Crno-beli šal oko vrata, kapitenska traka oko ruke. Oči pune suza. Vijore se brazilske zastave na tribinama. Navirale su emocije juče na Vembliju, nije mogao da ih obuzda Bruno Gimarais. Sve mu se vratilo.

Slike iz detinjstva. Teškog. Onakvog kakvo imaju brojni brazilski fudbaleri. Ali vredelo je. I tu je gde je zahvaljujući žutom taksiju sa registarskom oznakom 039, kojim je upravljao njegov otac. On ga je školovao, on ga je skućio, on ga je othranio, on ga je vozio i napravio čoveka.

Njukasl je posle 70 godina podigao pehar, nijedan nije završio na Sent Džejms parku još od posle ratnih godina. Mnogi su se prvi put onako izistinski poradovali. Bruno Gimarais gutao je knedle, jer i njemu je to prvi trofej otkako je preleteo Atlantik.
„Oni zaslužuju sve! Kada sam došao ovde, rekao sam kako želim da moje ime bude deo istorije. To je to. Posle 70 godina možemo da kažemo da smo osvojili trofej. I to u potpunosti zaslužujemo. Ovo je jedan od najboljih dana u mom životu“, rekao je Bruno Gimarais i nastavio.
„Nemam reči, ostao sam bez teksta. Za njih je ovo kao Svetsko prvenstvo. Ljudi su odrasli, neki i umrli, i nisu videli kako Njukasl osvaja trofej. Ovde smo da bismo stvarali istoriju. Pogledaj ovo, čoveče, neverovatno je. Ovo je moj drugi dom“.

Samo jednu želju je u tom kovitlacu emocija imao – da ga navijači obožavaju kao Alana Širera.
„Jednoga dana kada napustim ovaj klub, želim da navijači skandiraju moje ime kao što to rade Šireru. Poslao mi je poruku pre utakmice, tako sam emotivan“.

Zasigurno mu se sve vratilo. I odrastanje u senci Marakane, one sa žutim i zelenim stolicama i dubokim mrežama, odlasku do Sao Paula na utakmice, neuspele probe, spavanje sa pacovima…

Brunu Gimaraisu jedina opcija bio je fudbal, želeo je samo loptu. Nju je „terao“ po ulicama naselja Vila Izabel, stative su bile bilo kakav predmet. Od kamenja i voća opalog sa grada, preko flašica, do japanki. Daj šta daš. Izluđivalo je to njegovu majku.

Nije htela da se bavi fudbalom. Sport može, ali samo ne fudbal. Na svoju ruku upisala ga je kao malog na plivanje.
„Ne, ne i ne! On će biti plivač! Ne mogu još jednog takvog da imam u kući. Ubiće me to“.

Pola godine i Brunu je dojadilo. Usprotivio se.
„Mama, plivanje? Da li si ozbiljna?! To nisam ja, nema veze sa mnom. Žao mi je, hoću loptu“.

Šta je tu je…

Bruno Gimarais (©Reuters)

Bruno Gimarais isterao je ono što je želeo. Upisan je na fudbal. U slobodno vreme često je bio na Marakani, jer deca do 12 godina su na nju mogla da uđu besplatno. Skupljalo se preko 20 njih iz kraja, išli su da gledaju Flamengo, Fluminense, Botafogo, Vasko… Nije bilo bitno ko igra. Jer, za njih su to bila čarobna iskustva, a igrači nešto poput božanstva.

Jedanput je naleteo na fudbalere Vaska kada su imali trenig. Kod sebe je imao samo ubrus, molio ih je da mu se potpišu i to parče i dan-danas čuva kod kuće. Dragocen predmet, a od svega najdragoceniji koji je imala porodica Gimarais bio je žuti taksi.

Majka je radila u prodavnici za motocikle, a otac je u Rio de Žaneiru zujao ulicama u vozilu registarske oznake 039. Zbog toga i nosi broj 39 na leđima.
„Znam da ljudi misle da je to čudan broj za fudbalera. Ali, za mene je 39 poseban – ne, i više od toga. Magičan je. Broj 39 mi je dao sve u životu. Doveo me je ovde u Njukasl. Hranio me je, oblačio, plaćao tročasovnu vožnju autobusom kako bih ostvario san“, ispričao je svojevremeno Bruno Gimarais za The players tribune.

Otac ga je gurao napred, ali i sputavao. Jer, na njega je gledao kao na heroja, nije želeo da ga razočara i to mu je stvaralo pritisak. Pre utakmica na koje je dolazio da ga gleda imao je bolove u stomaku, povraćao he. Nije mogao da zaspi od glavobolje, dobijao je temperaturu zbog straha da ne zabrlja. Srce mu je brzo kucalo. Sve u svemu, imao je psihološku blokadu. Nije bio ona čigra sa ulice.

