PRELAZZI: Povratak bludnog usvojenog sina

Svi znamo priču o sivoj kukavici, mudroj, lukavoj ptici koja ne mari da leži na svojim jajima; umesto toga podmetne svoje mladunče mnogo pitomijim vrstama – pa ga još i ofarba! – da ga oni othrane i podignu. Onda se kukavica ispili, pa se ispostavi da nije šojka, ni zeba, ni drozd, i krene svojim putem.

To vam je, kažu, priroda. A protiv prirode se, kažu, ne može.

Nego, to nam nikada nisu rekli: da li kukavica ikada pomisli na gnezdo kojem duguje život?

***

Dvojica sinova vratili su se te večeri na Olimpiko. Jedan stari, iskusni, kojem je srčani mišić, još otkako je prvi put kročio na taj stadion, lupao u ritmu vučice, i lupaće dok bude imao daha; i onaj drugi, koji to nikada zapravo nije ni bio, iako su neki mislili da će postati.

Glupo bi bilo reći da je Nikolo Zaniolo bio usvojeni sin, jer takva deca ljubav uglavnom vrate zahvalnošću; pre će biti da je podmetnuto, kukavičje jaje, ono ružno pače koje do kraja bajke možda i ne sazna da je labud. Svakako nije bio romanista, ma koliko da su tribine želele da budu.

Uostalom, sada kada ih je zanavek povredio, sada kada se zauvek videlo da nije njihov, kada su sve maske pale, a ogledalo ispostavilo račun za sve zajedničke zablude, sada mu gledaju prezime i pitaju se kako ranije nisu videli.

Zaniolo... Zar od tih slova ne može lako da se napiše – Lazio?

Nikolo Zaniolo, momak kojeg je Curva Sud toliko želela da zavoli, pa je bila spremna da zanemari i što je odrastao u Firenci, i što je igrao za Inter, momak kojeg su godinama čekali da iskaže deo potencijala, momak koji nije bio novi Toti, novi De Rosi, ali ako se pomiriš da neće postojati novi Toti ili novi De Rosi, možda bi baš taj došljak mogao da ih zameni, da bude Falkao, da dobije Prinčevu desetku, tako mlad; taj Nikolo Zaniolo je postigao gol protiv Rome i slavio ga kao da mu je najvažniji u životu.

Sve to ne bi bilo ni toliko čudno da je Nikolo igrač koji je u dobroj formi, ili da mu je gol na nekom meču Serije A u radnoj obavezi; zapravo, to je momak koji se potucao po dva i po kontinenta u poslednje dve godine, u pokušaju da pobegne od Rome, od Murinja, od navijača, ali najviše od sebe. I nije igrao, i nije postizao golove, i onda se namesti, jer mora da se namesti, da to bude baš na Olimpiku, samo u jednom drugom dresu.

Nije Zaniola uspeo da revitalizuje ni Bosfor ni Birmingem, pitanje je da li će uspeti i Bergamo, mada je Gasperini i od većih otpadaka pravio ulaštene dragulje za vitrinu i prodaju.

Ali ovo je jednostavno moralo da se desi.

Šest godina otkako se kao tinejdžer pojavio u dresu Rome, kao nadobudni, arogantni, neustrašivi tinejdžer koji ne zarezuje autoritete, koji se autoritetima smeje u lice i podsmeva u kamere, i dve godine pošto je Romi doneo jedini evropski trofej, bio je opet tu, da ga dočeka salva uvreda, da im pokaže da mu ništa ne mogu.

Sve su se zvezde poklopile kada se pojavio, kao da su Romul i Rem i Ranijeri zažmurili na po jedno oko, a zapravo namignuli, i bilo je jasno gde bi ta prašina mogla da ga odvede; i sve su se mračne zvezde poklopile kada se ukazao drugi put, kao da su se Romul i Rem i Ranijeri uhvatili za glavu i pomislili "Šta to radiš, dečko", ali onda nisu ništa izgovorili.

Dao im je gol i proslavio ga, dobro, crimen prvi; a onda da, eto i to su društvene mreže, tu fotografiju, baš iz tog trenutka, postavio je kao svoju "profilnu".

