Put na utakmicu sa gas maskom, treninzi u četiri ujutru i zemljotres od sedam rihtera

Kadar spreman, akcija! Momak rodom iz Beočina glavni je akter uzbudljive filmske priče i putešestvija kroz šest zemalja. Nije preterivanje, o onome kroz šta je prošao i šta je sve video, Aleksandar Rakić, nekada dete Vojvodine, a sad u mirnim penzionerskim fudbalskim danima, komotno može da se snimi film. Materijala ima na pretek.
„Sve ovo što sam vam ispričao nije ni dva posto od onoga što se još dešavalo. Moja karijera nije samo za filmsko platno, mogla bi da se napiše i knjiga i to prilično velika. Bez preterivanja“, rekao je u jednom trenutku razgovora za Mozzart Sport Aleksandar Rakić.

U toj knjizi ili filmu, kako je kome lakše - ima prostora za sve i svašta. Uloge su podeljene svima, predsednicima, trenerima, sunarodnicima, supruzi, saigračima, ali su u sve uključeni i specijalni efekti u vidu, zemljotresa, vulkanske prašine i nesnosnih vrućina. Vi sami izaberite šta vam se najviše sviđa. Prva scena počinje!
„Dok sam igrao u mlađim kategorijama Vojvodine, saigrač mi je bio Gojko Kačar. Bio sam član mlađih reorezentativnih selekcija Srbije i Crne gore, ali iz nekih čudnih razloga me nikad nisu prebacili u prvi tim. Hteli su da me šalju na pozajmice, ali sam insistirao da se saradnja raskine. Iz omladinaca sam prešao u Cement iz Beočina, tada člana Srpske lige Vojvodina. U tom momentu, za mene je to bilo kao da igram Superligu. Bilo je teško igrati, pošto su me gurali na levog beka ili levog spoljnjeg. Uopšte nisam igrao moju prirodnu poziciju – špica. Bunio sam se, ali posle sam shvatio da niko neće da me stavlja na to mesto, a dolazim iz mlađih kategorija. Igranje različitih pozicija mi je, na kraju, mnogo pomoglo u karijeri“, prisetio se Rakić svojih početaka.

Iz Srpske lige odlaziš direktno u Jermeniju i to sa 26 godina, što uopšte nije lako i tamo si imao dve sjajne sezone u Araratu iz Jerevana, malo je falilo da odete u Evropu, a sledeće sezone ste bili poslednji?
„Sticajem okolnosti, oni su tada došli na pripreme u Staru Pazovu. Preko mog drugara Bore Filipovića ja odem na probu. Prva utakmica protiv Hapoela iz Tel Aviva i ja dam gol za pobedu. Posle meča u hotelskoj sobi potpisujem ugovor na četiri meseca. Toliko sam dobro igrao, kao da sam 100 godina u Jermeniji, postigao sam 12-13 golova u prvoj sezoni i odmah mi je ugovor produžen na još godinu. Mesec dana posle produženja, dobijam ponudu iz Irana od Persopolisa, hteli da me kupe za 100.000 dolara. Međutim, šta se dešava – tadašnji i sadašnji predsednik Ararata me zove i kaže „trebaš mi ovde, nema tih para za koje ću da te pustim“. Bio sam razočaran, a u isto vreme mi je značilo što me toliko ceni. Postao sam kapiten i najbolji strelac među strancima u istoriji kluba. Prve sezone smo na polusezoni bili prvi sa sedam bodova prednosti, ali šta se dešava. Pripreme za drugi deo sezone počinjemo u skijaškom centru, posle toga idemo na Kipar i za kraj Varna u Bugarskoj. Tamo nas je dočekao sneg, uslovi katastrofalni. Nismo pipnuli loptu, samo kondicija. To je mnogo uticalo da podbacimo u drugom delu sezone. Već sledeće, došli su novi ljudi u klub i počeli da rade stvari koje nemaju veze sa fudbalom. Od tog momenta Ararat je upao u krizu i iz iste još uvek nije izašao“.

©Lična arhiva

Posle odlaska iz Jermenije, malo je falilo da prvi put završiš u Aziji.
„Bahrein. Klub se zvao Bahrein FC. Imao sam trenera iz Srbije, koji nije znao da ja dolazim. Hteo je da gura neke igrače iz Brazila, a mene je skrajnuo. Dolazi prijateljska utakmica, gubimo 3:0 na poluvremenu. On mene uvodi na početku drugog, a ja dajem tri gola i asistiram za četvrti. Posle meča, trener mi prilazi, grli me i kaže „spasao si mi kožu, da sam ovo izgubio, dali bi mi otkaz!“. Dva dana kasnije, zove me direktor kluba i kaže mi „zaključili smo da nisi za nas i da treba da ideš kući odmah. Karta ti je rezervisana za preoksutra“. A taj čovek me dočekao na aerodromu kao da sam mu sin, nisam mogao da verujem, a do kraja prelaznog roka ima dva dana. Posle sam saznao da je sve to bila kombinacija tog našeg trenera. Direktor me je posle toga zvao deset puta i stalno mi se izvinjavao, rekavši da to nije bila njegova odluka“.

