Da je neko tamo s početka ovog veka rekao velikom ser Bobiju Robsonu da će Kreg Belami postati ne trener, nego selektor...

Svašta je u životu prošao voljeni rudarski sin, koji se vratio da pred kraj karijere vrati dug svom severu; galeriju je likova vodio na treninzima i mečevima, razne dupeglavce je morao da uči lepom ponašanju, pa ipak je u vihornom, omalenom Velšaninu video nešto što bi druge uplašilo.

Koliko vihornom? Robson je obožavao Belamijevu brzinu, govorio je da je Kreg jedini igrač koji je brži ne od lopte, nego od sebe samog.

Takođe je govorio da je Kreg Belami jedini igrač koji je sposoban da se posvađa, onako "na mrtvo ime", sam sa sobom.

Da je neko tamo s početka ovog veka rekao ser Bobiju Robsonu da će Kreg Belami, kojeg je tako dobro upario sa Alanom Širerom u periodu kada je "originalni" Njukasl bio tim lep za oko i tragičan kao Njukaslova istorija, da će taj Kreg Belami postati selektor...

Ser Bobi Robson je bio sjajan tip, ali je bio i pomalo staromodan tip, pa bi taj koji bi izgovorio ovu blasfemiju verovatno dobio vaspitnu ćušku. Tako se nekad radilo, ne odobravamo, samo kažemo...

##NAJAVA_MECA_8405738##

Ili, da je neko tamo u proleće 2007. godine, kada na trening kampu uoči utakmice protiv Barselone, Kreg Belami uzima palicu za golf i Jon Arne Rise dobija preko bubrega, rekao Rafaelu Benitezu ili bilo kom navijaču Liverpula, ma bilo kom Velšaninu, da će Kreg Belami ikada postati selektor Velsa...

A to su mu još bile normalne faze.

Bilo je onih dana kada Kreg Belami – a nikada to ne biste rekli kada ga vidite, zar ne? Eto kako pojava ume da zavara, eto kako ne postoji "idealna žrtva" za depresiju – nije mogao da ustane iz kreveta. Kada mu se nije igrao fudbal i kada mu se nije živelo.

Momak rođen u Kardifu (taj će mu klub ostati u srcu, i najveći uspeh u karijeri biće mu kada je Kardif Siti, ima tome sada već i deset godina, vratio u elitu, ma kako kratkorajno), odrastao u Bristolu, stasao u Noriču, lečio je tu nepatvorenu tugu onako kako ljudi na Ostrvu to često umeju: odlazio je u pab, u kafanu, i ne bi se treznio po nekoliko dana i noći. Onda bi seo za volan i tako trešten ugrozio druge i sebe...

Da ste ga sreli, hoćemo reći, negde za šankom, i da je počeo da vam priča o tome kakav je bio s Širerom, a kakav sa Džeradom, i o svojih sedam-osam operacija koje su mu polako grickale najveći adut njegovog fudbala, mogli ste lako da ga otpišete kao bivšeg, kao tek malo unapređenu verziju taksiste što vam priča šta je on sve mogao da bude, samo da ga nije mrzeo trener.

A eto, Kreg će Belami, skoro pa niotkuda, biti taj koji će vratiti osmeh velškom fudbalu; onaj što se svađao sam sa sobom, onaj što je isterivao pravdu po leđima saigrača; onaj kojeg su morile crne misli; onaj koji se razveo zbog alkohola; onaj kojeg ste mogli da zamislite kao novog Gazu, kao penzionersku olupinu, danas je čovek u kojeg gledaju ponosni Zmajevi.

Prvo pobeda od 0:0 nad Turskom u Kardifu (nije greška, Vels je tu utakmicu pobedio iako nisu dali gol ni sa igračem više; igrali su toliko dobro da je remi bio samo blagi "bag" na semaforu), a potom i trijumf u kišovitom Nikšiću, protiv Crne Gore, od 2:1...

Ima nešto u tom Montenegru i tom Balkanu: jedno od prvih fudbalskih sećanja Krega Belamija mora biti onaj meč u Titogradu, odigran 1982. godine, kada mu je bilo svega tri-četiri godine, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Tih 4:4 nakon što su Jugosloveni vodili 3:1 i 4:2 dugo je predstavljalo znak da velški fudbal može, samo ne ume, i obrnuto; ni kasnije, kada su imali dobre igrače, nije išlo, sve do jednog drugog Evropskog prvenstva, kada su bili (ne)očekivani hit.

Kreg Belami bio je previše mali za osamdesete i previše mator za polufinale EURO 2016, prvo veliko takmičenje Velsa još od 1958. godine. Ali je zato dobro pamtio onih 1:6 u Novom Sadu, na meču koji ne može da nema tužnu, melanholičnu notu: na jednoj klupi sedeo je Siniša Mihajlović, na drugoj Kris Kolman. Hajde, ko zna, možda negde, nekad, baš sada, ima revanš...

