PRELAZZI: Neizlečiva bolest
Vreme čitanja: 5min | sre. 21.04.21. | 13:57
Shvatili smo, valjda jednom za svagda, da milijarderi nisu naročito pametni…
Kada se kroz koju godinu, a možda i ranije nego što se nadamo, budemo osvrtali na tih 48 časova tokom kojih se fudbal okrenuo naopačke, samo da bi se, makar formalno, vratio u ležište, šta ćemo misliti?
Da li je to bila prelomna tačka, vododelnica posle koje ništa više nije bilo isto, revolucija koju su sproveli obični ljudi, navijači, što su posle toga, kada je već, da prostite, dopizdelo – jer bi svaka druga reč bila preblaga – preuzeli stvari u svoje ruke i na spaljenim temeljima nesrećne kleptokratske nakaze podigli novi, pravedniji, fudbalskiji svet?
Izabrane vesti
Ko bi, čak i u danu u kojem osećamo olakšanje, mogao da poveruje u to?
Olakšanje je možda i prejaka reč, sve ovo moglo bi se, ako ćemo biti cinični i blago morbidni, pre uporediti sa pacijentom kojem je lekar upravo saopštio da neće umreti u roku od odmah, ali da je bolest koju u sebi nosi – i kojoj je, nebrigom, sam kumovao i doprineo – neizlečiva i terminalna.
Ako je kakva uteha, sad makar imamo vremena da se pozdravimo sa najbližima, da pripremimo istinsku čitulju fudbalu...
Biće ovo, složićemo se čak i ako nam se to ovog bizarnog fudbalskog "Šestog oktobra" čini previše pesimistično, biće ovo Pirova pobeda, uz nekoliko podeljenih packi, sijaset šamara na društvenim mrežama, i svešću da smo se, eto, jednog dana za nešto pitali.
Izbor urednika
Da se stvarno pita "narod", a narod su i oni klinci koji su izašli ispred Stamford Bridža u utorak uveče – kao direktan odgovor Anjeliju i Perezu i njihovoj tobožnjoj brizi za "mlade koji ne gledaju i ne vole fudbal" – i svi obični ljudi koji su se osećali utučeno, prevareno i prezreno i koji su popili hladno pivo kada je kula od nefudbalskih karata krenula da se urušava, i svi novinari koji su nešto pisali nadajući se da će ovog puta to imati smisla, da se stvarno pita narod, ne bi se na tome završilo, ne bi na ovome stalo, ne bismo prihvatili ono što je bilo, ušuškani u "staru normalnost", nesvesni, pomalo kao one čuvene žabe, da smo skuvani do ključanja.
Da je ovo revolucija, danas bi Boris Džonson – ako je sve radio i samo da bi prikupio političke poene, što je uostalom glavni zadatak političara, neka mu je na zdravlje! – u parlamentu grmeo protiv izdajica i odmetnika, danas bi se "Ostalih 14" okrenulo protiv "Odbeglih 6", oduzelo im bodove, izbacilo ih iz Premijer lige; danas bi gazde kojima su preostali skrupuli pristali makar na "nemački model" vlasništva i upravljanja klubom; danas bi sponzori i vlasnici TV prava pocepali stare ugovore i počeli da prave nove, pravednije; danas bi UEFA, umesto što uživa u pozitivnom PR-u kakav nije imala u ovom veku, odustala od dodvoravanja upravo onim otrovnicama koje je hranila najsočnijim jabukama.
Da je ovo revolucija, neko ko se preziva Glejzer više ne bi mogao da bude u istoj firmi sa nekim ko se preziva Rašford, a neko ko se preziva Verner sa nekim ko se preziva Henderson.
Da je ovo revolucija, ona koju mora da prati i lustracija, danas bi u kolevci bila ugušena i karakondžula nazvana "švajcarski sistem" Lige šampiona, koja predstavlja samo jednu prikrivenu Superligu, sa velikim izgledima da se vremenom prometne baš u to.
Da je ovo ono što smo sanjali kada nas je obuzeo pravednički gnev, danas bi svi oni "mali", protiv kojih su anjeliji i perezi iznosili stavove što bi se u najmanju ruku mogli nazvati šovinističkim, dobili ne pravo glasa, nego zlatne upravljačke akcije.
Da se više ne desi da nas izbacuju iz svog platinom i silicijumom ograđenog igrališta; da im put u Beograd, Bukurešt, Kijev ili Moskvu bude obaveza, a ne još jedan "task" kojeg žele da se reše što pre. A kad su već tu, da popričamo malo i o toj raspodeli novca, bahatosti i alavosti.
Ništa od toga verovatno se neće dogoditi, veliki će i dalje biti veliki, samo sa lekcijom da ne smeju da to pričaju baš tako javno, mali će i dalje biti mali i poniženi, možda još više slepi sada kada su na trenutak pomislili da je natrulo carstvo srušeno i zahvaljujući njima.
Nije UEFA nikakav dobar momak, i sasvim je u redu to reći i danas i svaki put, sve dok – a teško da će taj dan doći – ne pokažu iskrenu želju da se i oni pokaju i da vrate oteti fudbal nama siromašnima. Isto važi i za "kolebljivce" poput Čelsija i Sitija, interešdžije druge vrste kao što je PSŽ ili gnusna lažna izvinjenja Liverpula i Arsenala.
Dobro, da ne završimo u totalnom mračnjaštvu na ovaj dan ispunjen zezanjem na račun Juventusa i Totenhema, čak i ako se neki šesti oktobri nikada nisu desili, opet je bolje da je bilo petih nego da ih nije bilo; ako je nešto proizašlo iz svega, to je što je svaka zverka pokazala svoj trag. A posebno to važi za kolovođe celog projekta.
Shvatili smo, valjda jednom za svagda, da milijarderi nisu naročito pametni. Ako je trust arogantnih mozgova iz 12 najvećih klubova sveta (ili tu negde) uspeo da se ponese ovako amaterski, ako nisu imali ništa sem onog jadnog sajta i nekoliko ispraznih rečenica, ako nisu povukli na svoju stranu igrače i trenere, što bi im prethodno rekao svaki stručnjak za komunikacije – ako su, uostalom, poslovali toliko negativno da im je Superliga bila "jedino održivo rešenje" – onda nam je valjda jasno da je to grupa nekompetentnih hohštaplera, okružena verovatno jednako nekompetentnim savetnicima, koja je bogatstvo zgrnula na sreću ili prevaru ili oboje.
I jedina šteta je što će isti oni, ili isti takvi sa drugačijim imenima, nastaviti da vode rat, samo drugim sredstvima, protiv ljudi koji su dobili ovu bitku.
Pa, kada se kroz koju godinu, a možda i ranije nego što se nadamo, budemo osvrtali na ovih 48 časova tokom kojih se fudbal okrenuo naopačke, samo da bi se, makar formalno, vratio u ležište, da li ćemo biti nasmejani ili tužni?