PRELAZZI: Mađar i Poljak, dva dobra druga

Lako bi bilo reći da je to samo nama, na Balkanu, večito posvađanima, večito zagledanima preko tarabe sa mešavinom podsmeha i zavisti, nerazumljivo.

Ali istina je da su rivalstva, posebno regionalna, uvek postojala, da su nepomućena prijateljstva među nacijama retka, da je ovo o čemu pričamo zaista svetski, ili makar evropski fenomen.

Meriš se sa onim pored tebe, i teško je zamisliti dva naroda koja žive na istom prostoru a dele zajedničke vrednosti i stavove. Da se, ako se to može za narode reći – vole.

Možda je, uistinu, još teže ako vas veže isto poreklo i isti jezik; neki bi to nazvali narcizmom malih razlika, Krleža bi to objasnio mnogo plastičnije onom metaforom o točkovima, Srbima i Hrvatima.

Mađari i Poljaci, jer o njima je danas reč, jer se oni danas sastaju u Budimpešti na početku kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, Mađari i Poljaci neguju bratsku ljubav iako su istorijski i jezički različiti, iako bi trebalo da se, ako postoji nešto poput istorijske objektivnosti, objektivno takmiče jedni sa drugima.

Poljaci su Sloveni, Mađari su, pa, niko nije do kraja siguran, ali usamljeni potomci nekih davnih plemena u srcu Evrope, daleki srodnici Finaca i još dalji srodnici naroda rasutih po današnjoj Rusiji, do Urala pa još dalje; Poljaci su “hardkor” katolici, Mađari su nešto šareniji, a religija im ionako ne igra preterano veliku ulogu u životu. I u velikim ratovima bili su na suprotnim stranama, iako su davali sve od sebe da ne pucaju jedni na druge; zajedno su bili pod sovjetskom čizmom, danas su zajedno u Evropskoj uniji, pa zajedno toj organizaciji predstavljaju i trn u sve inficiranijem oku...

Pa otkud onda toliko ljubavi? Toliko da postoji cela stranica na Vikipediji sa prevodima narodnih izreka i pesama o bratstvu i slozi Poljaka i Mađara.

“Polak, Węgier — dwa bratanki”, kažu jedni. “Lengyel, magyar – két jó barát”, uzvraćaju drugi.

“Poljak i Mađar, dva dobra druga, zajedno idu u borbu i posle piju vino”, siže je te izreke, jednako poštovane i u Budimpešti i u Varšavi, i u Debrecinu i u Poznanju.

Toliko da je pre desetak godina ustanovljen i zvanični praznik, u obe države, Dan poljsko-mađarskog prijateljstva. Slavi se, a eto još jednog povoda, 23. marta...

To je odnos koji traje vekovima, nepomućen gibanjima na Starom kontinentu. Čak i kada je Evropom marširao fašizam, Mađari su držali do svoje časti prema starim prijateljima, odbivši beštelung iz Berlina da pomognu pri invaziji koja će označiti početak najvećeg krvoprolića čovečanstva.

To leto 1939. zanavek je ostalo upisano u knjigama ne samo istoričara, već i onih koje zanima fudbal: svega četiri dana pre nego što će nemački tenkovi napasti Poljsku, i samo četiri dana nakon što su Molotov i Ribentrop udarili paraf koji će rasparčati i unesrećiti tu veliku slovensku zemlju, u Varšavi je odigrana utakmica koja se, u tamošnjim fudbalskim analima, zove samo “Poslednja”.

Poslednja pre mraka, pre smrti, Poslednja pre kraja sveta koji je dotad postojao.

Mađari su tada bili svetska velesila, vicešampioni planete, Poljaci nisu imali nikakve šanse. Ugledni sportski dnevni list – i dalje postoji, i još je, kažu kolege, dobar – “Przeglad Sportowy” obaveštavao je čitaoce da Poljska nikada, u deset susreta, nije pobedila moćne Mađare, i da je častan poraz najbolje čemu se nacija može nadati.

Dok se slom osećao u vazduhu, Ernest Vilimovski je plesao po terenu. Dao je tri gola, domaćini su od 0:2 stigli do 4:2, i na trenutak je sve izgledalo kao da je važno, kao da fudbal može da zaustavi haos.

