Sine moj, znaš ti šta meni znači Partizan?

Svima je stalo da bude kao pre.
„Ovo što sad vidim je super, ranije je bilo tužno biti deo ambijenta u kojem skoro i nema navijača. Kad se setim koliko je stadion izgledao sablasno, bilo mi je teško i da dolazim. Ova deca što igraju u Partizanu su glavni razlog zašto sam došao. Ne samo ja, nego svi ostali. Vidi se na njima koliko im znači da pobede. Imao sam sedam godina kad me je pokojni otac prvi put odveo na stadion, a sad imam 59. Zamislite samo šta sam sve video. Gledao sam kad je Partizan igrao protiv Rome u Kupu UEFA, to je najbolja atmosfera u istoriji! Zamislite kako mi je bilo do pre nekoiko meseci. Pogledam na tribine, a ono došlo 200 ljudi“.

Reči ovog gospodina (nije želeo da se predstavi) pokazuju promenu orijentacije kluba i svesti publike, jer je prethodnog leta, protiv Genta, na završnoj stepenici do Lige konfernecije, na tribinama bilo jedva 7.000 ljudi. A jug zvrjao brazan usled bojkota.
„Došao sam iz Lazareva u Beograd malo ranije, da bih kupio karte. Nisam bio siguran da li ću moći da ih nabavim, čuo sam da se prodaju kao lude, a nisam želeo da propustim priliku da dođem. Poveo sam suprugu, ćerku i komšiju“.

(MN Press)

Ta šarenolikost, da su se ka Humskoj zapustile različite starosne dobi, polovi, nivoi obrazovanja ili interesovanja svedoči kako je ovaj tim uspeo da anmira publiku. Podršku Partizanu pružili su ljudi iz Bosne i Hercegovine, omanja grupa je pored klupskog parkinga bila vidno raspoložena i pre početka meča.
„Ni na kraj pameti mi nije bilo da će ovoliko ljudi da dođe. Očekivao sam dobru posetu, ali ovakvu – ne baš. Došli smo iz Brčkog, znam da će možda neko reći – predaleko je, ali nema te daljine koju nećemo preći kako bismo gledali Partizan“.

Kao u navijačkoj pesmi: „I na Mesecu da igraš, čak i tu ću poći ja“.
„Ima 40 godina koliko pratim crno-bele, prethodni period je bio jeziv, svi znamo kakva je situacija u klubu, koliko su loši rezultati bili, ali sad se sve menja nabolje. Kad pogledate ovu decu Partizana kako igraju, koliko se bore i ginu – ne možete da ne dođete. Bolji su od onih koji su se ponašali kao da su zvezde“.

(Star sport)

Čovek po imenu Zoran je sa dvojicom sinova (obojica sa zastavama), stajao kod blagajne čekajući red na ulaznice i dok nije preuzeo svoje povukao je paralelu između fudbala i košarke.
„Da ti kažem jednu stvar, prijatelju! Može hala da bude puna, sve je to sjajno, uživam kad sam prisutan, ali stadion je stadion. Kad tu zagrmi, to je specifično. Sa klincima dolazim često, bili smo protiv Vojvodine u poslednjem kolu prethodne sezone i bio sam malo razočaran posetom, trebalo je da ispratimo klub kako dolikuje. Nisam očekivao da će protiv AEK-a iz Larnake biti onoliko gledalaca, ali bilo je fenomenalno. Nisam jedan od onih koji se povuku kad su loši rezultati. Ljudi moraju da imaju entuzijazam, zato što drugi klub nemamo“.

Sat i deset minuta pre početka utakmice, ulice su bile prohodnije, a gužva na ulazima beše velika. Ljudi bi pomisili da se igra meč Lige šampiona, a ne drugo kolo kvalifikacija za Ligu konferencija. Navijač iz Banjaluke, zajedno sa sinom ogrnut šalom, uz malo nećkanja pristao je da priča za Mozzart Sport.
„Neophodno je da klub ima podršku čak i kad izostaju rezultati i to je glavni razlog zbog čega je stadion bio toliko prazan. Ne radi se o upravi, stanju u klubu, niti bilo čemu treće. To su, jednostavno – rezultati. Pogledajte Borac iz Banjaluke. Prethodne sezone sjajno je gurao u Ligi konferencije, stadion je bio pun, sad čim se ispalo – niko neće da gleda. Bio sam u inostranstvu, vratio se u Beograd pre nekoliko dana samo zbog ovog meča“.

I to je Partizan. Magnetnog dejstva za Beograđane, ljude iz unustrašnjosti Srbije, one preko Drine, iz inostranstva. Kao nekad.