Svi ste u pravu! PSŽ je i pre bio odbojan i simpatičan

Za ambiciozne planove im je trebalo više novca nego što su imali. Posavetovao ih je niko drugi do legendarni Santjago Bernabeu da novac uzmu od naroda. I tako je preko 20.000 ljudi dalo pare za Pari Sen Žermen. Prvi put u istoriji francuskog fudbala su navijači osnovali klub, pa su zato za PSŽ uvek navijale i najniže klase. Po tome, PSŽ je mnogo više narodni klub od mnogih drugih koji se diče istorijom i tradicijom iza kojih je stajala politika.  

Novoosonovani PSŽ je doveo kapitena reprezentacije Žana Đorkaefa (ne guglajte, tata mu je) i odmah ušao u prvu ligu. Opijeni od uspeha i popularnosti, čelnici su uveli klub u dugove, posvađali se, razdvojili se i od jednog kluba su opet nastala dva: FK Pariz i PSŽ. Ovi prvi su ostali u prvoj ligi, ovi drugi su izbačeni u treću jer nisu hteli da promene ime. Tri godine su bili u vlasništvu navijača poput španskog modela, a onda je PSŽ preuzeo modni dizajner Danijel Ešter uz još neke biznismene. I dao mu dozu spektakla koja će ga pratiti do danas.

Veliki Žist Fonten je došao na direktorsku funkciju (kasnije i trenersku), gro ekipe su činili mladi igrači i krenuo je veliki povratak Pari Sen Žermena. Kada su u ludom preokretu u baražu izborili povratak u elitu, Fontena je na terenu udarilo srce. Srećom, preživeo je. Iste sezone, FK Pariz je ispao iz prve lige, a PSŽ se uselio na njegov Park prinčeva iz kojeg nije izašao do dana današnjeg. Niti je više ikad ispao iz prve lige.

Pari Sen Žermen je postepeno rastao i osvajao srca lokalaca, a za njima i ljudi širom zemlje. Stvoren je rivalitet sa Marseljom (zbog tuče u Kupu), a počeli su da stižu i poznati strani igrači. Među prvima Ilija Pantelić. Na istoriju retko kojeg evropskog velikana su igrači sa ovih prostora uticali kao što je to slučaj sa pariškim Svecima. Gazda Ešter je kao čovek iz visoke mode i biznisa imao sjajan marketing za tadašnji fudbal i vreme. Plaćao je velika imena poput Johana Krojfa ili Dragana Džajića da igraju prijateljske utakmice za PSŽ i da se fudbalski brend probija globalno. PSŽ je i tada kupovao popularnost… Kasnije je na klupu došlo ogromno ime evropskog fudbala – Velibor Vasović. Ali, nije doneo ni trofeje, ni plasman u evrokupove.

PSŽ je postao ljubimac pariške aristokratije, a tribine su i dalje punili obični smrtnici. Počeo je da flertuje i sa visokom politikom. Tadašnji gradonačelnik Pariza Žak Širak je prvi prepoznao značaj jakog fudbalskog kluba i da je stadion dobar lakmus papir za izbore. Kada je Ešter doživotno proteran iz fudbala zbog finansijskih malverzacija sa prodajama ulaznica, Širak je novom predsedniku Frensisa Boreliju bio od velike pomoći. Pomagao je i slao novac, ali se i slikao i širio uticaj.

Vratio se nakratko i Vasović na klupu, ali je oteran jer nije imao validnu trenersku diplomu, a PSŽ je rastao iz sezone u sezonu. Peto mesto 1981. je bio najveći uspeh do tada i najavio nešto što je ceo Pariz čekao – trofej. Za njega im je bila potrebna neka velika zvezda i dobili su je Ivici Šurjaku koji je u finalu Kupa Francuske na oproštaju Mišela Platinija od Sent Etjena namestio oba gola i odveo meč u produžetke, kasnije i penale koji su Pari Sen Žermenu doneli prvi trofej u istoriji.