Kada ga nije gledao, bio je sasvim drugačiji. I tu je bitnu ulogu odigrao Mario Horhe. Jednoga dana stajao je iza šanka i pratio ga.
„Bruno, dozvoli mi da te nešto pitam: zašto nikada ovako ne igraš kada je utakmica?“, upitao ga je Mario Horhe, a Bruno Gimarais uzvratio:
„Ne znam, treneru, ne osećam se prijatno. Komplikovano je“.

Dobio je zlata vredan savet…
„Slušaj, ne brini. Samo se zabavljaj i vidi šta će se desiti“.

Poslušao ga je, rekao je ocu šta ga muči. Tražio je da ne vrši pritisak, jer mu stvara napetost. Od tada se sve promenilo.

Bruno Gimarais (©Reuters)

Bio je mršavko, počeo je kao krilo. Išao je na probe u Botafogo i Fluminense i – nije prošao. Majka ga je bodrila, pričala mu je kako i gde je sve Kafu odbijan. Tražila da istraje. Mario Horhe uputio ga je u Audaks. Njegov zaštoitnik ponovo je bio u pravu. Bila je to dobra odluka. Samo, otac je trebalo pet sati taksijem da ga vozi.

Boravio je tokom sedmice u spavaonici sa 18 kreveta, dobio jeftin mobilni telefon. Čuvao ga je pod jasrtukom i jednom nakon treninga kada je zavukao ruku, osetio je krzno. Imao je šta i da vidi – pacova! Pojavio se jedan, pa drugi, pa treći…

Hteo je da pobegne glavom bez obzira. Spakovao je torbe, tražio je od majke novac za autobusku kartu, ali ga nije dobio.
„Ostani miran. Uskoro ćemo biti zajedno. Ovo je tvoj san. Ovo je ono što želiš“.

Prebrodio je krizu, roditelji su ga posećivali vikendom. Žuti taksi 039 svako malo dolazio je do Sao Paula. Vreme je prolazilo, Bruno je navršio 17 godina, a nije imao profesionalni ugovor. Stvari krenule nabolje kada je u njegov život ušao Fernando Diniz.

Pronašao je način da dopre do Gimaraisa.
„Bruno, šta god da izabereš u životu, bićeš jedan od najbolji. Odličan si, jer si usredsređen. Imaš dušu velikog igrača“.

Poveo ga je sa prvim timom, zatim je prešao u Atletiko Paranaense, gde se dogodilo nešto neverovatno.

Kada je stigao, mislio je da uzme broj 97 zbog godine rođenja, međutim, otac ga je odvratio. Podsetio ga je na žuti taksi i šta su sve prošli.
„Šta je sa 39? To je više od broja. On na je dao sve što imamo, Bruno. Kuću, hranu, nameštaj, kopačke. Sve to iammo zbog žutog taksija“.

Pokupio je lekarske nalaze, odlučio da pita može li da dobije dres sa brojem 39, da li je slobodan. Ušao u svlačionicu, a on ga je već čekao. Ekonom je bio izričit da ni sa kim nije razgovarao. Bruno je proverio sa menadžerom i ocem – odgovor isti. Čudo! Briznuo je u plač, bio je to znak.

Ima magije u broju 39.

Žuninjo ga je preporučio Lionu, transfer je bio težak ravno 20.000.000 evra. Njukasl je izdvojio više nego duplo od svote koju je platio francuski klub – 42.100.00 evra. Sent Džejms park postao je njegov novi dom. Deca nose njegove dresove, farbaju se kao on, zaustavljaju ga i traže slike. Edi Hau prepoznao je liderski gen kod Bruna Gimaraisa, dao mu je kapitensku traku…

Na Ostrvu živi snove, a kroz broj 39 na leđima živi sećanje na sve kroz šta je prošao, na kilometražu koju je prešao žuti taksi.

##TWITTER_<blockquote class="twitter-tweet"><p lang="pt" dir="ltr">"O número 39 me deu tudo na vida. Ele me trouxe até aqui no Newcastle. <br><br>Ele me alimentou, me vestiu e pagou por viagens de ônibus de três horas para que eu pudese perseguir meu sonho.<br><br>039 era o número do táxi do meu pai no Rio de Janeiro.”<br><br> - Bruno Guimarães <a href="https://t.co/LIi6nTsQY3">pic.twitter.com/LIi6nTsQY3</a></p>— PL DA DEPRESSÃO (@pldadepressao_) <a href="https://twitter.com/pldadepressao_/status/1896714141139968141?ref_src=twsrc%5Etfw">March 4, 2025</a></blockquote> <script async src="https://platform.twitter.com/widgets.js" charset="utf-8"></script>##

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Odrastanje mršavka u senci Marakane, pacov pod jastukom i priča o žutom taksiju 039

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eFudbal

Košarka igrači

Hokej na ledu

Stoni tenis

LOL

Najava mečeva