Oživeli fudbalski pokojnik postao sudbina Veljka Paunovića i zavet Santija Kazorle

Uradio je ono što najbolje zna, pokazao koliko je dobar psiholog, igračima preneo smirenost, neke koji su bili rotacijski igrači napravio ključnima, poput zadnjeg veznog Kvasija Siboa. Momak iz Gane je kod prethodnog trenera neretko bio na klupi, dok je kod Paunovića postao srce veznog reda i igrač bez koga ekipe ne može. Štoperski tandem David Kostas – Dani Kalvo je verovatno najbolji u čitavoj ligi, izgledaju kao da su zajedno od pelena, što se i videlo protiv Mirandesa. Na sve to, zamislite, Paunović je Ovijedo uveo u Primeru samo dan nakon što je u Srbiji obeležno deset godina od osvajanja titule šampiona sveta za igrače do 20 godina, čiji je selektor upravo bio Veljko. Neka još neko kaže da sudbina nije umešala prste.
“Želim da dam veliko priznanje prethodnom stručnom štabu. Kada smo mi preuzeli tim, već je bilo urađeno mnogo dobrih stvari. Sada želim da uživam. Nosio sam i živeo sam sa trnom u oku 24 godine. Tri meseca nisam video svoju porodicu od kad sam preuzeo tim. Razumeli su da sam morao da se posvetim nečemu što prevazilazi nas same, a to je da zalečim jednu veliku emotivnu ranu koju sam imao do večeras”, rekao je Paunović posle utakmice.

Kad već pominjemo sudbinu, ona je u jednom trenutku mogla da bude užasna, stravična, čudesna, nazovite je kako hoćete, ali dobra bila nije. Famozni ispadanje iz 2001. godine bio je najava propasti i odlaska Ovijeda u katakombe španskog fudbala. Klub je tad napustio dugogodišnji izvršni menadžer Euhenio Prieto. Iza sebe je ostavio finansijski krater koji klub nije mogao da pokrije. Administrativno izbacivanje iz Segunde visilo je kao mač nad glavom, pojedini igrači su tužili klub zbog neisplaćenih zarada, na kraju, 2003. godine Ovijedo se survao do četvrtog ranga takmičenja zbog toga što je tadašnji igrački kadar odbio da potpiše garancije plaćanja koje su im ponuđene. Samo dve godine posle igranja elitnog ranga, ponos Asturije za koji su igrali Slaviša Jokanović, Albert Nađ, Đorđe Tomić, Robert Prosinečki, Nikola Jerkan, a na klupi bili Radomir Antić i Ivica Brzić bio je primoran da stupi u stečaj kako bi izbegao likvidaciju.

Ovijedo je za samo dve godine od igranja protiv Reala i Barselone postao fudbalski pokojnik. Odrpan, u ritama, kao beskućnik koji po zimi ide i prosi tražeći milostinju. Klub više nije imao igrače, trenerskog posla niko nije hteo da se lati, novca nije bilo doslovce za hleb i mleko. Na sve to, tadašnji gradonačelnik Gabino de Lorenco dao je podršku novosnovanom timu Ovijedo AKF, koji se takmičio u trećoj ligi. Taj klub je planiran da bude novi brend grada, a Real Ovijedo je trebalo da bude pušten niz vodu, ostavljen i zaboravljen od svih. Verovatno bi tako bilo da se u celu priču nisu umešali – navijači. Počeli su ogorčenu borbu spašavanja voljenog kluba preko kupovine sezonskih karata – na kraju su ih uzeli preko 10.000, dok je na svakoj domaćoj utakmici bilo prisutno 25.000 gledalaca. Ne zaboravite da govorimo o četvrtoj ligi. Klub je disao na škrge, bio teško bolestan, ali je još uvek – postojao.

U nezdravom ambijentu, klubu bez perspektive, rastao je jedan od najvećih sinova Asturije – Santi Kazorla. Kao mlad igrač nije dobio priliku, nije bilo vremena da mu bude pružena, finansijska situacija je bila do te mere katastrofalna da je Santi morao da bude prodat Viljarealu. A sve što je želeo bilo je da zakorači na travu stadiona Karlos Tartijere, ispuni klinačke snove, on je odrastao u tom gradu, Ovijedo je deo njegove duše. Na kraju je izrastao u asa svetskog formata, najmirišljaviju ružu koja je ikad posađena u bašti Ovijeda. Ni stravična povreda koju je doživeo nije uspela da bude jača od njega. Mnoge i danas spopadne jeza kad se sete kroz šta je sve Santi morao da prođe zbog famozne operacije zgloba koja je mogla da mu okonča karijeru dok je igrao za Arsenal.
“To je slagalica. Na desnom skočnom zglobu je deo leve podlaktice, u stopalu imam metalnu pločicu, a nova Ahilova tetiva je napravljena od uvijene tetive koja je skinuta sa mesta gde je počela infekcija. Fizioterapeuti su mi pričali da nikad nisu videli tako nešto. Imao sam deset operacija, infekcija je progutala deset centimetara tetive, morali su da mi urade transplantaciju kože, kost je postala gnjecava. Mogao sam da ostanem bez noge”, prisetio se Kasorla strašne epizode .