Nakon 20 i nešto godina Pariz je dobio klub u Evropi, a euforija je kuljala. Šurjak je otišao, ali su došle velike zvezde poput Ozija Ardiljesa, Kesa Kista i nadasve Safeta Sušića, donedavno najboljeg igrača u istoriji kluba. Za neke u Parizu, i dalje najboljeg. Pokupio je PSŽ i neke od najboljih domaćih igrača, a iz klupske škole je porastao Luis Fernandez. I stvoren je tim koji će Sušić kao prva zvezda i Žerar Ulije kao trener predvoditi 1986. do prve titule prvaka Francuske. Prve za grad Pariz posle 50 godina. Taj PSŽ 80-ih je bio šik, popularan, atraktivan, nakrcan majstorima fudbalima… Još kada im je pridodat Vaha Halilhodžić, posle njega i Zlatko Vujović, bio je to ultranapadački tim koji je garantovao spektakl.

Safet Sušić (guliverimages.com)

Problem je što spektakl nije donosio trofeje. Ali, jeste dugove do guše.

Kako je budžet rastao i zvezde pristizale, tako je predsednik Boreli zakopavao klub u sve dublju finansijsku rupu. Sve dok ga nije doveo na na ivicu bankrota i pod pritiskom navijača odstupio iz fotelje. Klub je preuzeo TV gigant Kanal+, očistio dugove i pojačao budžet. Ali, istovremeno se u Marselju uzdigla imperija Bernara Tapija, pa Pari Sen Žermenu nisu pomogla ni pojačanja poput Brazilaca Valda i Rikarda, domaćih asova Legena, Furnijea, Žermena, Roša, Guerina i mlade zvezde Davida Žinole. Marselj je bio prejak, ne samo za Francusku, već za Evropu.

Frustracije u Parizu su rasle iz godine u godinu, pratili su ih huliganizam i ekstremizamna tribinama, a iza svega toga vlasnici iz Kanal+ su sa Tapijem imali interni dogovor da tada već ljuto rivalstvo začine unapred dogovorenim provokacijama zbog popularnosti i marketinga. Osim što to igrači i navijači nisu znali, pa je  “L’Klasik” 1992. godine prerastao u meč sa nadimkom – “Kasapnica”.

Kada je Marselj pokorio Evropu i kada je Tapi konačno pao i zaglavio zatvor, PSŽ je osetio šansu. I stvorio najbolji tim u dotadašnjoj istoriji. Na Park Prinčeva je stigao brazilski velemajstor Rai. Verovatno najveći idol u istoriji kluba. Vodio je Svece 1994. do druge titule u klupskoj istoriji, oboreni su brojni rekordi, a publika je uživala u igri Pari Sen Žermena. Domaće zvezde Bernar Lama, Alan Roš, Juri Đorkaef, David Žinola, Brazilci Rai, Valdo, Leonardo i afrička strela Žorž Vea su sejali fubalski spektakl. Osvojen je kasnije i Kup pobednika kupova. Igrali su i polufinale Lige šampiona protiv Milana, ali je Lama nekim izjavama isprovocirao Dejana Savićevića da se uozbilji i odigra onako kako samo on zna, pa je PSŽ ispao.

Političari, glumci, slavne ličnosti su bili redovni na tribinama Parka prinčeva, ultrasi sa dijametralno suprotnim političkim stavovima izrasli u jednu od poznatijih grupa u svetu fudbala, ali iza celog spektakla su opet stajali zlikovci u upravi koji su kopali finansijsku rupu.

Kanal + je dovodio zvezde i majstore koji garantuju spektakl, pa su na Parku prinčeva plesali Marko Simone, Džej Dežj Okoča, Nikola Anelka, Ronaldinjo, Juan Pablo Sorin… Ali, rezultata nije bilo. U tom periodu je klub pojačao i Branko Bošković, tada jedan od najboljih igrača Crvene zvezde.
“Iskreno, i tada je to bio veliki klub jer su neke prethodne generacije imale uspehe. Osetio sam to na prezentaciji kada sam pojačao PSŽ. Oni i Marselj su bili dva najveća francuska kluba sa najvećim brojem navijača i velikim rivalitetom. Upoređujući sa sadašnjim vremenima, vidim sličnosti, ali sada su i vremena modernija, tehnologije drugačije...“, kaže Branko Bošković za Mozzart Sport.

