Stojkovićeve emocije na vrhuncu: Nisam tražio da budem legenda, Partizanu sam dao srce, dva sina i ćerku

Došao kao uljez – otišao kao legenda. Kad je pred kraj avgusta 2010. na drugom spratu Partizanovog stadiona razvio crno-beli šal, kazao je: „Znate moju prošlost“. Jedanaest godina kasnije svima je jasno u kakvu je veličinu izrastao Vladimir Stojković.

Najbolji golman crno-belih u 21. veku.

Kako sam reče, znao je da će uspeti, iako ga je pratila fama zbog zvezdaške istorije.

„Uvek gađam najviše ambicije. Kad sam video da su me partizanovci prihvatili, postalo mi je jasno kako će sve teći. Nikad nisam tražio da me oslovljavaju legendom, već da me poštuju što sam se časno i pošteno borio sedam i po godina za ovaj klub. Osetio sam da je prešlo u legendu, iako takav status nisam nijednog trenutka tražio. Legende su Saša Ilić, Moca Vukotić i ostali. Moj jedini zahtev bio je da ljudi poštuju što dajem celog sebe“, emotivno je govorio Stojković na rastanku od Partizana u kome je, tokom dva mandata, proveo sedam i po godina.

Kao u navijačkoj pesmi, dao mu je i dušu i telo.

„Takvo mi je sportsko vaspitanje. Bilo je situacija i kad sam branio klub u medijima, nisam mogao da propustim da ne kažem neke stvari, koliko god bile teške za mene ili me u nekom trenutku koštale. Radio sam to u nameri da zaštitim momke i trenere koji se bore sa mnom. To mi je bio jedini motiv“.

(Star Sport)

Nije se štedeo, ni pretvarao.

„Nikad nisam vodio računa o svojoj slici u javnosti. Nisam hteo da se predstavim kakav nisam. Želeo sam da me narod upozna kakav sam i u kući, okružen najmilijima. Nisam davao izjave pod uticajem drugih samo da mu ljudi rekli „vau, svaka čast“, niti da živim od marketinga. Nekad je to bilo bolno, često sam nervirao ljude, međutim, sve sam radio iz srca. Znam da sam nekad bio prgav što se tiče protivnika, umeo sam i da pređem granice, ali sve kako bih Partizan približio pobedi. Da, bio sam nekad gadan za gledanje i slušanje, nervirao mnoge, sve u dozvoljenim granicama, kako bih Partizanu približio pobedu“.

Emotivno. Baš kao i oproštaj od crno-belih. Zaplakao je.

„Kad su mi roditelji umirali, naučio sam da ne hulim na Božje odluke, da nema izazova koje ne možeš da pobediš. Ovaj osećaj i poštovanje je zamena za stres u poslednje četiri godine. Sa Upravom sam uvek bio u korektnim odnosima, bio spona sa saigračima. Vidim sebe u Partizanu opet jednog dana. Spreman sam za sve opcije. Kad se budem opraštao od fudbala, voleo bih da to bude na stadionu JNA u dresu Partizana, a onda još jednu u rodnoj Loznici“.

(3,90) Žalgiris (3,50) Ferencvaroš (2,00)

Tamo gde je sve i počelo, odakle se vinuo u reprezentativno sazvežđe.

„Znate da sam 2018. prestao da branim za državni tim. Uskraćen sam za trening sa vrhunskim igračima. To se nekad osetilo u formi. Kad trenirate po 15 dana sa fudbalerima koji svake sedmice igraju na vrhunskom nivou, lakše se ulazi u formu. Davao sam srce, trošio se... Majku sam izgubio tokom Partizanove utakmice, oca dok sam branio za Srbiju, ostao bez zuba na treningu mlade reprezentacije pred meč sa Portugalijom... Nisam težio da skupljam utakmice, čak sam bio za to da se odmaram na manje bitnim susretima kako bih bio spreman za važnije“.

Partizan ostaje bez kapitena i prvog golmana, ali se Stojković za naslednike ne brine.

„Nezahvalno je da nekog favorizujem. Poštuje Nemanju Stevanovića i Aleksandra Popovića, obojica su spremni za Partizan. Imaju dobrog učitelja u liku Nemanje Jovšića. Znamo se iz školske klupe, a posle četiri godine intenzivne saradnje možda je došlo do zasićenja. Sad je trenutak da se posveti nekom drugom. Želim mu da napravi što više golmana. Povremeno ga je menjao Đorđe Pantić, takođe odličan trener golmana, nadam se da će me i on trenirati do kraja karijere. Veličina! Veliko hvala obojici“.

A kad se povede priča o golmanima, neizostavan je Ivica Kralj, sada u ulozi glavnog skauta.

