Pošast reprezentativnih pauza - povrede

Več odavno je tako, a čini se da je sad počelo da udara jako kao malo kad ranije. Nekad su reprezentativne pauze smatrane kao idealna prilika da fudbaleri i ekipe malo odahnu od prebrzog ritma sezone u kojoj ima previše utakmica, a već sad sve više postaju razlog za sekiraciju trenera. A razlog je vrlo jasan. Iza glazure o uobičajenoj priči kako je igranje za domovinu najveća čast, krije se zapravo zebnja da se isti ti igrači iz reprezentativnih akcija vrate povređeni pred neke veoma važne mečeve. Poslednji takav primer imamo u Rikardu Kalafjoriju. Štoper italijanske reprezentacije povredio se tokom prve utakmice četvrtfinala Lige nacija protiv Nemačke. Stradalo je koleno i očekuje ga pauze od minimum tri nedelje. Ovo znači da će Arsenal bez njega morati da odigra prvi četvrtfinalni meč Lige šampiona protiv Real Madrida.

Nije nikakva tajna da klubovi, jednostavno, moraju da puštaju igrače da igraju u svojim nacionalnim timovima, koliko god trenerima nije svejedno zbog toga. Na kraju krajeva, postoje i oni klubovi koji u ugovor igrača ubacuju bonuse za odigrani meč u dresu sa državnim grbom, pa onda i igrači, zarad dodatne finansijske dobiti prihvataju poziv, što automatski znači da su trenerima u tim situacijima - vezane ruke.

Nije više preterano reći da su povrede postale najveća pošast reprezentativnih pauza, ali šefovi struke, koliko god im bilo teško, retko kad se oglašavaju i uglavnom moraju da budu spremni da eksperimentišu i rade stvari koje nisu u skladu sa njihovim navikama. Jedan od retkih trenera koji su digli glas i to vrlo konkretno je ko drugi nego - Karlo Anćeloti i to ne bez razloga, zbog povreda su mu se sa okupljanja reprezentacije Francuske već vratili Oreljen Čuameni i Ferlan Mendi.
"Reprezentativne pauze nisu dobra stvar, gubimo igrače i stalno se nadam da se niko od njih neće povrediti. Kad se vrate, želim da ih imam spremne", prokomentarisao je čuveni Karleto.

O ovom problemu bi mogao da priča i Arne Slot. Njemu su se u Liverpul zbog ozleda vratila već trojica igrača - Alison, Ibrahima Konate i Rajan Gravenberh. Priroda povrede sve trojice je takva da je veliko pitanje hoće li biti spremni za gradski derbi protiv Evertona. Istu muku muči i Simone Inzagi u Interu. Medicinski tim Neroazura doslovce vodi žestoku bitku sa vremenom da za prvi meč četvrtfinala koliko-toliko osposobi dvojicu najboljih igrača - Markusa Tirama i Lautara Martineza koji su na reprezentativnim pauzama doživeli povrede i odmah su vraćeni u klubove. Nijedna od povreda, osim Kalafjorijeve nije došla na terenu, već na treningu, kao i one što su doživeli Mateo Retegi i Pau Kubarsi, pa su obojica morali da se vrate u svoje klubove.

Kad se sve pogleda, reči Karla Anćelotija imaju smisao i težinu, međutim, dokle god se kalendar takmičenja ne promeni i broj utakmica ne smanji, ovako česti slučajevi povreda tokom reprezentativne pauze će se u budućnosti još više povećati, pre svega zbog činjenice da ove godine počinje Svetsko prvenstvo za klubove, što sigurno nije nešto što igračima pomaže. Dodajte na to da između novoformiranog takmičenja imate Evropsko i Svetsko prvenstvo, što fudbalerima još više smanjuje mogućnost da makar malo predahnu, onda ne treba da nas čudi ako krenu da se dešavaju mnogo teže povrede od istegnuća ili uganuća. U celoj priči jedino profitira FIFA koja nastavlja da zgrće ogroman novac, sve preko leđa igrača, a pomalo i trenera.