PRELAZZI: Povratak u prvi kvadrat
Vreme čitanja: 4min | pet. 11.06.21. | 14:43
Ah, lako je biti cinik, lako je nabrajati sve razloge zbog kojih će turnir pred nama biti dosadan, naporan i što neće zazivati onu strast kakvu osećamo svakog drugog leta.
Ni Englezi nisu sigurni koje je poreklo tog izraza, ali na tom imperijalističkom zvuči baš dobro. "Back to square one", natrag u prvi kvadrat, idiom je koji označava povratak na početne pozicije.
Neki kažu da su za popularizaciju rečenice kriva deca koja su igrala školice, dok drugi tvrde da je i tu prste umešao fudbal.
Izabrane vesti
Tridesetih godina prošlog veka, pre nastanka i popularizacije televizije, u Engleskoj su se pomno slušali radio prenosi fudbalskih utakmica. Kako bi slušaocima olakšali praćenje, komentatori su podelili teren u nekoliko imaginarnih kvadrata – pojedine novine poklanjale su čitaocima i "mape" sa iscrtanim travnjacima – a onaj prvi, odakle je sve ponovo počinjalo, smešten je u sopstveni šesnaesterac.
Mnogo godina, nekoliko ratova, jednu pandemiju, jednu svetsku dominaciju engleskog jezika i jedan tek privremeno neuspeli pokušaj da nam ga otmu kasnije, fudbal je ponovo u prvom kvadratu.
Tamo smo odakle sve kreće, dok komentator prikuplja snagu da opiše ono što će se desiti.
Na travi, ispred golmana, zagledanog u daljinu, usamljenog ali svesnog da poput onog zamaha leptirovih krila, od njegovog udarca sve zavisi.
0:0, prazna tabla, samo lopta i 22 igrača.
Nema ničega lepšeg, niti ičega strašnijeg.
Ah, lako je biti cinik, lako je nabrajati sve razloge zbog kojih će turnir pred nama biti dosadan, naporan i što neće zazivati onu strast kakvu osećamo svakog drugog leta.
Platinijev eksperiment bio bi blesav i besmislen čak i da nije bilo najveće pandemije u prethodnih stotinu godina; sada je organizacija, po kojoj se mečevi iste grupe igraju i u Aziji i na samom zapadu Evrope, doslovno suluda. Veliki turnir bez domaćina – jednog ili dva, ali domaćin mora da se zna – nema identitet, atmosferu, miris strastvenog letnjeg karnevala. To je činjenica.
Igrači su na terenu već duže od godinu dana, gotovo bez odmora, što se, i pored poneke dramatične završnice evropskih nacionalnih liga ili kupova, očitovalo po slabijem kvalitetu, posebno u onim velikim derbijima, od kojih se najviše očekivalo. I to je činjenica.
Grozota, životna, finansijska i sportska, nazvana Superliga, uspela je da nam ogadi velike klubove i njihove velike planove, kolateralna šteta bili su igrači, uhvaćeni na vetrometini između pisanih ugovora koje imaju sa svojim poslodavcima i onih nepisanih ugovora koje imaju sa navijačima. Evo još jedne činjenice: (pre)veliki broj učesnika i mečeva, korupcija, despoti, plaćenici, megalomanijaci, udar na životnu sredinu poznat kao “karbonski otisak” – ništa od toga nije dobra predigra za dugo, toplo i zadovoljstvima ispunjeno leto.
Pa i samo njegovo ime govori da nešto nije u redu. EURO 2020, tokom Leta Gospodnjeg 2021? Mora da se šalite...
Biće i neizbežnih povika na sudije, VAR će pokvariti mnogu radost, biće prevaranata, onih što će se valjati po terenu; biće, oh kako će samo toga biti, prenapregnute opsednutosti onih istih Engleza, koji će tripovati da će fudbal vratiti kući, sve dok neizbežno ne stradaju kao što obično umeju da stradaju – no o tome, i o njima, drugom prilikom – i svega pratećeg...
A sad dosta negativnosti, ne treba kalpiti fudbal više nego što on kalpi sam sebe; možda zbog duge sezone, zbog preduge pandemije, zbog lošeg PR-a, možda zbog tradicionalnog izostanka Srbije i onog prošlojesenjeg kiksa u Beogradu, možda zbog svega toga nismo (još) u grozničavom raspoloženju kakvo bi nas inače uhvatilo u predigri jednog velikog fudbalskog turnira, ali kada se večeras u Rimu sve vrati u prvi kvadrat, kada lopta bude na terenu i jedanaest igrača otpeva himnu, a onda jedanaest drugih igrača otpeva himnu, sve drugo će postati manje važno.
Izbor urednika
Evropsko prvenstvo, pa još u trenutku kada, da kucnemo u drvo, izgleda da smo ovu pošast makar pokorili, ako ne i pobedili, Evropsko prvenstvo i puni kafići i veliki televizori i krigle piva na stolovima i žal za propalim tiketima i prepirke oko taktike, strelaca, ofsajda, selekcije i trenera, fudbaleri koji su tu zbog svojih zemalja a ne (dobro, neki da, ali ne mnogi) zato što im je neki alavi menadžer rekao da treba da budu tu – to zapravo deluje, neka na trenutak odmore pesimisti, kao baš dobar lek koji je lekar prepisao za sve ove ljute rane...
Da ne budemo prosti, ali sa fudbalom, posebno ovim letnjim, jeste kao sa seksom, posebno onim letnjim: čak i ako je loš, uglavnom je bolji od svega drugog što možete da doživite, i od svakog drugog – ne samo sportskog! – događaja na svetu.
Biće to mesec dana kada će napokon nešto drugo, nešto lepo, biti prva vest, kada ćemo satove i bioritme i susrete i sastanke navijati po kalendaru, satnici i kvotama, a ne po preporukama Kriznog štaba.
Fudbal će se vratiti u prvi kvadrat, u svoju suštinu, tamo gde mu je najlepše.
Pojaviće se neki igrač za kojeg nismo znali, pa će poput Poborskog nekad napraviti transfer koji će se ispostaviti kao greška, pa šta; neki drugi, za kojeg smo znali, potvrdiće svoju moć, onaj treći, izvikani, će stajati na centru i širiti ruke i pognuti glavu i otići kući, i to je fudbal...
Ušunjaće se neka reprezentacija koju nismo videli – Turska? Ukrajina? Makedonija? – baš daleko, do četvrtfinala i dalje; neka druga od koje se mnogo očekivalo – Belgija? Portugalija? Španija? – će podbaciti i osramotiti se...
Neće biti mnogo navijača ali oni koji će zašareniti tribine i ulice napraviće neku simpatičnu zvrčku (to je, uostalom, najveća upotrebna vrednost Škotske na predstojećem takmičenju?)...
Tražićemo lepotu, i da znate da ćemo je naći, čak i u utakmicama kao što su Vels-Švajcarska i Poljska-Slovačka...
0:0, prazna tabla, samo lopta i 22 igrača. I tako 51 put, za trideset dana, od Rima do Vemblija.
Nema ničega lepšeg, niti ičega strašnijeg.