Boškoviću Pariz nije bio glavna želja dok je igrao u Zvezdi.
„U Crvenoj zvezdi sam dugo igrao, dosta toga i osvojio, ostvario se i čekao taj iskorak. Najviše sam pratio italijansku ligu, težio ka njoj i video sebe tamo. Verujem da bih tamo lakše igrao jer je u Francuskoj mnogo toga bilo na snagu, fiziku i nije bilo baš lepog fudbala. ali, tada su vremena bila malo drugačija pa nismo birali gde ćemo preći iz Crvene zvezde. Uglavnom se klub pitao. PSŽ je bio najkonkretniji i naravno da sam bio srećan što me takav klub traži“.

Branko Bošković (©Reuters)

U Parizu nasledio Ronaldinjov broj 10 kao želja trenera Vahida Halilhodžića.
„Tačnije, „desetku“ je trebalo da nasledi Murat Jakin iz Švajcarske, ali se povredio i posle mesec dana su raskinuli ugovor. Tražili su igrača na toj poziciji i tako sam došao ja. Moj broj 11 iz Zvezde je bio zauzet, pa sam dobio „desetku“. Nisam osećao opterećenje i bilo mi je drago zbog toga. Slušao sam kasnije u svlačionici priče i anegdote o Ronaldinju. Živeo je tamo onako kako je igrao fudbal – kao kralj! Iako mu Francuzi nisu bili baš naklonjeni i trener je umeo da ga pošalje čak u drugi tim kada ne bi ispoštovao neki dgovor. Ali, sam isto tako čuo ono što smo kasnije svi videli: da može sam da pobedi utakmicu. Pričali su mi i o Okoči, njegovim trikovima, ali i da je Ronaldinjo bio puta dva u odnosu na njega. Čudovište od igrača“.    

Boškovićev PSŽ nije bio jak kao prethodne generacije. Ali, dovoljno bi bilo da se pobedi Marselj pa da sve izgleda lepše. Upravo po dva gola protiv Marselja navijači Svetaca najviše pamte staistog Crnogorca.
„Marselj je tada bio bolji od nas. Jača ekipa. Igrali su im Dorgba. Mido, Van Bujten, Bartez, Lizarazau... Nismo ni mi bili loši sa Pauletom, Ljubojom, Sorinom, ali su oni bili jači. Igrali smo u kupu i dobili ih prvu na Parku prinčeva. Ja nisam igrao. Za tri dana smo igrali revanš i trener odluči da povede kombinovanu ekipu od nas koji ne igramo. Mislio sam da ćemo primiti pet komada i da tek onda neću nikad zaigrati. Ali, ajde, pa šta bude... Oni povedu 2:0, ja pomislim ’to je to’, ali sam potom dao dva gola i izbacili smo ih“, priseća se Bošković.

PSŽ je još godinama bio u senci Marselja, nakon Boškovićevog odlaska se kasnije borio i za opstanak iako je uvek imao neke atraktivne igrače u sastavu. Kanal + više nije uspevao da servisira finansijke obaveze i prodao je klub Amerikancima. Bilo je tih godina nekih kup-trofeja, ali PSŽ je bio daleko od borbe za titulu.

Dok u leto 2011. zahvaljujući francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju i njegovim kombinacijama na vrata Parka prinčeva nisu zakucali bogati Katarci rešeni da slede primer komšija iz Abu Dabija koji su nešto ranije kupili Mančester Siti. Sa istom željom da pokore fudbalsku Evropu, Arapi su za tričavih 70.000.000 evra kupili PSŽ i od tada do danas u njega uložili milijarde evra. Nema te fudbalske zvezde koji nisu želeli da dovedu. I većini su uspeli. Najveću (Mesi) i najskuplju u istoriji fudbala (Nejmar) i opet to nije rezultiralo klempavim peharom za kojim su žudeli. Menjale su se trenerske i igračke zvezde, ali PSŽ nije uspeo. Dogurao je do finala 2020. ali mu je tu presudilo njegovo odbeglo dete Kingsli Koman.

