PRELAZZI: Sedam zapleta Sandra Tonalija

Svaka knjiga koju ste ikada pročitali, svaki film koji ste ikada pogledali, svaka porodična priča koju ste čuli, kaže jedna čuvena teorija, može da se svede na jedan od sedam zapleta.

Ljudi su možda kreativni, i čovečanstvo je prošlo kroz svašta za ovih nekoliko hiljada godina otkako smo naučili da pišemo i da se igramo, ali postoji samo sedam priča, sve ostalo su varijacije na temu.

Dakle:

1. Pobeda nad čudovištem – kada junak brani sebe ili svoje ognjište od nekog zla;

2. Od siromaha do bogataša – junak je siromašan, pa je bogat, pa je opet siromašan, pa je opet bogat, ali ovog puta mnogo pametniji;

3. Zadatak – junak se, često sa svojim prijateljima, okupi da bi stigao na neko važno mesto ili uzeo neki dragocen predmet;

4. Putovanje i povratak – junak ide u neku daleku, čudnu zemlju i tamo saznaje mnogo o sebi, iako nikada ne prestaje da mu nedostaje domovina;

5. Humor – junak je zbunjen, nesnađen, ali uspeva da prevaziđe sve nedaće uz pomoć ljudi oko sebe i svoje romantične veze;

6. Tragedija – junak ima neku veliku manu u karakteru, zbog koje će nastradati. Ipak, to izaziva sažaljenje jer je u dubini duše dobra osoba;

7. Novo rođenje – junak uspeva da se promeni i postaje bolja i uspešnija osoba.

Od Ilijade do Dejvida Koperfilda, od Velikog Lebovskog do Velikog Getsbija, od Građanina Kejna do Ajron Mena, svaki roman, film ili pripovest spada u jedan od sedam tipova.

Ali, šta ako postoji čovek – mladić, junak, protagonista, a od nedelje po podne i osvedočeni heroj – koji u sebi, svom životnom putu i svojim stopalima ima svih ovih sedam zapleta.

Sandro Tonali (©Reuters)

"Mali Pirlo", kako su ga zvali otkako se pojavio, malo zbog kose i nosa, malo više zbog plemenitosti u tim stopalima, zbog milovanja lopte na onaj tako talijanski način, uspeo je za svojih nepunih 25 godina da prođe kroz sedam priča, i da ostane živ da priča o njima.

Pobedio je čudovište koje je pretilo da mu uništi karijeru, bio je siromah pa je bio bogat pa se činilo da će opet biti siromašan, stigao je sa svojim prijateljima do dragocenog predmeta (prvi trofej za Njukasl junajted posle 70 godina!), otišao je u daleku, čudnu zemlju (nijedan Italijan, da se ne ljuti Alesandro Pistone, nije baš mogao da se svikne na tmurni sever Engleske), pratio ga je humor (kao ona pesma navijača da Sandro pije "bira moreti" i mrzi Sanderlend), imao je veliku manu u karakteru koja ga je dovela na rub tragedije (kazna zbog kockanja), da bi se, na kraju, i na početku, promenio i postao bolja, uspešnija osoba.

Sedam zapleta, ne za 25 godina, nego za svega nekoliko meseci, od trenutka kada je najavljen kao najskuplji Italijan u istoriji – a to više govori o sadašnjosti nego o istoriji, ponajmanje o Italiji i njenim fudbalerima – toliko je prošao Sandro Tonali i vratio se sve da ispriča, i da popije koju čašu italijanskog piva dok mu nazdravlja cela napaćena nacija "Džordijevaca".

(Mogao bi da ga glumi Adam Drajver? Samo ideja...)

Trebalo je sve da bude drugačije, samo što ništa, valjda, nije moglo da bude drugačije. Kada se prvi put jedan "pravi" Italijan, onaj što ume da kaže dve-tri reči, ili ni toliko, samo da obuče odelo pa da svakoj sinjorini gaćice završe na sandalama, ukazao na Sent Džejms Parku, kada je postigao gol na svom debiju, protiv Aston Vile, izgledalo je da će zaplet biti jednostavan. Došao, oduševio, zadržao se malo, i sačekao, uz bruka velike novce, da se njegova domovina i njegov voljeni Milan oporave dovoljno da mogu da ga plate.

Ništa nije bilo po jednom "plotu", moralo je da bude tolikih peripetija da svako pomalo zaboravi na ono što Njukasl ima. Kako i ne bi, kada je punih deset meseci bio van terena, zbog mane koja je naudila najviše njemu, zbog navike koja je pretila da ga odvede u propast.

Poklopilo se, eto, da će crno-beli klub početi da posustaje bez njega, Edi Hau će u jednom trenutku ozbiljno dovesti svoje radno mesto u pitanje – ili će to učiniti mediji, mada se svodi na isto – ali kada se Sandro Tonali bude vratio, i kada vesela, ranjena bratija sa tribina bude, iz subote u subotu, shvatala kakvo blago imaju, krenuće i čitavom timu.

Tandem Bruno Gimaraeš – Sandro Tonali (jedan "osmica", drugi sada više "šestica", ono što italijanski novinari vole da zovu "ređista") pokazao je, uz duge noge Žoelintona, kako želja može da se pretvori u realnost. Nisu samo srušili Liverpul, do tog trenutka, pa i uprkos poraza od Pari Sen Žermena, ubedljivo najbolji engleski klub, oni su ga satrli i pojeli.