Slava uz svetla Pariza i zlato Madrida, srce samo u prašini doma: Anđeo se vratio kući

Četrnaestog februara 1988. godine u bolnici “Toribio de Luzuriaga”, rođen je posebno nadareni dečak po imenu Anhel Fabijan Di Marija Ernandes. Imao je teško detinjstvo, rođen u porodici sa jako malo para u siromašnom kraju Perdrijelu, u predgrađu Rosarija, gde je njegova porodica jedva sastavljala kraj s krajem. Njegovi roditelji su radili u lokalnom rudniku uglja, a Anhel, zajedno sa svojim sestrama Vanesom i Evelin, često je pomagao u teškom poslu. Iako je život bio obeležen materijalnom oskudicom, u njemu se rano rasplamsala strast prema fudbalu. Igrao je gde god je mogao, na ulici, po prašnjavim igralištima, bos ili u pocepanim patikama.

Njegova porodica jedva je mogla da priušti običnu obuću, a kamoli kopačke i drugu neophodnu opremu, ali su, uprkos tome, uvek podržavali njegovu ljubav prema sportu, a i sam je Anhel govorio da je svojevremeno svuda nosio kopačke, jer je radio birao da njih svuda nosi umesto druge obuće, nego da ih uopšte nema. Otac mu je prvi otkrio sklonost prema brzini i pokretu, a majka je znala da sašije ili zakrpi ono što je nedostajalo.

Ova teška iskustva u detinjstvu oblikovala su Di Marijinu snagu, poniznost i upornost. Njegov uspon do svetske fudbalske scene nije bio rezultat samo raskošnog talenta, već i izuzetne radne etike i volje da se izbori sa svim preprekama koje mu je život postavio na put. Njegov otac, Horhe, bio je takođe talentovan fudbaler u mladosti, ali je zbog ozbiljne povrede morao da odustane od snova o profesionalnoj karijeri. Umesto toga, zaposlio se u pomenutom rudniku uglja. Majka Dijana je radila u lokalnoj fabrici, ali je takođe svakodnevno pomagala u prepakivanju uglja kako bi porodica preživela. Anhel je u toj podeli posla nosio vreće, pomagao u pakovanju i dostavi. Ruke mu nisu bile navikle samo na loptu, već i na crnilo i težinu rada koji deci njegovih godina nije bio primeren.

Kopačke su mu često bile polovnjake, nasledio ih je od starijih igrača ili su bile toliko iznošene da bi se raspale usred utakmice. Njegova majka ih je krpila koncem i lepila selotejpom. U nekim trenucima, porodica nije imala novca ni za prevoz do treninga, pa je Anhel pešačio više kilometara do igrališta. Uprkos svemu, nikada se nije žalio. Pričao je da mu je fudbal jedino mesto gde je mogao da sanja.

Naučio je da ceni male stvari, da poštuje rad i da nikada ne zaboravi odakle je potekao. I prethodnih godina, kada je dolatzio u Rosario, često je posećivao svoje stare ulice i prijatelje iz kraja, a roditeljima je obnovio kuću u kojoj je odrastao, ne kao dokaz bogatstva, već kao izraz zahvalnosti.

Toliko je bio posvećen da je, prema rečima trenera iz mladosti, poslednji odlazio sa treninga i uvek tražio dodatne vežbe. Roditelji su, s obzirom na skromne prihode, morali da prodaju neke kućne aparate kako bi platili njegovo prvo ozbiljno učešće na turniru – čin koji nikada nije zaboravio.

Jednom prilikom, kada je imao deset godina, nakon što je postigao tri gola na važnoj utakmici, trener mu je kupio sladoled. Di Marija je kasnije rekao da mu je to bio jedan od najsrećnijih trenutaka u životu – ne zbog nagrade, već zato što se neko oduševio njegovom igrom.

Ova teška iskustva u detinjstvu oblikovala su Di Marijinu snagu, poniznost i upornost. Njegov uspon do svetske fudbalske scene nije bio rezultat samo talenta, već i izuzetne radne etike i volje da se izbori sa svim preprekama koje mu je život postavio na put.