I da je neko Bobiju Robsonu, Rafi Benitezu, Krisu Kolmanu, navijačima Kardifa ili bilo kome ko je posećivao ustanove kafanskog tipa u tom gradu u protekloj deceniji rekao da je Kreg Belami možda i najveća nada da se Vels vrati na veliku pozornicu, a možda, za početak, u najkvalitetniji razred UEFA Lige nacija...

Život ponekad piše romane; no ponekad su biografska dela mnogo zanimljivija od romana, posebno kada nastaju u potaji. Kreg Belami postaće pomoćnik Vensana Kompanija zadužen za omladinsku selekciju kada bivši saigrač iz Mančester sitija preuzme Anderleht – obojici će to biti prvi pravi posao, sa svim dečjim bolestima koje se moraju preležati – onda će opet okrenuti leđa fudbalu, ali će se vratiti kada Kompani preuzme Barnli.

I to je to, otprilike to: trener mladog tima, pomoćnik u Anderlehtu, pomoćnik u ekipi koja je sve očarala u Čempionšipu i pomoćnik u ekipi koja je bila loš vic Premijer lige prošle sezone.

Nikakvo drugo iskustvo ne nosi sa sobom Kreg Belami. Pa zašto mu onda, koji matrak, toliko veruju? Zašto se nakon što su im Poljaci slomili srca u plej-ofu za protekli EURO 2024 (a Poljaci generalno samo uzimaju mesto nekim mnogo zabavnijim selekcijama, jer nikad ništa ne urade), ponovo probudio entuzijazam u Kardifu, Svonsiju, Reksamu ili Ebiristvidu? Zbog čoveka koji je bio sposoban da se posvađa sam sa sobom?

Ne znamo, i u tome je lepota i fudbala i nečega što bismo mogli nazvati sazrevanjem i rastom. Ne znamo, ali znamo da je u preteškoj utakmici u Nikšiću Kreg Belami izvojevao svoju prvu pobedu, ne kao selektor Velsa, nego svoju prvu pobedu kao prvi trener bilo čega, u karijeri.

Navijači koji nisu zalutali u Podgorici, nego su nekako uspeli da se dokopaju grada poznatom po pivu, malo-malo pa su pevali njegovo ime. Možda su i osetili da nije lagao kada im je obećao jednu stvar: narode moj, biće nam baš zabavno, sve ono što ste dosad znali – zaboravite. Uvek, dodao bi verovatno, uvek pokazujemo Englezima kako se navija, a sada ćemo tim dosadnjakovićima da pokažemo i da reprezentativni fudbal ne mora da bude dosadan i oprezan.

Nekada je, hoćemo to valjda da kažemo, lepo kada imate čoveka sa zaraznim osmehom i entuzijazmom, čoveka koji se neće žaliti ni svaljivati krivicu na više sile, niti kukati zbog (sasvim očitog) nedostatka kvaliteta u selekciji koju vodi.

A imao bi na šta da se žali: od 26 "zmajeva" koje je Kreg Belami pozvao za mečeve protiv Islanda (petak) i Crne Gore (ponedeljak), samo nekolicina nastupa u Premijer ligi. A od te nekolicine, samo su dvojica redovni starteri i važne poluge svojih timova.

Doduše, jedan od te dvojice je onaj lepi dečko koji ne prestaje da daje golove uprkos tome što nastupa za Totenhem – Brenan Džonson. Drugi je Niko Vilijams...

No gro igrača je iz Čempionšipa, a tamo se igra zanimljiv, ali ne vrhunski fudbal; mada, ako neko zna šta je Čempionšip, to je Kreg Belami.

Samo da, reći će negde odozgo, gde drži lekcije Krisu Kolmenu, reći će ser Bobi Robson, prvi čovek koji je verovao u nestašnog brzanca iz Kardifa, samo da se opet ne posvađa sam sa sobom.

LIGA NACIJA, B DIVIZIJA – 3. KOLO

Četvrtak

Austrija - Kazahstan 4:0 (1:0)

/Baumgartner 10, Linhart 53, Zabicer 56, Sejdl 79/

Norveška - Slovenija 3:0 (1:0)

/Haland 7, 65, Serlot 52/

Finska - Republika Irska 1:2 (1:0)

/Pohjanpalo 17 - Skejls 57, Brejdi 88/

Engleska - Grčka 1:2 (0:0)

/Belingem 87 - Pavlidis 49, 90+4/

Petak

20.45: (1,70) Češka (3,80) Albanija (5,10)

20.45: (1,32) Turska (5,10) Crna Gora (10,0)

20.45: (2,25) Ukrajina (3,35) Gruzija (3,25)

20.45: (2,85) Island (3,10) Vels (2,65)

***kvote su podložne promenama

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Selektor koji se svađa sam sa sobom

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eFudbal

Hokej na ledu

Stoni tenis

Najava mečeva