Protiv Jermena za baraž: TSC na domaću proizvodnju sustigao Vošu i igra za status trećeg kluba Srbije
Vreme čitanja: 4min | pet. 29.11.24. | 10:18
Ako se savlada Noa šanse za proleće u Evropi rastu na čak 79 odsto
Tri boda protiv Lugana, pa jedan protiv Sankt Galena. Navedeno je ispisalo istoriju superligaša iz Bačke Topole. I sve što dalje urade, biće samo bonus, mada bi šteta bila, kada se već stiglo do ovde, da TSC ne iskoristi šansu i boravak u Ligi konferencije ne produži barem do baraža za osminu finala.
Jer kakav god da bude ishod meča u Gentu u narednom kolu, o prolazu dalje, kako stvari stoje, odlučivaće utakmica protiv Noe kod kuće. Tri boda protiv Jermena uzdigla bi TSC do kote sedam, a prema projekcijama taj bi saldo 79 odsto bio dovoljan za nastavak takmičenja na međunarodnoj sceni.
Izabrane vesti
Topolskom sportskom klubu za diku može da posluži i to što je remijem u Švajcarskoj sustigao Vojvodinu na 184. mestu Uefine rang liste klubova. Što znači da sada igra za status trećeg kluba Srbije. Bar po Uefinim merilima.
I još jeda stvar mora da se prizna TSC-u. Iako u bliskim vezama sa mađarskom zajednicom, TSC je poprilično učinio za srpski fudbal i na individualnom planu. Sinoć protiv Sent Galena – sve do jednog domaći fudbaleri. Ifet Đakovac jeste nedavno izabrao da igra za reprezentaciju BiH, ali pričamo o momku iz Sjenice, koji je celu svoju karijeru proveo u Mozzart Bet Superigi. Mađar Bence Šoš ušao je na teren tek u 89. minutu.
Nije to nikakva slučajnost. Tako je bilo i kada je 2020. TSC debitovao na međunarodnoj sceni sudarima sa moldavskim Petroklubom i rumunskim FCSB-om. Plasman u glavni deo nekog evropskog takmičenja tada je delovao kao bajka. U prvoj avanturi TSC je predstavljao tim koji je ekipu i uveo u Mozzart Bet Superligu, sačinjen of fudbalera koji su evropskog iskustva imali tek na kašičicu, da ne pričamo o tome kako su pojedinci posle više sezona fudbala u nižim rangovima doživeli da debituju van granica zemlje sa trideset i kusur godina.
Sada su okolnosti malo drugačije, ali ipak može da se povuče paralela. Ovaj je tim opet oslonjen na domaću proizvodnju, mada pažljivo selektiran još od prošlog leta, samo oplemenjen iskustvom u Ligi Evrope iz prošle sezone. Jeste tamo pretrpeo pet poraza uz dve “petarde”, ali svaka škola mora da se plati.
Sada ti isti momci ravnopravnu igraju u trećem po snazi evropskom takmičenju. Petar Stanić je protiv Lugana pokazao magiju u nogama, Miloš Pantović izgleda voli da igra protiv ekipa iz Švajcarske, jer je u dvomeču sa Luganom i Sent Galenom čak četiri puta bio strelac. Dovelo ga je to na deobu drugog mesta na listi strelaca i sigurno mu prija da vidi svoje ime pored Žoao Feliksa iz Čelsija.
Aleksandar Ćirković je stigao do treće asistencije, a kakva bi se samo pesma pevala da je bio precizan u finišu meča. Ifeta Đakovca je bilo svuda, a odbrana sa Matejom Đorđevićem i Dušanom Stevanovićem je uspela da ostane na dva primljena pogotka, iako je hodala na ivici ofsajda. Veljko Ilić je i „pustio krv“ samo da na primi gol u nekim situacijama.
Svi navedeni fudbaleri proizvod su timova iz Mozzart Bet Superlige. Ili su izdanci mlađih kategorija Crvene zvezde i Partizana, ponikli u Voždovcu ili Vojvodini, šetali se kroz niže rangove do elite. Jeste, Aleksandar Ćirković je fudbalski školovan u Austriji, nije prošao niti jednu mlađu selekciju nekog tima iz Srbije, ali je fudbalsku sreću potražio u matičnoj zemlji, noseći dresove Mačve iz Šapca i Voždovca, uz izlet u Rusiju, odakle ga je u fudbalski život vratio klub iz Bačke Topole. Svog najboljeg strelca u Evropi, Topolčani su pronašli u timu iz kojeg često dovode igrače, beogradskom Voždovcu, i nisu pogrešili.
I trener, Jovan Damjanović, sve što zna o svom poslu je učio u Srbiji. Godine rada u Zapljanskoj ulici, te u mlađim selekcijama Orlova, bile su jedina njegova preporuka da mu TSC ukaže priliku da vodi ekipu. Retko ko bi se odvažio da priča o Evropi i nekom prolasku dalju, uzdajući se u mlađi kadar na klupi i stratega koji nema nikakvog evropskog iskustva, dok superligaškog ima kroz broj utakmica koji čine tek jednu kompletnu sezonu. Treba pomenuti i činjenicu da mu jedan od pomoćnih trenera ima tek 23 godine.
Niko ne broji krvna zrnca, samo je suština da je lepo videti da se kroz jedan klub iz Srbije lansiraju mladi i domaći fudbaleri. I da je uopšte jedan tim iz Srbije bio odvažan da se u Evropi nosi sa sastavom kojeg je sačinio od fudbalera sa lokalnog tržišta. Zamislite koliki pritisak na sebi nosi na primer Stefan Jovanović, jedini registrovan fudbaler tima za Ligu konferencije kome je prirodna pozicija da igra desnog beka i koji je doživeo da sa trideset godina prvi put igra Evropu, a do juče je bio član Napretka. Ili tek kakva je šteta što je Viktor Radojević „zakasnio“ sa dolaskom pa nije stigao da bude na spisku za treće po rangu takmičenje UEFA.
O Ligi Evrope i tek Ligi šampiona ne treba trošiti reči, jer se zna kakva su pravila za uspeh u navedenim takmičenjima. Ali, ako je za najmlađe evropsko takmičenje dovoljno da budeš konkurentan sa fudbalerima pretežno sa domaćeg tržišta, onda je to svakako razlog da se povrati kakva takva vera u srpski fudbal.