Postoje ljudi koji napuste grad da bi pronašli sebe i ljudi koji osvoje svet da bi se vratili onome što ih je oblikovalo. Di Marija je postao sve što fudbaler može da postane: evropski šampion sa Real Madridom, ikona Pariza, umetnik sa loptom, svetski prvak sa Argentinom. Ali sve te titule nikada nisu potisnule zvuk tribine "Gigante de Arroyito", pesmu iz detinjstva, i pogled prema ocu koji mu je davno govorio: "Samo se vrati kad budeš znao da si spreman."

I sada, kad je Evropa za njim zatvorila svoju poslednju kapiju, on nije otišao, možda smo dosadni sa insistiranjem na to, ali prevelika je stvar, u Saudijsku Arabiju, ni u Ameriku, ni u luksuz. On je izabrao da bude ono što je bio pre svega, dečko iz Rosarija.

Rosario Sentral nije klub koji traži zvezde. On traži pripadnost. Di Marija nije stigao kao klasičan veteran, već kao glas zavet. Kad je tetovirao grb Sentrala nakon osvajanja Lige šampiona, svi su se pitali zašto. I sada je jasno, to nije bio kraj, već predgovor priče, koja nam u narednim mesecima, nadamo se i godinama sledi.

Neki klubovi daju trofeje, drugi ti daju identitet. A neki, samo retki, daju ti smisao života. I zato sada, dok stari plakati izbledeli svedoče o danima kad je bio samo “onaj brzi klinac s leve strane”, Rosario ponovo diše. Anđeo se vratio i sve ponovo ima smisla u jednom od najfudbalskijih gradova na svetu.

Postoje putevi koji vode ka slavi i putevi koji vode ka domu. Neki kroče stazama od zlata, ali u duši nose prašinu detinjstva. To je Di Marija radio. Nekad se čini da su najdalji snovi oni iz detinjstva, jer kako vreme prolazi, oni ne blede za svakoga, već posebnima postaju još i svetliji i svetiji. U tom prostoru između mita i stvarnosti, između trona Evrope i stare svlačionice, vratio se onaj koji nikad nije zaboravio.

Anhel Di Marija nije samo ime u istoriji fudbala, on je senka deteta koje još trči zemljanim terenom Rosarija, ruka podignuta ka nebu posle gola na betonu, pogled prema tribinama koje tada još jedva da su imale sedišta. Dotakao je vrhove sveta, nosio je najteži pehar koji planetarni fudbal poznaje, ali njegova najdublja pobeda nije bila ni u Kataru, ni u Lisabonu, ni na Santjago Bernabeuu. Njegova najdublja pobeda je današnji povratak.

Rosario Sentral nije dobio samo fudbalera. Dobio je srce koje je lutalo, pa se vratilo. Dobio je čoveka koji je, uprkos svemu, ostao veran onome što ga je oblikovalo. A stadion u Rosariju više nije samo stadion. To je mesto gde legenda dolazi da završi priču i možda uradio nešto veliko čak i u rezultatskom smislu.

Anđeo se vratio kući. A kada anđeo sleti tamo gde je naučio da leti, i samo nebo zna kakve nas čarolije još čekaju. Šansu da debituje imaće 28. juna u utakmici šesnaestine finala Kupa Argentine protiv Uniona iz Santa Fea na domaćem terenu, a od 13. juna krenuće sezona u Klausuri, drugom od dva argentinska prvenstva u tekućoj 2025. godini. U Aperturi je Rosario završio kao prvi u ligaškom delu, a onda je u plej-ofu dogurao do četvrtfinala gde je eliminisan od Urakana.

I posle svega, stiče se utisak, da ovo nije samo povratak fudbalera, ovo je povratak jednog čoveka sebi, onome iskonskom u duši. Jer neki dresovi se ne skidaju nikad, gradovi te ne zaborave ni kad si na drugom kontinentu. A neka obećanja, čak i kad ih izgovoriš u tišini svlačionice posle finala Lige šampiona (a Anhel ih je izgovarao kako je i sam priznavao), odzvanjaju godinama, dok se ne ispune. Di Marija nije došao da završi karijeru. Došao je da zatvori krug. Ne kao legenda među strancima, već kao sin među svojima. Jer kao što kaže onaj legendarni citat iz filma "Tajna u njihovim očima" kaže, najprigodniji u svakoj situaciji poput ove: Vidiš Benhamine, čovek može da promeni sve, kuću, devojku, religiju... Samo jedno ne - ne može da promeni strast!