Kada je propao veliki projekat sa Mesijem, Nejmarom i Emabepom i kada je delovalo da nikad neće uspeti, usledio je zanimljiv zaokret po nalogu direktora Luiša Kampoša, godinama jednog od najboljih lovaca svetskog fudbala na malde talente. Za trenera je postavljen Luis Enrike, a ekipa potpuno rekonstrusiana kupovinom nekih od najtalentovanijih igrača sveta. Opet je potrošne ogorman novac, večerašnja startna postava je plaćena više od 500.000.000 era, ali se stiče utisak da ima veće simpatije nego neke prethodne generacije.
„Ne znam zbog čega ljudi sada sa većim simpatijama gledaju na njih. Meni se najviše sviđala ona ekipa sa Mesijem, Njemarom, Embapeom... Mislim da ne postoji navijač koji ne želi da u svom klubu vidi najbolje igrače na svetu. Uostalom, i Real Madrid je imao Galaktikose kada je pokupovao sve najbolje i ljudi su uživali u njihovim igrama. I nisu ih osuđivali. Modža bi ceo utisak bio drugačiji da je ova prethodna generacija Pari Sen Žermena osvojila Ligu šampiona. Onda bi se pričalo kako su najbolji, besmrtni, potencirali bi se rekordi... Ovako, osvajali su domaću ligu, ali to je moglo i sa duplo manje para“, kaže Barnko Bošković.

I nema dilemu za koga će večeras navijati.
„Inter i ovako nikad nisam voleo, jer sam uvek navijao za Milan. A pogotovo ću večeras navijati protiv njih, jer je PSŽ klub u kojem sam igrao i kojim cenim. A cene i oni neke stvari. Nedavno sam dobio poziv da prisustvujem otvaranju novog trening kampa kao bivši igrač iako tamo nisam ostavio neki poseban trag. Velilčina kluba se ne gleda samo po trofejima već i po nekim drugim gestovima i ponašanju. Jedino da je Zvezda sa druge strane, ne bih navijao za PSŽ“.

Misliš li da mogu odu do kraja?
„Imaju šansu da urade nešto što prethodne generacije nisu. Iako su prilično mlada ekipa, verujem da rezonuju da je ovo sada šansa i ko zna kada. Igrama su dokazali da su zreliji nego što to ljudi misle. Sviđa mi se Hviča Kvarachelija i kako se adaptirao usred sezone. Znam koliko je teško igračima kad dođu iz Italije u Francusku. Pa još kod španskog trenera. Odličan je i ovaj mali plejmejker Vitinja, pa desni bek Hakimi... Donarumu da ne zaboravim. I da ga ne ureknem. Verujem da mogu“.

I Branko Bošković je kao igrač pripadao onom plemenitom kovu koji puni oči dok igra. Nije u Pari Sen Žermenu ostavio trag kao neki drugi raniji igrači sa ovih prostora ili neki  kasniji majstori fudbala, ali pripada toj grupi igrača kakve je PSŽ uvek imao. I zbog kojih će večeras francuski velikan imati simpatije nekih ljubitelja fudbala.

Koliko god da PSŽ ne vole zbog kontroverzne tradicije i istorijske pozadine, ipak sa druge strane zaslužuje i ljubav zbog svih onih velemajstora fudbala koji su nosili njegov dres. Rai, Ronaldinjo, Mesi, Sušić, Fernandez, Embape, Vea, Đorkaef, Nejmar, Žinola, Ibrahimović, Leonardo... Razne generacije su uživale u Pari Sen Žermenu, pa tako i neke mlađe danas u Kvaracheliji, Dembeleu, Vitinji, Hakimiju i ostalima koji mogu da konačno ugraviraju Pariz na mapu najvažnijih fudbalskih gradova Evrope.

Šta god mislili o Pari Sen Žermenu kao klubu, sve ste u pravu.

FINALE LIGE ŠAMPIONA

Subota

21.00 (2.30) PSŽ (3.40) Inter (3.55)