Nikome ne odgovara pogrešan čovek na pravom mestu, ali se traži – pravi čovek

Prvo oduševljenje, posle razočaranje, a iza poslednjeg (zasad) obraćanja navijačima Predraga Mijatovića krije se nagoveštaj zaokreta. Sve što je dosad govorio ili uradio otkako se vratio u Humsku nije bilo dovoljno da ubedi Grobare da mu veruju (samo) na reč, jer čekaju dela. Čekaju i novog trenera, a upravo je član Privremenog organa, zadužen za sportska pitanja, pokazao spremnost da uradi nešto što malo ko očekuje. Da u šefa stručnog štaba promoviše na prvi pogled iznenađujuće rešenje.

Zasad Mijatović ne otrkiva karte, međutim, njegova retorika u danima dok crno-beli čekaju naslednika Sava Miloševića malo je drugačija od dosadašnje. Kao da mu je bilo na vrh jezika i samo što nije izgovorio da će šansu dati nekom od mladih trenera, iz klupskog okruženja.

Bude li tako, a ima naznaka da bi moglo, Mijatović bi uradio ono što odudara od dosadašnje prakse i pokazao hrabrost za kakvu i sam napominje da mu ne manjka. Ili kakva je krasila pojedine njegove prethodnike. Uostalom, Ljubiša Tumbaković je vodio samo petliće pre nego što je nasledio Ivicu Osima i postao najtrofejniji trener u istoriji kluba; Vladimir Vermezović iz Teleoptika prebačen na stolicu sa koje je ustao Lotar Mateus i poveo Parni valjak ka tituli bez poraza i ervropskom proleću; Vuk Rašović takođe posle staža u filijali vodio prvotimce do naslova prvaka; Miroslav Đukić posle samo jednog posla i tek 11 utakmica u ulozi selektora mlade reprezentacije dobio šansu i iskoristio je; na sličan način je priliku zgrabio Aleksandar Stanojević i uveo tim u Ligu šampiona, iako je pre dolaska među crno-bele vodio samo omladince Srbije; Slaviša Jokanović nije ni želeo da bude trener, a postao je osvajač duple krune...

Predrag Mijatović: Jedini spas je šansa mladim igračima i mladim trenerima

Dakle, i te kako ima rezona poveriti klupu nekome ko nije u fokusu javnosti, kao što nisu bili ni pobrojani. Zajednički imenitelj njima je da ih niko, ali baš niko, osim ljudi koji su u različitim periodima vodili klub nije video kao rešenje. Ispalo je za Partizan – odlično. Baš zato bi Mijatovićevu poruku trebalo razumeti kao raskrsnicu na kojoj se klub nalazi. Verovatno i rizik, jer nema garancija da će „opklada“ uspeti, mada ako stvarno veruje nekom iz omladinske škole, može biti da je sad, hipotetički, vreme da kuglica stane na njihovo ime.

Čak ne mora da bude iz „Zemunela“, jer je osnovni problem – licenca. Malo ko od zaposlenih u Partizanu poseduje dokument kojim bi se kvalifikovao da vodi ekipu duže od dva kola. Marko Jovanović je tu kao privremeno rešenje (vodio tim protiv niškog Radničkog, a i u nedelju će na gostovanju Železničaru), a niko od njegovih kolega u stručnom štabu nije vlasnik PRO licence. Takve okolnosti otežavaju posao čelnicima crno-belih: vreme curi, a mora neko nov da vodi ekipu u poslednje tri utakmice u kalendarskoj godini. Mnogi očekuju poznatog trenera ili bivšeg asa iako upravo je takav odabir doveo klub u situaciju da u 2024. ima čak četvoricu: počev od Igora Duljaja, preko Alberta Nađa i Aleksandra Stanojevića, sve do Sava Miloševića. Peti trener u godinu dana dodatno bi pritisnuo klupsku kasu, u kojoj nema – ništa.

Marko Jovanović: Nema straha, jer imamo podršku i autonomiju! Biće još debitanata

I tu je dodatna caka. Kako će Partizan sa tegom oko vrata od 60.000.000 evra da plati bilo koga. Kao što je i plaćao u prošlosti, pa mu se desilo 15 promena (računajući i privremena rešenja) za vreme prethodne uprave. A trajala je deset godina. Nije bilo ni kontinuiteta, ni smisla.

U Humskoj još nisu rešili šta da rade, koga da zovu, ali ima mišljenja da je bolje plaćati i penale kakve propusuje Fudbalski savez Srbije, zbog toga što niko nije registrovan kao šef stručnog štaba, nego dovesti reda radi. Iako bi i to bolelo, možda je smislenije osoloniti se na alternativno rešenje (kao što je privremen i organ) i verovati mu. Jer, pogrešan čovek na pravom mestu ne bi nikom odgovarao.

Naročito što Rasim Ljajić, Predrag Mijatović i Danko Lazović ističu da su tu (najmanje) do naredne Skupštine i ne žele da dođu u situaciju da – ako odu, iako nije realno – da naslednicima ostave probleme kakve su i sami zatekli. Zato valjda i čekaju.