Nejmar otvorio knjigu: Mbape bio ljubomoran na Mesija, nisam otišao u PSŽ da bih bio najbolji

Nije mu ipak bilo lako da donese odluku, jer su ga iz Madrida stalno zvali.
“Bili su to intenzivni dani. Tokom ta dva-tri dana nisam uopšte trenirao, samo sam išao od kuće do kancelarije kako bih rešio dilemu. Realovi ljudi su me stalno zvali, isto tako i Barselonini. Razgovarao sam sa oba predsednika i nisam mogao da racionalizujem stvari. Zamišljao sam sebe kako igram za oba tima. Ali, srce je reklo jasno da treba da izaberem Barselonu. I tako sam otišao u Barsu“.

Pošto je stigao u srce Katalonije, nije mu bilo lako da se adaptira.
“Proveo sam prvih šest meseci u klubu sa leptirićima u stomaku. Stalno sam razmišljao kako imam tremu, ne mogu nikog da predriblam, nikog nisam mogao da pretrčim i sve sam radio pogrešno. Bilo je dana kada sam bio očajan. Sećam se jednog detalja, bilo je to na poluvremenu utakmice protiv Atletik Bilbaa, ušao sam u svlačionicu i bio ljut na sebe. Igrao sam baš loše. Otišao sam u kupatilo plačući i razmišljao sam o tome šta radim. A, onda mi je neko zakucao na vrata i video sam da je to Mesi. Pitao me je zašto plačem, ali ja sam odbijao da priznam to. Tada mi je prišao i Dani Alves, pa su mi rekli: 'Smiri se, tu smo da ti pomognemo. Želimo da igraš najbolji fudbal, kao u Santosu, bez pritiska. Uvek možeš da računaš na nas'. To mi je dalo ogromno samopouzdanje, bio sam više uzbuđen zbog igre i sve je od tog momenta počelo da ide nabolje. Najbolji tim u kojem sam igrao je Barselona iz sezone 2014/15. To je bio najbolji tim, razumeli smo se tako dobro“.

Prokomentarisao je svoj odnos sa svojim bivšim saborcima, Lionelom Mesijem i Luisom Suarezom.
“I dan danas se redovno čujemo. Imamo svoje grupe u kojim se redovno šalimo nas trojica. Jako poštujemo jedni druge. Da li je taj triling nešto najbolje što mi se desilo u karijeri? Apsolutno jeste. Bilo je to nešto najbolje. Sjajno smo igrali. Nismo morali ni da se pogledamo, razumeli smo se savršeno na terenu. Naša veza je bila izuzetno jaka. Kada bi jedan od nas postigao gol, onda bismo gledali kako da onaj drugi i treći to isto urade. Kada se Luis Suarez borio sa Kristijanom Ronaldom za Zlatnu loptu, uradili smo sve da je uzme, radili smo sve da postigne što više golova. Ta veza koju smo imali je više od prijateljstva za sve nas. Mnogi su verovali da nećemo uspeti jer smo trojica Južnoamerikanaca iz različitih zemalja, ali sve je bilo kao po loju. Mesi i ja smo već imali hemiju, a kada je Suarez došao, to nas je upotpunilo. Danas se sa setom sećamo tih vremena“.

Odlazak sa stadiona Kamp Nou posle samo četiri godine mnoge je šokirao. Svi su verovali da Brazilac to učinio kako bi izašao iz senke Lionela Mesija, ipak...
“Nisam otišao iz Barse da bih postao najbolji na svetu u PSŽ-u. Mesi me je pitao zašto odlazim i da li želim da budem najbolji na planeti? Rekao mi je da on može da me učini najboljim na svetu. Rekao sam mu da nije do toga, da su u pitanju lične stvari“, otkriva Brazilac i dodaje:
“Naravno, finansijski deo pre svega. Mnogo je bolje bilo nego u Barseloni. A i tamo sam imao svoje sunarodnike. Želeo sam da igram sa njima u Parizu. Tamo su bili Tijago Silva, Dani Alves, Lukas Moura, Markinjos... Svi su oni moji prijatelji“.

Tokom šest godina u Parizu Nejmar se naosvajao pehara u domaćim okvirima, ali je izostalo ono zbog čega je doveden – Liga šampiona. Na sve načine su katarski vlasnici pokušavali da izgrade supertim koji može da pokori Evropu i nisu uspeli, čak ni kada su kraj Nejmara i Kilijana Mbapea stavili Lionela Mesija. Tada je, kaže Nejmar, počelo ozbiljno da se zakuvava...
“Mbape nije bio naporan. Kada je Mesi došao bio je pomalo ljubomoran, nije želeo da me deli ni sa kim (smeh). Ali, tako su počele svađe u svlačionici. Tada je počeo da menja svoje ponašanje. Imali smo nas dvojica naše okršaje, naše svađe. Bio je momak koga su svi gledali kao ključnog igrača u timu. Stalno sam ga zvao 'zlatni dečko'. Pričali smo, pa sam se i malo poigravao sa njim. Pričao sam mu da može da bude jedan od najboljih, stalno sam mu pomagao, pokušavao da razgovaram sa njim“.

Ali, nije vredelo. Sve se raspalo kao kula od karata, pa su prebogati šeici odlučili da rasture ekipu i krenu sve ispočetka.
“Gde je krenulo po zlu u PSŽ-u? Ego. Ego je bio problem. Dobro je imati ego, da misliš da si najbolji, ali moraš da shvatiš da ne igraš sam. Moraš da imaš nekog uz sebe, ne može sve samo da se vrti oko tebe. U današnje vreme niko neće da pomogne, i ako nemaš pomoć nemoguće je osvojiti nešto. Ko će ti dodati loptu? Za to su ti potrebni ljudi. Ego je naštetio našem timu. Skoro celom timu, ne samo pojedincima“.

