I ne treba ih pustiti nazad na stadion

Zamislite samo, imate privilegiju da platite stotinak ili više stotina , pa i preko 1.000 evra da gledate utakmicu polufinala Lige šampiona. Zamislite samo, život vam je omogućio da budete na Đuzepe Meaci u istorijskoj noći, noći koja će se prepričavati, koja će s godinama postati antologija, legenda, mit (naročito ako Nerazuri postanu prvaci Evrope), a vi, u trenucima kada je vaš tim na pragu eliminacije, pohrilite da izbegnete gužvu i rizikujete da ostanete bez uspomena za ceo život.

U 99 od 100 slučajeva, nećete propustiti apsolutno ništa i uštedećete do pola sata vremena, izbeći da se na nekom od izlaza sa najvećeg italijanskog stadiona, na metro stanici ili u vozu, trljate o tela nervoznih, razočaranih neznanaca. Ali jednom u sto puta desiće se nezamislivo! Preko sedamdeset hiljada ljudi otići će kućama sa filmom u mozgu koji će biti premotavan decenijama, a nekoliko desetina nestrpljivih, crveneće kada ih neko bude pitao "Ti si beše bio na stadionu kada je Inter izveo 'La notte magicha' protiv Barselone?"

Crveneće, ili će probati da sakriju stid izvrtanjem istine, pričom da su videli gol Aćerbija u 93, da su zaurlali kada je Fratezi u prvom produžetku pogodio za 4:3, kada su Nerazuri nezaboravnom predstavom zaustavili najtalentovaniji i najubitačniji tim Evrope. Ali realnost je da nisu verovali, da su napustili stadion kada je Rafinja u 88. pogodio za 3:3 i da su, kada je Meaca koji minut kasnije grunula, panično pohrlili da se vrate. Aćerbijev gol videli su samo na flešskoru, na Tviteru ili Jutjubu, iako su bili među privilegovanima.

Kamere milanskog fudbalskog hrama sinoć su dokumentovale nekolicinu navijača koji su ubeđivali readare, u neverici pokazivali svoje ulaznice želeći da se vrate na stadion. Italijanski mediji pišu im povratak na tribine nije bio dozvoljen iz sigurnosnih razloga.