Ljuta trava za još ljuću ranu...

Da li je priča o dečku koji je trebalo da bude superstar, i nova Romina zvezda, a čiji su progres usporile – ili, da budemo precizniji, zaustavile i verovatno onemogućile – stravične povrede i još stravičnija luda glava, tek izuzetak ili najava onoga što bismo sve češće mogli da viđamo, u vremenu nelojalnosti, u vremenu prevare?

Ili su, kako to obično biva, sve suprotstavljene stvari istinite i moguće – i da Zaniolo bude i egoistični kreten i budala i da ima pravo da se ponaša kako se ponaša, i da navijači Rome imaju opravdanje da ga vređaju i proklinju, a da ih to čini licemerima?

O, navijači će pričati o svim njegovim ispadima o kojima je brujao grad, o noćnim klubovima umesto rehabilitacije, porediće još jednog momka o kojem se ne samo iz fudbalskih razloga priča ovih dana, Edoarda Bovea, i kako Bove, neka je živ i zdrav, nije slavio i nikada ne bi proslavio gol protiv Rome – mada je on, recimo i to, Rimljanin – i nekima su se priviđale suze u njegovim očima posle onog poniženja od 5:1. Pričaće i o tome da je dve godine primao platu dok su ga "Đalorosi" strpljivo čekali da se vrati, samo da bi pljunuo u tanjir iz kojeg je jeo.

O, i neće reći da su ga zapravo oni napravili nečim što nikada nije bio – ni navijač Rome, ni njen sin, ma ni posvojče, možda komšijin mali koji je došao tu da ga pričuvaju dok se matori ne vrate s posla – što znači da deo krivice za blještava svetla koja su ga zamalo oslepela snose i oni.

Smemo li da sagledamo stvari iz njegovog ugla? Da li im je samo uzvratio istom merom – pa zar nije zamalo ogluveo od zvižduka kada je pročitano njegovo ime? – i da li je imao pravo, ako ne moralno, a onda lično, da to uradi?

Da li boli više ili manje, da li je odvratnije i gluplje, što je to uradio ispred Klaudija Ranijerija, čoveka koji zapravo zna šta je Roma, što je to uradio da gurne Romu na dva boda od zone ispadanja? Što je to uradio u Atalanti, klubu koji je poslednjih nekoliko godina bio sve što Roma nije, jasno je u korist čije štete?

Da li je neoprostivo što se nije "bukao" samo pred navijačima, tuđim i svojim – koji li su njegovi, zaboga? – nego što je sasvim jasno želeo da provocira i igrače Rome, svoje doskorašnje saigrače?

Ili je makar bio iskren, a to je valuta koja modernom fudbalu manjka jednako, ako ne i više, od pomenute lojalnosti.

Sve to će postati manje važno ukoliko gol na Olimpiku ne bude najvažnija priča ovog, okvirno ga nazovimo drugog, dela Zaniolove karijere. Ako ga Gasperini vrati – a da li će biti ikakve konzistentnosti kod veziste, mogli bismo da saznamo već večeras, u derbiju protiv Milana – ako se luda glava smiri, ako ligamenti ostanu na svom mestu, možda mu Roma neće oprostiti, ali Italija bi mogla.

Ali, ako se karijera bludnog usvojenog sina bude svela na proslavu gola na Olimpiku, onda je možda stvarno bio dobro premazano kukavičje jaje.

SERIJA A – 15. KOLO

Petak

18.30: (1,20) Inter (7,25) Parma (12,0)

20.45: (2,15) Atalanta (3,50) Milan (3,60)

Subota

15.00: (2,50) Đenova (3,20) Torino (3,20)

18.00: (1,75) Juventus (3,60) Bolonja (5,60)

20.45: (1,60) Roma (3,90) Leče (7,00)

Nedelja

12.30: (1,52) Fjorentina (4,20) Kaljari (6,25)

15.00: (2,60) Verona (3,15) Empoli (3,10)

18.00: (2,85) Venecija (3,35) Komo (2,65)

20.45: (1,90) Napoli (3,60) Lacio (4,50)

Ponedeljak

20.45: (2,70) Monca (3,00) Udineze (2,90)

***kvote su podložne promenama