PRELAZZI: Murinjov magarac
Vreme čitanja: 5min | sre. 27.10.21. | 11:31
Znao je i Skorseze zašto je u svoje dugačko crno-belo remek-delo ubacio onu scenu, da nam pokaže koliko je sve ovo prolazno, koliko je slava, a posebno ona koju ne dosegnete samo plemenitošću, varljiva
U pomalo zapostavljenom Skorsezeovom filmu "The Irishman" postoji scena kada se već zanemoćali, omatoreli mafijaši prisećaju svih čuda koje su radili; belo ih gleda neka mlada cura, i prevrće očima na njih.
Njoj ništa ne znače ni njihova imena ni njihova ishlapela slava, smešni su joj ti starci koji i dalje žive u prošlosti, u svojim potrošenim parama, u svojim seksualnim postignućima s današnjim penzionerkama, u svojim davnim okršajima, fizičkim i verbalnim, u vreme kada im se pola sveta klanjalo, a druga polovina strahovala od njih.
Izabrane vesti
Na nešto tako će, uz miris Sredozemnog mora, ličiti susret dvojice starih znanaca, dvojice drevnih neprijatelja koji više ne mogu ni da se svađaju.
A i ako mogu, teško da to nekoga zanima.
Ima i simbolike što se neće zaista sresti tet-a-tet: gost je proteklog vikenda dobio crveni karton i neće biti uz teren, što samo pojačava osećaj da ništa nije kao što je bilo.
20.45: (5,50) Kaljari (3,90) Roma (1,70)
Pre nešto jače od decenije, susret Valtera Macarija i Žozea Murinja mogao je danima da puni stupce ružičastih i svih drugih dnevnih listova i da privlači klikove na sajtovima. Ali pre nešto jače od decenije, Žoze Murinjo je bio prvak Evrope sa Interom, Valter Macari njegov prvi izazivač sa Napolijem i još jedan iz plejade italijanskih "alenatorea" kojima se predviđala uspešna karijera.
Štampa je volela da ih upoređuje i suprotstavlja. I jedan i drugi bili su svojeglavi, drčni i lajavi pred kamerama i diktafonima, i jedan i drugi verovali su u svoj sistem i do njega stizali ne birajući prečice i voljni da idu i glavom kroz zid, i jedan i drugi imali su ljude koji su im verovali, bilo da su u pitanju igrači ili navijači.
I jedan i drugi postali su ne toliko poznati koliko ozloglašeni po izgovorima za neuspehe: jednom bi to bile sudije, drugi put trava, treći put vreme, četvrti put bi ih izdao napadač ili golman, guja u njedrima, a i kada bi preuzeli odgovornost činili bi to teatralno.
Ništa nije očigledno kao narcizam malih razlika, niko se ne prezire kao oni koji su slični. Ili, po autoritativnosti i pragmatičnosti, gotovo isti.
Izbor urednika
I kao dva jarca na brvnu, bilo je samo pitanje vremena kada će doći u međusobni sraz.
Pomognut osećajem za dramu tadašnjeg predsednika Aurelija de Laurentisa, koji ga je nazivao "boljim od Posebnog" (ni od te emocije više nije ostalo ništa: De Laurentis ga sada verovatno prezire, svojevremeno ga je uporedio sa ženom koju obasipaš ljubavlju, pažnjom i novcem, a ona svejedno ode da legne sa drugim muškarcem), Macari je posle jednog duela osuo paljbu po Murinjovom "vjeruju", a Portugalac je dovoljno dobro znao italijanski da uzvrati.
"Magarac može mnogo da se trudi i da bude jako vredan, ali nikada neće biti plemenita životinja", rekao je tada, ekvivalentno overi prvorođenog sina u irskoj mafiji u Njujorku.
Macari i Murinjo će kasnije, i tu bi se mogla napraviti paralela sa "opasnim momcima" koji lako nađu zajednički jezik, izgladiti odnose, po principu "puj pike ne važi", ali već tada ni Valter ni Žoze nisu bili na vrhuncu, pa bi neko zajedljiv mogao da kaže da im se lako bilo i miriti.
