca (pre ove Flikove)“; Bilbao je doneo pehar Superkupa, kasnije i Kupa kralja, čekan 40 godina. Trener je sa najdužim stažom u istoriji kluba, razdeljen u tri etape. Jedino nije uspeo u Viljarealu, ali na svim drugim mestima je njegov pečat vidljv. Jedino što nije dogurao dalje od četvrtfinala Lige šampiona. Njemu se pripisuju neuspesi Barselone u Rimu i Liverpulu posle tri gola prednosti pred revanše i naravno da niko od njega ne očekuje da sa Bilbaom napadne kontinentalni tron, ali...
Da igra bitnu ulogu u redizajniranom formatu, da muči velikane evropskog fudbala u okrečenoj Katedrali, da iz kamenoloma Lesame iskopa novi dragulj – svakako. Ionako je u tome poenta Bilbaa, jer se niko u Španiji ne oslanja na produkte Akademije kao Lavovi. Čak dve trećine fudbalera prvog tima su oblikovani u crveno-beloj fabrici.
Samo je pitanje koliko takvi mogu van granica. Ako ništa drugo, milioni će se sliti u klupsku kasu. Najmanje 18.600.000 evra samo za učešće, a ako bi se plasirao u eliminacionu fazu minimum 30.000.000 evra. Da makar ne mora da prodaje Nika Vilijamsa. Odmah.
_27.JPG.webp)
.jpg.webp)