M. PrelevićPRELAZZI: Dr Usman Dembele, katedra za iskupljenja i treće šanse
Vreme čitanja: 5min | sub. 31.05.25. | 09:37
"Enfant terrible" je odrastao, smejali su se, i sad je samo "terrible"
Bila je ovo godina iskupljenja. Sezona nipodaštavanih, proleće potcenjenih, polugodište otpisanih.
Sezona u kojoj su oni zaboravljeni krali velika slova u naslovima, a oni nekada oterani dočekivali devedeseti minut s osmehom na licu i slušali eho pesama sa njihovim imenom.
Izabrane vesti
Bilo je takvih priča na svakom ćošku ove naše lopte koja se ponekad planetom zove.
Ko bi, eto, pre samo godinicu, rekao da će Napulj pevati jednom Škotu, odbačenom kao par potrošenih patika koje su pojeli oni moljci ili bubarusi, šta li već sada uspeva, umesto trofeja, na Old Trafordu.
Da će se sever Engleske pokloniti Talijanu što je svoju karijeru, sasvim doslovno, stavio na kocku, a jug Londona onom za kojeg kažu "Da je stvarno dobar, ne bi bio tu gde jeste". Da će u Andaluziji, gde je prava kolonija igrača koje bi neko nazvao bivšim, svanuti jednom neotesanom Brazilcu. Da ćemo, u istom gradu, u istom dresu, uživati, možda i poslednji put, u pomalo lenjom majstoru sa četiri slova u nadimku odraslom tu na zlatnim obalama juga Španije.
Da će bivši evropski prvak slaviti dečka kojeg je oterao Mančester siti (a i onog kojeg je oterao Mančester junajted); da će među najboljim strelcima Premijer lige biti ružni – tako su govorili – novozelandski panj, a na svakoj listi vrhunskih pojačanja najjačeg prvenstva na svetu jedan Žarkovac koji je pomalo tavorio tamo gde – tako su isto govorili – defanzivci i dalje caruju.
Da će grande Inter u finale da odvede čovek u 38. godini sa dva kancera i alkoholizmom iza sebe. Da će Barselonu da brani, još kako, tip kojem su i dok je bio u cvatu mladosti spočitavali da nije bio sportista. Da će Lionu, u najboljoj utakmici sezone, presuditi onaj koji je na leđima nosio svaku sprdnju s Tvitera i pola Fejsbuka pride.
Iskupljenje, je li, podrazumeva greh, a svako je od ovih (ne)pomenutih ponešto zgrešio u životu, najviše u korist svoje štete.
Greh je, dakle, greška, a greške su skupe, i nekada ih platite sami, a nekada imate žiranta...
A niko nije grešio, i niko nije bio niže – s obzirom na početnu poziciju, s obzirom na etiketu na kragni, s obzirom na očekivanja – od Usmana Dembelea.
I niko danas nije opet tako visoko, toliko da se mnogi opet brinu da li su ta krila od voska; i niko ne bi zaokružio ovu i ovakvu sezonu kao Usman Dembele, samo kada bi se dokopao, po prvi put, naslova evropskog prvaka. I on i njegov klub...
Pre samo dve godine, Dembele nije bio samo promašena investicija. Bio je slika koja ilustruje tekstove o propasti fudbala, o tome da je sve pojeo novac, o budalama koje troše milione, ne, desetine miliona, na nedokazana derišta.
On za kojeg su govorili da je bolji od Nejmara i da možda nije bolji samo od jednog iz Barse – a i taj jedan bejaše njegov fan, što dosta govori! – sada je bio bolna tačka Katalonije, jednorog koji se saplitao o sopstvene noge, budala koja je imala svet pred sobom, a prodala ga je za partiju FIFA na Plejstejšnu i tri "big meka".
(Reuters)Usman Dembele uvek je znao šta će s loptom u nogama, ali ne i šta će s glavom. Dobijao je druge šanse, pete šanse, sedamnaeste šanse, i svaku bi proćerdao. Kada bi mu se igralo, kada bi bio naspavan, kada ne bi osvanuo ispred televizora, mogao je da bude najbolji na svetu. Ali ti trenuci bili su previše retki.
I malo je bilo onih koji bi se opkladili na njega kada je stigao u Pariz. Pariz možda – još nekih 90 minuta? – nema titulu prvaka Evrope, i makar je zbog toga, zbog te želje, autsajder protiv namazanih nerazura, i PSŽ je možda potpuno drugačiji tim od onog kakav su milijarderi nekada zamišljali (potpuno drugačiji i neuporedivo bolji, simpatičniji, normalniji), ali i veći su, i normalniji su umeli da se izgube kao da ih nikada nije bilo.
Činilo se da će tako biti i sa Usmanom. Samo tri gola u prvoj sezoni u Pari Sen Žermenu i blago rečeno nategnut odnos sa trenerom – a ako neko ima strpljenja i čovečnosti, to je Luis Enrike – taman za ono "e znali smo". Za ono "jesam ti reko". Za blagi odušak u Barsi - eto, nije bilo samo do nas, to je on, i uvek će takav da bude.
"Enfant terrible" je odrastao, smejali su se, i sad je samo "terrible".
A onda se nešto dogodilo, i nema samo veze s tim što mu je Luis Enrike našao gvint i na terenu, dozvolivši mu da sve više ide u sredinu, da bude i devetka i lažna devetka, a da se na krilo izvlači kad vidi mis-meč.
Otkako je Dembele počeo da daje golove (33 ove sezone, od čega 8 u Evropi, uz 13 asistencija i po samo jedan žuti i crveni karton), Pariz je zaboravio onog odbeglog usvojenog sina, i počeo otvorenih očiju da sanja o klempavoj amfori. A njegov najbolji strelac, eto, o Zlatnoj lopti. Ko bi se tome nadao?
Ko bi mogao da zamisli, svih onih godina kada su s njim terali šegu, da će L'Ekip jednog jutra osvanuti sa ozbiljnim pitanjem "Da li je Usman Dembele trenutno najbolji fudbaler na svetu?"
(Staro uredničko pravilo kaže da se znak pitanja u naslov koji je pitanje stavlja samo ako je odgovor "Ne"; ukoliko ga ne vidite, onda je odgovor potvrdan. L'Ekip je, oprezno, zadržao upitnik, ali on se lako da izbrisati.)
Ima veze i s tim što je Pariz drugačiji; ovo je Pariz koji trpi, Pariz koji prašta. Pariz koji oseća da je došlo njegovo vreme, i skalpovi velikana i izazivača povešani ispod svoda Parka prinčeva mogu lepo o tome da posvedoče.
A Dembele je, kad smo kod vremena, prvi put u životu tačan. Tačan na treningu, tačan na pasu, tačan u trenutku kada treba da je spakuje tamo odakle sve počinje, tamo gde se sve završava.
I to ništa neće promeniti, pa ni poraz, pa ni ako se dogodi da Usman Dembele ne zaokruži ovu "godinu iskupljenja" kako želi – nego to u Minhenu učini nego iz rivalskog tabora, a kandidata u Inzagijevom timu je onoliko – i kako ovoj sezoni, sezoni Mektomineja, Tonalija, Antonija, Iska, Ezea, Rodžersa, Iska, Ščensnog, Vuda, Milenkovića, Aćerbija i svih nipodaštavanih, svih najurenih i priliči.
FINALE LIGE ŠAMPIONA
Subota
.jpg.webp.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