(Neko drugi zajedljiv bi mogao da kaže i da ih je Inter oštetio, kao što je Inter u poslednjih tridesetak godina baš umeo da ošteti karijere, čak i one koje bi prethodno oplemenio?)
Pet godina posle razmene strelica umočenih u otrov, susreli su se prvi put na tuđoj zemlji. Murinjo je već polako gubio konce u Mančester Junajtedu, Macari je još mislio da može da ubedi familiju Poco da ga ne svrgnu posle svega nekoliko kola, i osveta je bila slatka kao vino iz njegove Toskane: Votford je pobedio s 3:1, mada će se fino pozdraviti i igrati se džentlmena.
I evo sada, još pet godina unapred, obojica stručnjaka pokušavaju da se vrate na fabrička podešavanja, da podsete na "ono svoje" što ih je – koga manje, koga više – proslavilo.
Valter Macari bio je čuven po tome što je male timove uspevao da perfekcionizmom, vojničkom disciplinom i raspucanim špicevima – preporodio je Lukarelija, u život vratio Kasana i Pacinija, udahnuo novu snagu Kavaniju – napravi ubicama divova. I njegov Napoli je izgledao kao takmac, polakomio se na Inter, jer ko bi odoleo Interu, ali sve posle toga bilo je preslikano: kratkotrajni usponi i dugo propadanje.
Posle nekoliko loših kola na početku sezone, onog njegovog starog kvaliteta setila se uprava Kaljarija, smenila Leonarda Semplićija i dovela Macarija da proba da ih spase šestog ispadanja u istoriji, drugog u ovom veku.
Ima po imenima u Seriji A najmanje četiri-pet lošijih timova od Kaljarija, ali problem sa uglednim "Kasteduom" više je što je ekipa sastavljena kao kada u Football Manageru nemate mnogo novca, pa se okrenete isluženim igračima i, fore radi, Urugvajcima. A oni vole da dođu, jer ko ne bi voleo da živi tamo gde miriše mirto i gde očekivanja, uprkos sećanjima na udare gromova iz stopala Điđija Rive, nisu baš prevelika.
Na sve to nadovezale su se povrede, a možda i samo odbojnost kadra prema Macarijevim metodama, pa su proteklog vikenda u Firenci "rosoblu" pali bez ispaljenog metka.
U isto vreme, El Čolito, njihov igrač na pozajmici u Veroni, davao je četiri komada Laciju...
A Žoze, eh, Žoze, i pored blamaže u Norveškoj u Ligi Evrope, i pored (ne)zasluženog poraza od Juventusa, i dalje traje onaj medeni mesec na koji nas je navikao kad god preuzme neki klub: prvo će zapaliti navijače, pa će onda grliti fudbalere, pa će pričati kako su najjači na svetu, sve dok se ne dese poraz ili dva, posle kojih neminovno sledi obrušavanje na te iste fudbalere, kletu sudbinu ili već neku belosvetsku zaveru.
Meč na Sardiniji, ugnježđen između derbija sa Napolijem i onoga sa Milanom, neće direktno odrediti putanju ove poslednje iteracije (eks) Specijalnog, ali bi moglo, taman koliko i onaj prethodni sastanak sa Macarijem, u kišovitoj Engleskoj, da pokaže pravac, ili stranputicu, kojim će se kretati.
Za mnoge će, doduše, i Macari i Murinjo već biti bivši, neko progresivniji će spočitavati i da u modernom fudbalu nema više mesta za takve tipove; možda su takvi i u pravu.
Znao je i Skorseze zašto je u svoje dugačko crno-belo remek-delo potkraj ubacio onu scenu s početka ovog teksta, da nam pokaže koliko je sve ovo prolazno, koliko je slava, a posebno ona koju ne dosegnete samo plemenitošću, varljiva.
Žozea Murinja će se neko sećati i za stotinu godina, Valtera Macarija verovatno nešto manje i nešto kraće, ali njihove svađe, sve sa uvredama i sve sa magarcima, već su samo izbledela slova na ružičastim i drugim novinama.
Mada i dalje sasvim dobra priča, kada se sretnu i nasmeju jedan drugom, u ime starih dogodovština.