(Sudbina Vilimovskog je jednako tragična i tužna; šleski Nemac će biti bezecovan kao čovek koji može da predstavlja simbol jačanja Trećeg Rajha. Iako je Ezi bio najbolji strelac Poljske, kada je Poljska prestala da postoji počeo je da igra za selekciju nacističke Nemačke, i tamo rešetao mreže, što je ipak bolje nego da je rešetao ljude. Pa ipak, posleratna Poljska mu nikada nije oprostila: označen je kao izdajnik i saradnik okupatora, i nikada se nije vratio u domovinu.)

Bilo je i kasnije nekih međusobnih mečeva, mahom prijateljskih, mada nikada toliko važnih, nikada toliko simboličnih. Mađari su pedesetih ponovo bili najbolji na svetu pa ih onda nikada više nije bilo (iako su drugari sa severa podržali njihovu kratkotrajnu revoluciju), Poljaci su svoj najveći uzlet imali sedamdesetih godina pa se onda opet umešala politika (iako su drugari sa juga podržali njihovu “Solidarnost”) pa ih dugo nije bilo.

I evo ih, danas, napokon smo u realnosti, u godini čudnoj, ali lopta mora da se tera, i Mađari i Poljaci će na devedesetak minuta, makar na terenu, biti rivali, svega dva dana nakon datuma koji slavi njihovo prijateljstvo.

Da je stadion pun, verovatno bi se, po intoniranju himne “Hej Sloveni”, pardon “Mazurke Dabrovskog”, prolomili aplauzi sa Puškaš arene; i možda bi tek neki klinac, kojem nisu objasnili šta znači ono “két jó barát”, počeo da zviždi iz mozga kada se lopte dohvate Levandovski, Milik ili Zjelinski.

(Neka bi se paralela mogla povući sa nama i Grcima, mada teško bismo prenebregnuli ono '95. i brojne druge ekscese na tribinama. Ali otpišimo to na južnjačku, balkansku krv...)

Mađari i Poljaci su u isto vreme i na novom početku i duboko u pripremama za predstojeće Evropsko prvenstvo, čiji se deo možda hoće, a možda i neće igrati baš u Pešti, to će već odlučiti neke više sile.

Prvi su se praktično prošetali kroz našu grupu u Ligi nacija – ponajviše jer smo ih mi tako lako pustili da se prošetaju – i tako ušunjali u najviši kvalitativni rang, nakon što su učestvovali i na prethodnom Euru.

Time su potcrtali da se fudbal ponovo, posle pola veka koliko su se pravili da su mnogo važni vaterpolo, plivanje, kajak, šah i mačevanje, vratio na ravne ulice panonskih gradova, da deca opet trče za loptom i slušaju priče o “aranji” generaciji.

Lakši trening za Engleze, Mađari strahuju od čudesnog Levandovskog

Drugi su i dalje na leđima prošle godine – i ne samo prošle godine – najboljeg fudbalera sveta, ali uz prilično čudnu odluku legendarnog Zbignjeva Bonjeka (može predsednik fudbalskog saveza da bude i neko takav, vidite) da rukovođenje selekcijom poveri Portugalcu Paulu Sozi.

Znamo ga iz Italije kada je igrao, a znamo ga odsvuda pomalo, pošto je postao trenerski vagabund. Odakle ga je Zibi izvukao, i da li ga se setio samo jer obojicu povezuje Juventus, to su pitanja kojima će se “Przeglad Sportowy” naveliko baviti ukoliko Poljacima, uprkos velikim očekivanjima, ne krene kako treba.

Mađarska i Poljska boriće se, verovatno, za baraž, za drugo mesto u grupi sa Engleskom – tu su još Albanija, Andora i San Marino – nadajući se sve vreme da će se Garet Sautgejt, a engleski selektori to tradicionalno umeju, preigrati sada kada ima toliko veliki izbor na gotovo svakoj poziciji.

Ali, ne bi bilo bolje stvari za vekovno prijateljstvo, ono koje ne razumemo ni mi na Balkanu niti mnogi drugi širom sveta, za one pesme o zajedničkim bitkama i zajedničkim pijanstvima, od scenarija u kojem bi se i Mađar i Poljak, “oba zuchy, oba żwawi”, pardon “vitéz s bátor mindkettője”, skupa plasirali na Mundijal.

Bilo bi to, verovatno, dovoljno pa da Andžej Duda i njegov ortak Viktor Orban – ovaj drugi mnogo više voli fudbal – proglase novi nacionalni praznik.