Na kratko se vraćaš u Srbiju, ali opet odlaziš preko, ovog puta na – Maldive. Šta si tamo radio sem što si igrao fudbal i kako je živeti na takvom mestu?
„Što se tiče Srbije. Zovem mog prijatelja Zorana Govedaricu i on mi kaže: „Ideš u Inđiju, borba za opstanak, pet kola je prošlo nemaju nijedan bod. Budi tamo tri meseca pa guraj dalje“. Trener Inđije je tad bio Srđan Blagojević. Do polusezone smo dobili 11 utakmica, a ja se nadavao golova. Srđan i Nebojša Jandrić kao njegov pomoćnik su pokazali neverovatnu viziju i da su za nešto ozbiljnije. Malo je falilo da Srđana odvedem u Jermeniju i to baš u Ararat, ali je uprava kluba napravila haos. Kad sam čuo za Maldive, prva reakcija mi je bila – šta ću ja tamo. Fudbal i Maldivi – to mi je izgledalo neozbiljno, ali sam prihvatio zbog toga što je klub igrao AFC Kup, to je Azijska varijanta Lige Evrope. Bilo mi je fenomenalno, imao sam za trenera čoveka iz Makedonije, temperatura nikad manja od 25 stepeni, a došao sam sa devojkom, sadašnjom suprugom. Moj prijatelj je postao čovek koji je ministar za sport i kulturu Maldiva i jedan dan me zove i kaže: „Ako je tvojoj devojci dosadno, možemo da je zaposlimo da radi na recepciji u hotelu“. Istog dana je počela da radi. Glavni grad Male bukvalno može da se prepešači za deset minuta, ali je nemoguće koliko je prenaseljen“.

Još jedna interesantna destinacija bio je Čenaj siti u Indiji. Kako bi nam opisao to iskustvo? Indija je lepa, ali i dosta bizarna sredina.
„Pre Indije, bila je jedna vrlo kratka epizoda u Izraelu. Igrao sam za Hapoel Marmorek. Ono što je interesantno, vlasnik kluba je Ejal Golan, jedan od najpopularnijih pevača u Izraelu. On je i bivši igrač kluba. Izraelci su, barem meni, mnogo teški ljudi i teško je sarađivati sa njima. Nikad ne znaš šta misle. E sad, Indija. Dolazim prvi dan, slećem na aerodrom oko podneva, temperatura je bila 45 stepeni – nebo gori. Čenaj je taj dan igrao utakmicu, ja ne mogu da vam opišem koliko je sve prljavo u Indiji, vi u vazduhu osetite zagađenost, nemoguće je disati. Nekad ne vidite sunce i oblake od količine smoga. Šta se dalje dešava, oni meni javljaju da je trening sutra u četiri. Ja pričao sa mojima i posle legao da spavam. Odjednom u pola noći, čujem da mi neko kuca na vrata od sobe. Ja gledam na sat - 3.45 ujutru. Otvaram vrata, vidim neki momak u opremi kluba mi kaže: „Gde si ti, hajdemo na trening“. Posle skapiram da oni svaki dan treniraju u pet ujutru, a sat ranije kreću iz hotela. U Indiji je nemoguće trenirati u periodu od devet ujutru do šest popodne“.

©Lična arhiva

Da li si imao prilike da iskusiš monsunske kiše i saobraćaj u Čenaju koji je, kažu, gori nego u Nju Delhiju?
„Toga nije bilo u Indiji, ali jeste na Maldivima. Voda do kolena, ne možeš da mrdneš nigde. Bukvalno se nebo otvori. Taj fenomen treba videti. Ono što je interesatno, njihovi tereni kad se povuče voda – kao da nije pala ni kap kiše. To više liči na paprat nego na travu, šušti kad dodajete loptu. U Čenaju ima gužvi, ali nije to toliko strašno kao što se čini. Na primer, mnogo je gore u Bangladešu. Igrali smo AFC Kup u Daki. Hotel nam je bio udaljen kilometar od stadiona, a mi smo do njega putovali dva i po sata pod pratnjom vojske i policije. Potpuno je normalna stvar da na sred ulice vidite kravu, kao što je kod nas da vidite psa lutalicu. Indija je, barem meni, najgora destinacija na kojoj sam bio“.