„Kad je Ivica počeo da ’fura’ dres sa kratkim rukavima, za mene su postojali samo Kralj, Bufon i Šmajhel. Bio mi je idol. I dalje ne znam da bacim loptu rukom preko pola igrališta tako elegantno kao što je on činio. Za mene je bio doživljaj da branim derbi protiv Kralja, Mirkovića, Saše Ilića... Derbi mi je tad otišao u drugi plan kad sam video veličine prekoputa“.

(Star Sport)

Ostaće zapisano da je čuvao mrežu crno-belih sedam i po godina u dva mandata. Ono što ne piše u statistici sam je napomenuo kao vrhunac.

„Nedostajaće mi familijarna atmosfera. Ovo nema nigde u Evropi! Partizanu sam podario dva sina i jednu ćerku. Svi su partizanovci od rođenja. Od mene – dosta. Živeo sam svaki dan za crno-bele. Žena me je pitala može li jedan dan da se ne razmišlja o Partizanu. Eto kakav je život ovde. Možda će momcima pomoći moj odlazak, biće sve kako valja“.

Možda već ove sezone...

„Drago mi je da je klubu krenulo. Navijači su zadovoljni. Samo da potraje. Sad je trenutak da se ubaci nova energija, videlo se na pripremama da podseća na stari ambijent. Borba će biti velika, momci su sjajni, vezao sam se za njih. Siguran sam da titula mora doći u Humsku. Kao kad stablo raste, širi se i jača, tako se s vremenom falinke izbace. Grupa je svesna da je svaki dan proveden u Partizanu borba na život i smrt, spremna da pruži maksimum i znaju šta mora da uradi“.

A jednog dana, ko zna, možda će Vladimir Stojković otvoriti i treći mandat u Partizanu.

„Hvala Biljani Obradović što je svaki dan uz nas, hvala svim doktorima, fizioterapeutima, ekonomima, trenerima, kuvarima, kelnerima, ljudima zaposlenim na održavanju terena, ženama u ’Zemunelu’... Nedostajaće mi. Osećam se kao da ne odlazim. Biću vatreni navijač i u Saudijskoj Arabiji, pratiću sve utakmice i treninge. Ja sam tu, samo sam otišao na dalek put“, osmehnuo se Vladimir Stojković.

I jeste – legenda.

DA SAM DOŠAO PRED OLIMPIJAKOS...

Drugi put Vladimir Stojković je obuka dres Partizana leta 2017. pred dvomeč sa Videotonom u kvalifikacijama za Ligu Evrope.

„Ostaje žal što nisam došao pred Olimpijakos, to će me kopkati ceo život. Osetio sam u loži veliku energiju, siguran sam da bismo igrali još jednu Ligu šampiona da sam potpisao uoči duela sa Grcima“.

BRANIĆU JOŠ TRI-ČETIRI GODINE

Tokom vikenda će se Veliki Vladimir otisnuti u Saudijsku Arabiju.

„Veliko hvala Vuku Rašoviću i ljudima iz Al Fejhe što su me angažovali. Siguran sam da ću opravdati očekivanja. Odlazim u zemlju koja dovodi kvalitetne igrače i ulaže dosta u fudbal. Profesionalac sam, znam sam da će mi biti lepo. Planiram da branim još tri-četiri godine. Tamošnje prvenstvo je sigurno jače od našeg, to je jedan od razloga što sam prihvatio ponudu. Siguran sam da ovo nije poslednji angažman u karijeri. Na odluku je uticala i supruga Valentina, iza nje je baš stresan period u Srbiji, sve trenutke proživljavala je sa mnom, patila kad i ja, nadala se i ona novom izazovu“.

Na Bliskom istoku će mu rival biti i Nenad Lalatović.

„Bio mi je kapiten u Zvezdi, pamtim ga kao veličinu koja se brinula o meni kad sam bio klinac, drago mi je što ćemo tamo opet voditi bitke kao u Srbiji“.

STANOJEVIĆ NAJBOLJI TRENER U KARIJERI

Rangirao je Stojković trenere sa kojima je sarađivao tokom skoro dvodecenijskog golmanskog staža u Srbiji i inostranstvu.

„Aleksandar Stanojević je bez premca, najbolji trener u mojoj karijeri, detaljista, posvećen fudbalu i Partizanu 24 sata, sedam dana u sedmicu. Upijao sam svaku njegovu rečenicu, njegovi stavovi i energija me hrabre. Cenim i Miroslava Đukića, a srce me boli što sa Slavoljubom Muslinom nisam zajedno otišao na Mundijal u Rusiju“.

Ipak...

„Izuzimam Radomira Antića. Tata svih trenera. Nedodirljiv. Bilo bi smešno da njega poredim sa bilo kim u Srbiji“.