Da li možete da verujete da čovek u takvom stanju uopšte može da normalno hoda, a kamoli da igra fudbal, verovatno niko ne misli tako, ali Santi je svima pokazao šta znači ne predavati se. Ne samo da je nastavio da šparta zelenom površinom i to sa nogom dva centimetra kraćom, nego je pre dve godine je konačno dočekao da se vrati u svoj voljeni Ovijedo. Toliko je želeo da se dođe da je potpisao ugovor od 91.000 evra godišnje, što je u drugoj ligi Španije minimalac, na sve to, tražio je da se 30 odsto zarade od prodaje njegovih dresova prosledi mlađim kategorijama kluba. Veći primer lojalnosti vam ne treba. Nije nikoga častio prisustvom, niti izigravao veličinu. Bio je produžena ruka Veljka Paunovića na terenu, bio tu kad je bilo najvažnije. Prvo protiv Almerije kad je u revanšu polufinala postigao lep izjednačujući gol iz slobodnog udarca i to slabijom nogom, da bi u finalu postigao gol za 1:1 iz penala i ubrizgao saigračima nitro pogon koji ih je gurao do epohalnog uspeha.

Ako vam je sve ovo od Santija bilo malo, onda moramo da vas vratimo u 2012. godinu. Ovijedo je drugi put poslednjoj deceniji bio na aparatima zbog nesposobnih ljudi u upravi, čelnici lokalne samouprave su povukli pomoć i u jednom trenutku rekli “Sve što je preostalo, to je da se potpiše smrtna presuda”. Čak su stadion hteli da im oduzmu. Grobar simpatičnog kluba mogao je da bude – Alberto Gonzales. Kontroverzni biznismen je trošio novac kao najveći rasipnik, posebno je bilo upečatljivo kad je izdvojio 200.000 evra za kupovinu autobusa koji je bio toliko veliki da nigde nije mogao da se uparkira. Gonzales nije isplaćivao plate igračima, niti porez državi, da bi na kraju pobegao iz kluba ostavljajući ga u potpunom haosu. Za njim je raspisana međunarodna poternica, još uvek nije poznato da li je uhapšen, ali se zna da se krio na Kubi i u Panami.

Grozničavi vapaj navijača koji su se ponovo angažovali da spasu klub došao je upravo do Kazorle, ali i Huana Mate i Mičua. Trojica momaka koji znaju kako klub diše. Poznaju svaki ugao stadiona i grada, odazvali su se te uložili sopstveni novac, kampanja se proširila, Ovijedo je postao klub sa najvećim brojem akcionara u svetu, a jedan od njih je bio Karlos Slim. U klub je ušao na nagovor svog zeta Artura Elijasa i to nakon što je Elijas gostovao u podkastu, a voditelji se našalili kako bi mogao da iskoristi poznanstvo te nagovori Slima da uđe u klub. Arturo je to shvatio krajnje ozbiljno i Slim je rešio da uloži 2.500.000 evra, da bi kasnije preuzeo 20 posto vlasništva.

Bio je to momenat kad se Ovijedo podigao kao feniks iz pepela, posle je u klub ušao i Hesus Martinez pa je priča dobila još ozbiljniji zamajac. Polako se oslobađao dugova, više nije bio ćopav, mogao je da odloži štake i konačno krene da normalno hoda, uzdignuta čela. Izlazi iz tunela je bio okončan, bolji dani su došli, a onda je stiglo i ostvarenje sna. Asturija je slavila kao nikada, sve pod patronatom Veljka Paunovića, čoveka na misiji i Santija Kazorle lokalnog momka koji je pred sebe postavio zavet da jednog dana vrati voljeni klub tamo gde mu je mesto. Misija i zavet uspešno su izvršeni.
“Ovo sam što sam, jer me Ovijedom hrane od detinjstva. Od kad znam za sebe navijač sam Ovijeda, kad smo dali treći gol teško sam disao koliko sam bio uzbuđen, dobro je da nije niko morao da interveniše od lekara. Ovaj trenutak je emotivniji od bilo kog drugog koji sam iskusio, ovo je za navijaće koji su godinama bili primorani da gledaju klub koji vole bačenog u blato", poentirao je Santi.