Posle Indije, sledi najbolji period tvoje karijere, a to je – Indonezija.
„Došao sam 2018. u klub koji se zove PS Tira. U pitanju je vojni klub i svi igrači pored fudbala, služe vojni rok, koji u Indoneziji traje tri godine. Svi ti momci, osim nas stranaca, živeli su u kasarnama. Trenirali smo u centru koji se nalazi u sklopu vojne akademije. Od prvog do poslednjeg kola vodili smo krvavu borbu za opstanak. Na polusezoni sam bio treći strelac lige i šta se dešava. Dolazi drugi trener i on je želeo da promeni sve strance, uključujući i mene. Vlasnik kluba je drugi najbogatiji Indonežanin i on je tom treneru rekao: „Svi mogu da odu osim Rakića“. Sezonu sam završio sa 21 golom i sedam asistencija. Bio sam zlatna kopačka. Klub nije pokazao nikakvu zahvalnost, niko nije pričao sa mnom niti mi nudio novi ugovor. Međutim, posle toga ja dobijam preko 30 ponuda. Malezija, Tajland, Japan, druga liga Turske, bilo je mnogo ponuda iz Indonezije. Mogao sam da biram gde želim to je promenilo sve u mojoj karijeri“.

©Lična arhiva

Svi znamo da je Inodnezija zemlja sa vrlo surovom klimom, da li bi nam malo to približio i kako ta sredina tebi izgleda?
„Reč je o vrlo specifičnoj sredini. Indonezija je ogromna zemlja, broji oko 280.000.000 ili 290.000.000 stanovnika. Svugde se leti avionom, imate primer ekipe koja mora da prvo leti tri sata do Džakarte, pa onda dodatnih pet do Japue. To je kao da iz Srbije letite za Dubai. Nestvarno koliko je sve daleko. Dešavalo se da padnu avioni, pa onda mi igrači iz straha ne smemo da uđemo u isti. Sećam se kad sam otišao na Bali sa ženom, ona bila treći mesec trudnoće. U toku noći zadesi na zemljotres jačine 7,2 rihtera. To nam je bio prvi dan odmora i odmah smo se vratili nazad. Ono što mi je posebno ostalo u sećanju je kad se desila erupcija vulkana i to na dan utakmice. Izlazim napolje – sve belo, kao da je pao sneg, a ustvari – to je bio vulkanski pepeo. Sve je bilo paralisano, avioni nisu leteli, niko nije smeo da izlazi napolje. Prilazi mi obezbeđenje i daje mi gas masku, da se ne bi otrovao. Pod istim tim maskama smo došli na stadion. Izlazimo na teren, a tamo dve vatrogasne službe sa kamionom i polivaju travu da bi skinuli pepeo. Neverovatno“.

Koja ti je najčudnija stvar koju si video u Indoneziji, videli smo da oni, na primer, jedu sir i čokoladu zajedno. Jesi li imao priliku da tako nešto slično okusiš?
„Vole da jedu ljutu hranu, ali ono što mi se svidelo, dosta služe morske plodove. Naravno, bilo je svega i svačega. Oni trapist sir serviraju uz slatkiše, na tost hleb namažu eurokrem i preko njega dodaju rendani sir. Vrhunac je bio kad su izneli lubenice i ananas i krenuli da ih sole. To stvarno nisam mogao da jedem“.

©Lična arhiva

Ti si se u više navrata vraćao u Indoneziju, šta je to što te vuklo da to radiš i da li si možda nekad dobio ponudu da igraš za njihovu reprezentaciju?
„Kod njih postoji pravilo da moraš da boraviš kod njih u kontinuitetu pet godina kako bi ti dali pasoš, na sve to moraš da se odrekneš pasoša svoje zemlje, jer Indonezija ne priznaje dvojna državljanstva. Zbog toga sam i odustao od namere da uzmem njihov pasoš. Bila je, ipak, neka priča da preko vojske dobijem sve to, ali nije upalilo. Moj prijatelj sa kojim sam igrao u Vojvodini – Ilija Spasojević je dobio njihovo državljanstvo, oženio se, dobio decu, igrao za njihovu reprezentaciju i danas živi tamo. Indonezija je stvarno prelepa, bez obzira na sve. Tamo ništa ne može da propadne, koji god posao da započnete, ljudi će kupovati od vas. Zemlja koja vam daje mnogo mogućnosti. Uspeo sam i da savladam njihov jezik. Nije težak, zato što imate samo jedno vreme. Ne postoje padeži“, zaključio je na kraju razgovora Aleksandar Rakić.