Šta nam kriju i otkrivaju evropska finala?

Evropa je u prethodna tri dana saznala finaliste ovosezonskih klupskih takmičenja. Za pehar Lige šampiona 31. maja u Minhenu boriće se Pari Sen Žermen i Inter, za trofej Lige Evrope, deset dana ranije u Blibau, Mančester Junajted i Totenhem, a 28. maja u Vroclavu Betis i Čelsi odlučivaće o pobedniku Lige konferencije.

Eliminacijom Arsenala, odnosno Barselone i Atletika, otpala je mogućnost da jedna država da pobednike sva tri takmičenja, pa će Italija ostati jedina čiji su klubovi ostvarili takav podvig – u sezoni 1989/90, Milan je osvojio Kup šampiona, Sampdorija Kup pobednika kupova, a Juventus Kup UEFA (čak savladavši Fjorentinu u finalu).

To ipak ne znači da imena ovosezonskih finalista ne nagoveštavaju neke istorijske kuriozitete, ostvarenja koja bi mogla ostati upisana u analima, a mi smo pokušali da ih pobrojimo na jednom mestu, pošavši hronološkim redom. Najpre, dakle, finale Lige Evrope.

Bilo je kroz istoriju čak 18 završnih predstava u kojima su se sastajali timovi iz iste zemlje, ali biće ovo četvrti put zaredom da su u pitanju ekipe iz Premijer lige. U sezoni 2018/19, imali smo oba “sveengleska” finala (Liga konferencije još nije postojala): Liverpul-Totenhem i Čelsi–Arsenal, a onda, dve godine kasnije, i okršaj Čelsija i Mančester Sitija za titulu prvaka Evrope.

Finale 2008. godine (@Reuters)

Uz onaj duel Mančester Junajteda i Čelsija 2008. godine u Moskvi, te sudar Totenhema i Vulverhemptona u prvom izdanju Kupa UEFA (1971/72), biće ovo ukupno šesto englesko finale, čime su se premijerligaši izdvojili u odnosu na Špance i Italijane, koji ostaju na po pet. U polovini od tih šest, učesnik je bio, ili će biti, Totenhem.

Otud, nije nezasluženo što će Engleska sledeće sezone postati prva država ikada sa šest ekipa u jednom izdanju Lige šampiona. Šest od 36 – 17 odsto elitnog takmičenja činiće premijerligaši.

Na stranu to što su se u finale plasirale ekipe koje trenutno zauzimaju 15. i 16. mesto u, po mnogima, najjačem nacionalnom šampionatu našeg kontinenta, ono što bi mogao da uradi Mančester Junajted zaista bi se uvrstilo u antologiju fudbala, jer postao bi prvi tim koji se u Ligu šampiona plasirao kroz - FA kup! Da pojasnimo. Crveni đavoli su prošle sezone bili osmi na kraju domaćeg šampionata, a učešće u Ligi Evrope obezbedili su osvajanjem najstarijeg fudbalskog takmičenja na svetu. Trenutno su tek par pozicija iznad zone ispadanja u Premijer ligi, a u Ligu šampiona mogu osvajanjem pehara u drugom po rangu evropskom nadmetanju.

Kada je u pitanju Liga konferencije, i tu je jedan premijerligaš pred vanvremenskim podvigom. Naime, osvoji li Čelsi pehar u finalu u Vroclavu, postaće jedini tim u Evropi koji u svojim vitrinama ima pehare svih takmičenja koje je pod svojim okriljem organizovala UEFA: Ligu šampiona (2012, 2021), Ligu Evrope/Kup UEFA (2013/2019), Kup pobednika kupova (1971, 1998), Superkup UEFA (1998, 2021) i sada Ligu konferencije...

I tu ima samo jedan “problemčić”: da bi to ostvarili, londonski Plavci moraće da nanesu prvi poraz španskim ekipama u finalima još od 2001. godine! Znate za ono: Španci u fudnalu ne igraju finala, oni ih osvajaju.

Na samom početku ovog veka, Bajern je savladao Valensiju na penale u finalu Lige šampiona, nedelju dana nakon što je Liverpul preko Alavesa stigao do pehara u Kupu UEFA i nakon toga španski timovi gubili bi finala samo ukoliko bi se na suprotnoj strani nalazili njihovi zemljaci. Ukupno 19 finala zaredom protiv rivala iz drugih država dobile su ekipe iz Primere i to će sigurno biti snažno uporište optimizma za navijače Betisa.

Stignu li i Mančester i Betis do pehara, Antoni će postati prvi fudbaler u istoriji koji je u istoj sezoni osvojio dva evropska trofeja, budući da je jesenas nastupao za Junajted u Ligi Evrope, a sada je jedan od glavnih aduta trenera Pelegrinija u zeleno-belom dresu kluba iz Sevilje.

Uzgred, uzorak jeste prilično mali, ali treba dodati da će ovo biti prvo finale Lige konferencije bez italijanskih ekipa – Fjorentina je sinoć u produžecima propustila šansu da se u istom nađe treći put zaredom.

Kruna sezone biće finale Lige šampiona u Minhenu, a mesto odigravanja nosi posebnu dozu simbolike. Ovo je tek drugi put da se u borbi za “ušati” pehar nađu francuski i italijanski klub. Prethodno, to se desilo 1993. godine, kada je Olimpik Marselj savladao Milan golom Bazilea Bolija – baš u Minhenu, doduše na Olimpijskom stadionu.

Finale 1993. godine (@Reuters)

Verovali ili ne, bio je to prvi od samo dva evropska pehara francuskih ekipa. Drugi je osvojio PSŽ u Kupu kupova 1996. i od tada, evo skoro pa pune tri decenije, klubovi iz najosporavanije od ‘liga petice’ čekaju na trofej na međunarodnoj sceni.

Statistika za koju će se takođe uhvatiti navijači Pari Sen Žermena kaže da, kada god se finale igralo u Minhenu, pehar je osvajao onaj tim kome je to bila prva titula prvaka Evrope: Čelsi protiv Bajerna 2012, Borusija Dortmund protiv Juventusa 1997, te Marselj protiv Milana (još i Notingem Forest protiv Malmea 1979, ali tada svakako ni jedni ni drugi prethodno nikada nisu igrali u finalu).

Uz Real Madrid i Mančester Siti, nema klubova koji su češće bili finalisti Lige šampiona u poslednjih šest sezona od Nerazura i Parižana. Ne osvoji li Inter titulu, izjednačiće se najduži period u kojem Italijani nisu imali klupskog prvaka Evrope u fudbalu (1969-1985).

Ukoliko sedam dana pre velikog finala, PSŽ u duelu sa Remsom osvoji pehar Kupa Francuske, protiv Intera će se boriti za tripletu, koja bi Luisu Enrikeu bila druga u trenerskoj karijeri, a jedini trener koji ima dve u svojoj kolekciji jeste Pep Gvardiola, i to sa dva različita kluba, od kojih je jedan njemu i Enrikeu zajednički. Da je Barselona izdržala još ona dva minuta protiv Intera, borila bi se da postane prvi klub sa tri triplete u istoriji evropskog fudbala...