PRELAZZI: “Gwlad!” – Velške lekcije o fudbalu i patriotizmu

Po toj urbanoj legendi, sve se desilo negde s jeseni 1999, kada je reprezentacija Velsa putovala u Belorusiju, na utakmicu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Čarter-let je bio pretovaren torbama, a u delegaciji se našlo i dvanaest putnika više nego što je avion mogao da primi.

Jedan od navijača koji je skinut s leta požalio se BBC-ju:

“Ma znate šta, trebalo je da izbace Rajana Gigsa, a ne nas.”

Novinar mu se usprotivio:

“Ne možete da ostanete bez svog najboljeg igrača!”

“A što da ne?”, odgovorio mu je ovaj. “Mi smo uvek tu za Vels, a on baš često nije.”

Dve decenije kasnije, Rajan Gigs opet nije tu za Vels – ovog puta ne zato što nije želeo, već zbog mučnog sudskog procesa za zlostavljanje i nasilje, a koji je sasvim u skladu sa njegovim prethodnim vannastavnim aktivnostima tokom karijere – ali Vels je “tu”, drugi put zaredom u nokaut fazi Evropskog prvenstva, i nema više problem sam sa sobom, ni sa patriotizmom.

U doba kada se odigravala ona anegdota – kažu da je posve istinita – Vels je bio daleko od svakog i bilo kojeg prvenstva, a Rajan Gigs visoko kotiran na listi “Najbolji igrači koji nikada neće zaigrati na Mundijalu”. Delio je sudbinu, makar što se malenog naroda na zapadu Velike Britanije tiče, Ijana Raša, Marka Hjuza ili Džona Tošaka.

Zapravo, Vels je bio daleko od fudbala, a time, kako to često na Ostrvu biva, i daleko od sebe.

Za razliku od Škota, čiji je nacionalizam vekovima kovan pa decenijama brižljivo uzgajan na “drugosti” od Engleza, na suprotstavljanju velikom narodu sa juga, Velšani nisu znali šta žele, niti su se preterano razumeli međusobno. Nekada čak i doslovno.

Ogromna je razlika između severa i juga zemlje, tolika da su i infrastrukturne veze na toj transverzali prilično slabe, mnogo slabije nego one koje se pružaju od istoka ka zapadu i koje povezuju Englesku i Vels. Na severu su mali gradići, bivše rudarske naseobine zapale u siromaštvo nakon siline udara tačerizma, gradići u kojima se često govori velški i u kojima se igra ragbi; na jugu su veliki urbani centri sa mnogo Engleza, gde se priča samo engleski, i u kojima se prati fudbal.

Ragbi je, uz nekoliko pesama Stereophonics i onu zastavu koju su Manic Street Preachers nosili i još je nose na svakom koncertu, bio jedini državni simbol. Čak je i na referendumu koji su raspisali laburisti za “devoluciju”, odnosno osnivanje velškog parlamenta, odziv bio slab, a opcija “Da” pobedila sa jedva šest odsto glasova. Glavna “nacionalistička” partija, Plaid Cymru, nije preterano glasno zahtevala baš nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva, zadovoljavali su se i sa “posebnošću”.

A fudbal? Novi stadion “Milenijum” baš tu negde oko milenijuma retko kada je bio rasprodat, čak bi se i na onim važnim mečevima, dok se činilo da Vels još ima šanse da se dokopa nekog turnira, na njemu obrelo tek dvadesetak hiljada ljudi; ragbi bi i na prijateljskim utakmicama napunio bunjište.

Uostalom, kako Vels decenijama nije uspevao da napravi profesionalnu fudbalsku ligu, to su veliki i manje veliki velški klubovi – Kardif Siti, Reksam, Svonsi, Njuport, Mertir – odavno u engleskom sistemu. Zauzvrat, jedan od najtrofejnijih klubova u ligi Velsa, Nju Sejnts, preselio se u gradić Ozvestri, u Engleskoj, blizu granice sa Velsom...

A danas? Dobro, ne danas, danas ništa nije normalno, pa se tako u Amsterdamu neće crveneti tribine zbog zmajeva, već gotovo isključivo zbog danskih navijača; ali to je samo usled koronavirusa.

