PRELAZZI: Veni, vidi, perdidi, vici

Poslednji put kada je jedan tetovirani, ekscentrični, talentovani Rimljanin gledao gajbe po istočnom Londonu, desile su se velike stvari. Taj će se Talijan ugnezditi u srca navijača, i ništa što će se desiti posle – a desiće se da će sve otvorenije iznositi svoje, hm, upitne stavove – neće moći da ga otera odatle.

Nije to taj stadion, nije možda to ni taj istočni London – na ovom je sve manje dokova, sve manje radnika, sve manje siromaha kojima je sreća izmicala ceo život, kao da je balon što polako odlazi put neba, pre nego što se rasprsne – a nije to ni taj Rim, jer mada je kao dete nosio svetloplavi dres baš kao Paolo Di Kanio, ovaj je sin onog Rima druge boje i kakvoće, pa svejedno je bilo razumljivo što su pristalice Vest Hema bile uzbuđene zbog njegovog dolaska.

Oni razložniji su odmah znali da se Đanluka Skamaka neće snaći u Premijer ligi. Pardon, u Vest Hemu.

Videli su oni već mnogo puta sve to isto: dolazak rasnog strelca i onda njegovo lagano propadanje, bez obzira na cenu. Zapravo, što bi etiketa bila veća, to bi strmoglav bio brži, i novinari će Dejli mejla prošlog leta izračunati da su u eri dva Dejvida, vlasnika Golda i Salivena, "Čekićari" izdvojili skoro 300 miliona funti za 50 špiceva, a da je malo koji uspeo da ostane i opstane.

Đanluka Skamaka tako se, pored sve svoje rimske plemenite loze koja je terala navijače da maštaju o novom Di Kaniju, našao u (ne toliko brižljivo?) odabranom društvu igrača koji su obukli klaretno-plavi dres i onda počeli da promašuju i promašuju i promašuju i promašuju.

Onda bi makar neki od njih – i eto šta ovu priču i njenog junaka čini još zanimljivijim – prešli u neki drugi klub, a posebno u drugo prvenstvo, i setili se da su ipak vrsni napadači, i počeli da daju golove.

Neki od njih, ne svi, jer za svakog Sebastijena Alea i Đanluku Skamaku tu su poneki Simone Zaza, Endi Kerol, Beni Mekarti, Pikion ili Marko Borijelo.

Ale je bio rekordni transfer u svoje pero, Skamaka je pretprošlog leta plaćen 30 miliona funti, ali onda bi Dejvid Mojes sreo svakog od njih ponaosob u svlačionici i jednim pogledom zaključio nešto potpuno zdravorazumski:

"Pa ti nisi Majkl Antonio!"

Kod Mojesa, otprilike, špica može da igra Majkl Antonio ili špica može da igra bilo koji drugi igrač pod uslovom da po vokaciji nije špic, mada ništa protiv Džaroda Bouena; ako ima tu nesreću da jeste i da je doveden da bude "devetka" i malo šta drugo, čeka ga već utabana staza ka propasti i anonimnosti.

Skamaki, dakle, nije mogla da pomogne ni rimska krštenica, ni reči ohrabrenja koje su stizale od Paola di Kanija i drugih legendi. Postigao je u prošloj sezoni svega 8 golova na 27 mečeva, a više od pola dao je u raznim kup takmičenjima. Istina je, doduše, da su ga mučile povrede i da je igrao pod blokadama; još je veća istina da nije bio baždaren za sistem koji neguje Mojes. Želeo je transfer, želeo je Romu, ali je otišao u Atalantu. Daleko od toga da je pogrešio...

Preslikani scenario samo je jedan od razloga zbog kojeg navijači ne mogu da dočekaju da vide leđa Škotu, bez obzira na sve evropske noći i na stabilne plasmane pod njim, i čini se da će im napokon biti uslišena želja.

Na stotine, na hiljade njih ovih je dana dobilo još jedan podsetnik šta su mogli da imaju, samo da je grah drugačije pao: prvo je Đanluka Skamaka izmaltretirao ceo Liverpul, ukazavši se kao majstor fudbala na mestu gde bi se mnogim velikima odsekle noge pa bi zaboravili i kako se zovu; a onda je čudesnim golom odveo Atalantu u finale Kupa Italije.

Na poslednjih deset utakmica Skamaka je postigao osam golova, hroničari "Gazete" na to dodaju da je od tih pet bilo "odlujučujućih", za vođstvo ili pobedu njegovog tima; igrač Atalante sa brojem 90 nesumnjivo je trenutno najbolji italijanski špic ("On je kompletan napadač, ne samo zbog golova. Zbog načina na koji se kreće, zbog toga kako čita igru", reći će Jirgen Klop uoči revanša u Bergamu), mada ni navikavanje na Gasperinijev kredo nije bilo brzo ni jednostavno.

Ali, Gasp nije Mojes, neka je sjajni Talijan živ i zdrav, i umeo je ne samo da istrpi Skamakine mušice i njegov kilavi meniskus, nego i da mu pronađe mesto u koordinatnom sistemu Boginje. Skamaka nije lenština koja bi se vukla po terenu bivšeg Olimpijskog stadiona, već neko ko cima i kida, kao pas pušten s lanca; doduše, on više voli poređenja sa lavovima, a jednog ima istetoviranog preko celih leđa.

Jedan drugi Rimljanin bio je poznat po izreci "dođoh, videh, pobedih"; ovaj šatirani je između poslednja dva glagola umetnuo i jedno "izgubih (se)", ali uvek se broji onaj na kraju.

Zasad je pobedio, mada to još nije dovoljno. Neće Skamaka moći da igra u finalu kupa protiv Juventusa, ali bi do kraja sezone, posebno u Evropi, mogao da potvrdi klasu i da izvadi kartu za azurni dres i Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.

Do tada će i u Vest Hemu zaduvati neki novi vetrovi, nadaju se navijači, ali će na novog Di Kanija morati da čekaju još neko vreme i da se pitaju šta je moglo da bude.

A Skamaka? Ništa, on će čekati svoj trijumfalni povratak u Rim; tamo je, na Olimpiku, jedan tip što je jednako nepopravljivo zaljubljen u Romu, i mogao bi da prepozna trenutak da dečko rođen prvog januarskog dana 1999. najzaobilaznijim mogućim putem napokon stigne doma.