Pazarci se ne pozivaju, Pazarci dolaze sami: Za Evropu i lečenje kolektivne traume

Koktel emocija oko stadiona, a još nije počelo. Jedni nervozno šetaju, drugi pevaju, treći se dive novom stadionu uz opasku „A brate, znaš kakav, nov stadion. Kao da prilaziš Alijanc areni.“ Realno, pristali bi da igraju na seoskom terenu samo da daju gol više od OFK-e.

„Ovo je za nas jako stresna situacija, ako ne pobedimo… psihološki će nam biti mnogo teško. Imamo sreću što imamo ovakvog trenera. On je svim pazarcima brat, starešina. Voleo bih da prođemo zbog čoveka“, priča vremešni Asim Nikšić, čovek u devetoj deceniji života, svedok svih najvažnijih utakmica Pazara.
„Sumnajm da u Pazaru ima stariji navijač od mene. Meni su 83 godine. Gde se šutirala lopta pazarska, ja sam tu bio. Zato me i poznaje cela kaldrma pazarska.“

Bio je Asim ‘85 na Karaburmi kada su OFK i Pazar igrali za ulazak u Prvu ligu SFRJ, bio na tribinama i deset godina kasnije da isprati baraž za prvu Ligu SRJ. Dok je Asim kopao po svojim sećanjima, više nego duplo mlađi Adnan se uključio sa uspomenom baš iz ‘95 i dmoveča sa Slobodom. Kako reče, kolektivna trauma jednog grada.

„Dobili su nas 2:0 tamo, a onda u revanšu od 70-og minuta dali dva gola. Ja sam bio iza gola kao sedmogodišnji klinac. Tu sam stajao sa ocem koji je bio u upravi kluba. Poslednjih dva, tri minuta pre kraj utakmice, deda sa mamime strane je imao infarkt od uzbuđenja. Bilo je komešanja, on je pao… Otac nas je ostavio, otrčao tamo gde je on pao… Deda je hvala bogu preživeo, Pazar je izgubio na penale, ali to je bila jedna od većih trauma za sve nas. To je kolektivno pamćenje. Svi pamte tu utakmicu kao nešto što nam je obeležilo živote“, kazao je Adnan, ali brzo udario na optimizam: “Nadam se da ćemo imati drugačija sećanja sa ove. Zapaliće se grad, spontano.“

Mnogo ga je puta otkako je svoju fudbalsku genijalnost stavio u službu Pazara, Adam Ljajić zapalio svoj grad.

„Adem je specijalna vrsta čoveka i igrača. Znam njega, znam mu dedu, oca, celu porodicu. Adem je mag. Takav se teško rađa. Poklonio je Pazaru nešto što ne može da se kupi ili plati. Njemu nude veliku platu u Partizanu, ali on neće da čuje. Samo da stoji na terenu, on će nešto da napravi“, priča 83-godišnji Asim, dok o sadašnjem, priča i nekadašnji kapiten Kecap nadajući se da će majstor ostati, šta god da se desi na Kraljevici: „On je takva figura, najveća zvezda, najbolji igrač Superlige i prošle i ove sezone. On gura Novi Pazar prema Evropi. Adem je statua ovog grada i kluba i s obzirom da nije ranije bio član Pazara, u mlađim kategorijama, ali došao je i daće Bog da uvedemo Pazar u Evropu. Da osetimo makar tu jednu utakmicu. Pominje se Partizan, uvek se pominju neki transfer oko njega. Ali mislim da mu je srce za Pazar. Igrao je on te utakmice, ali sa Pazarom da igra Evropu? Mislim da je to san svakog dečaka iz Novog Pazara. Daće Bog, ali da idemo stepenik po stepenik.“

Iako, poput Adema nikada nije počeo karijeru u njemu, Armin Đerlek je takođe došao na Kraljevicu da gleda Pazarov pohod na Evropu. Izgubio se u masi plavo belih šalova, nismo ga uhvatili, ali jesmo još jednog lokal patriotu i glumca Rifata Rifatovića. Po zanimanju glumac, u srcu Plavi, iako nije igrao fudbal. Ipak, imao je ko da mu ga udahne.
„Moram da budem, biti navijač Pazara je pitanje genetskog koda. Imam utisak da sam se danas ovde u Zaječaru pozdravio sa više ljudi nego ne znam na kom mestu, čak i u Pazaru. Greh je ne biti danas ovde. Ako da Bog da ovih 90 minuta dobro prođe, pa da sviramo nekih pet sati do Pazara, a onda da nastavimo slavlje u našem gradu“, ispričao je Rifat i dodao: „Ja sam ono dete koje je sa šest godina moralo da nauči da čita, kako bih čitao tempo pre utakmica. Nema da li hoćeš ili nećeš, tu energiju moraš da osetiš. Uzmu te za ruku, i uvek znaš gde si subotom ili nedeljeom. A posle te puste, ali ti jašeš na talasima navika.“

Kaže, ako Pazar ode u Evropu, pašće i neki dokumentarac.
„To će biti dug fudbalskom klubu. Neka se ovo danas desi, a za ovekovečavanje sezone za neke buduće generacije, ne mora da se brine.“