Da je situacija bolja i drugačija, začulo bi se ono njihovo “Don't take me home”, nacija od tri miliona žitelja napravila bi vrhunsku žurku, makar bi ih se pet odsto nekako sjatilo u Holandiju, da daju vetar u leđa svojim momcima koji više nisu tolike zvezde – dobro, sem onog jednog, koji samo u crvenom dresu izgleda kao da mu je fudbalska trava i dalje važnija od one koju gaze kediji – ali koji su zajedno bolji nego što je svaki od njih pojedinačno.

Priča o Velsu Roba Pejdža – čoveka koji je bio u onom avionu 1999. i koji, uprkos možebitnoj privremenosti svog aktuelnog zaposlenja, dobro zna šta je Vels bio, a šta može da bude – zapravo je priča o modernom patriotizmu, onom koji vraća veru u tu reč, i u moć nacionalnih selekcija da i dalje probude zanos i rašire zajedništvo koje, pogledajte samo mali Vels i njihov sastav, dostojan više Čempionšipa nego osmine finala Evropskog prvenstva, donosi lepe rezultate.

Premda u prvih jedanaest ima “autentičnih” i ponosnih Velšana – Garet Bejl prednjači – dobar deo selekcije čine momci rođeni u Engleskoj, kojima su ponekad i oba roditelja rođena van Velsa. To što su se našli pod stegom crvene aždaje, to je posledica mudre selekcije i skauting službe velškog saveza, koji otkrije velško poreklo i kod ljudi koji nisu ni znali da im preci potiču s onu stranu Ofinog zida.

Jedan od simbola tog novog Velsa je, recimo, onaj moćni (fizički, pre svega ili isključivo) napadač Kifer Mur, koji je tek pre dve godine, kada je već ušao u drugu polovinu treće decenije života, prvi put postao reprezentativac.

Muru su baba i deda Velšani, ali mu je druga baba Kineskinja, zbog čega su ga, inače, neuspešno vrbovali čak i sa Dalekog istoka.

Tačno polovina aktuelnih reprezentativaca Velsa rođena je van zemlje, neki čak i u Saudijskoj Arabiji ili u Nemačkoj, ali im to ne smeta da budu ne samo Velšani, već i ponosni Velšani.

Neki od njih, naravno, izabrali su Vels jer nikada ne bi mogli da priđu ni blizu selekciji Engleske, no neki drugi izabrali su Vels jer su tako želeli.

A uprkos tome što je velški jezik, keltskog porekla, užasno težak za naučiti (uostalom, svega trećina žitelja Velsa ume da ga priča), svi oni gromoglasno pevaju himnu na početku utakmice. Zapravo, svaki “novopečeni” Velšanin na prvim se svojim pripremama upoznaje sa osnovima jezika i sa istorijom naroda i države, himna se vežba u svlačionici i na ručku pred meč, pa se malo od čega možete naježiti kao kada zagrmi “Hen Wlad Fy Nhadau”, sa onim refrenom “Gwlad!”, kako god da se sve to čitalo i izgovaralo.

Ah, ali kao što se patriotizam ne sipa u traktore, tako se i ne pakuje u štucne i kopačke: sve ovo bi bila samo lepa i pomalo poučna pričica da Pejdž, Bejl, Ramzi, Džejms, Rodon i njihovi ortaci nisu pokazali na terenu da mogu da pobede jače od sebe.

Možda je grupa u kojoj je Turska totalno podbacila više sakrila potencijalne mane Velsa – uostalom, protiv B tima Italije bili su u podređenom položaju i herojski se branili, ali se uglavnom branili, sem onih nekoliko Bejlovih pokušaja – nego što je pokazala šta ovaj tim može, ali sa čvrstom odbranom, iskustvom sa prethodnog Evropskog prvenstva i samopouzdanjem koje isijava iz njih, neće Danskoj, najednom u ulozi favorita, biti mnogo lako.

I premda je prva utakmica osmine finala zapravo razlog za uživanje u duelu dva poštena, strasna tima, bez obzira na manjak znanja, pretežno kod jednih, verovatno će naklonost neutralnog posmatrača večeras biti na strani Danaca.

Zbog Eriksena, zbog njihovog zajedništva, zbog njihovog patriotizma, ništa manjeg – ako takve stvari uopšte mogu da se mere – od onog koji iskazuje Vels, nacija koja se napokon zaljubila u svoju istoriju, svoj jezik i u fudbal.