Usledilo je Nejmarovo šokantno priznanje, da bi voleo da ostane u Saudijskoj Arabiji! I to samo nekoliko sati pošto je obelodanjeno da neće biti registrovan u Al Hilalu za nastavak sezone i da su potencijalni američki poslodavci već otvorili pregovore. Doduše, pitanje je u kojem je trenutku sniman razgovor između Nejmara i Romarija.
“Saudijska Arabija me je iznenadila. Šansa da ostanem ovde i po isteku mog ugovora postoji. Videćemo, svašta bi moglo da se dogodi u narednih šest meseci. Bio sam skeptičan kada sam došao, jer nisam znao mnogo o zemlji. Danas sam srećan u Rijadu, prelep grad. Svi me poštuju i tretiraju me lepo. Mnogo me je iznenadilo toga, na pozitivan način“.

Evo šta je rekao o svom odnosu sa trenerom Žoržom Žezusom u Al Hilalu.
“Jednom prilikom mi je Žorž Žezus prišao i rekao da bi hteo da me nauči kako da izvodim penale. Pitao sam ga samo da li bi i sveštenika učio kako da drži misu. On je trener starog kova. Dobar je. Teško je pričati o njemu, jesmo zajedno godinu dana, ali nismo sarađivali svakodnevno zbog moje povrede. Iskren je čovek, reći će ti kada igraš loše. Takođe će i da te pohvali ako igraš dobro. Dobar je trener, radi lepo sa ekipom, ima neke stvari zbog kojih ide na živce, ali zbog toga je čovek pobedik. Sviđa mi se i tretira me lepo“.

O poređenjima sa Peleom.
“Da li me je to dodatno motivisalo? Porediti me sa nekim je uvek nešto što izaziva reakciju. Kada su mi govorili da ću biti bolji od Pelea, rekao bih im da su ludi. Pele je bio kralj fudbala, vrhunac i ne možemo da se poredimo. Na početku moje karijere su me poredili sa Robinjom, Ronaldom, tobom (Romariom)... Svako ima svoj stil fudbala, svako ima svoju priču“.

Nejmar će karijeru završiti bez osvojene Zlatne lopte. Tome je najbliži bio 2015. i 2017. godine, kada je bio treći u konačnom izboru.
“Nisam imao sreće sa povredama. Sedam godina zaredom sam stalno povređen. I to su sve povrede koje su me odvajale od terena po tri ili šest meseci. To me muči najviše, kada stanem i razmislim o tome. Svako ko se iole razume u fudbal, zna kakav sam bio u prajmu, dok sam igrao za PSŽ. Da sam nastavio da igrao kao što sam u Parizu, sigurno bih osvojio Zlatnu loptu. Ali, povrede su mi baš naštetile. Svako želi da pobedi i osvoji tu nagradu, da je odnese kući, ali mi ne smeta to što je nisam osvojio. Život ide dalje, Bog nije želeo da je uzmem i to je u redu“.

Pošto mesecima, da ne kažemo više od godinu i po dana ne igra ozbiljan fudbal, Nejmar je imao prilike da gleda mnogo kvalitetniju igru na drugim delovima planete. Ipak...
“Ne uživam u gledanju fudbala. Prijatelji su me zvali da gledamo utakmice toliko puta i rekao sam im da odj**u (smeh). Samo se nerviram kada gledam utakmice. Volim da gledam radnike, volim da vidim lepo dodavanje, a na kraju se samo iznerviram i kažem sebi kako ne volim da gledam ono što vidim. Jednostavno mi ne prija“.

Zanimljivo je šta sve Nejmar voli da radi kada ne igra fudbal.
“Da sedim za kompjuterom i igram Kaunter Strajk sa prijateljima. To je ono što mahom radim kada sam kod kuće. Treniram, dođem kući, poigram se sa ćerkom i onda odem za svoj kompjuter. Tako mogu da komuniciram sa svojim sunarodnicima širom sveta“.

Govorio je i o reprezentaciji Brazila...
“Kakav mi je odnos sa saigračima u reprezentaciji? Dobar. Stalno mi pišu, razgovaramo često. Imaju dosta respekta prema meni i odnosi su dobri. Iz tog razloga i navijam za sve njih iz sveg srca. Kada izgubimo osećam se kao gov*o, naljutim se i zovem ih, pišem im... Pitam ih stalno šta se dogodilo. Čak i kada nisam u timu, želim im sve najbolje. Želim da budu najbolji, da budu bolji od mene“.

Ali i svom zdravstvenom stanju...
“Da li bih mogao za tri ili šest meseci da budem na 100 odsto? Verujem da mogu. Nisam osetio ništa u kolenu tokom one dve utakmice koje sam odigrao. Doktor me je već upozorio da ću verovatno imati neke povrede u listu i zadnjoj loži i da to ne treba da me brine. Samo nastavim dalje i to je to“.

Sledeći Mundijal igra se 2026. godine i Nejmar vidi Brazil kao velikog kandidata za titulu, ali i...
“Francusku, Španiju i Argentinu. Argentinci su baš puni samopouzdanja. To su tri top tima na svetu. Tu su još i Engleska i Nemačka. Mi imamo šansu da osvojimo titulu, imamo baš dobre igrače. Samo moramo da se lepo organizujemo. Ako pogledate naš tim od igrača do igrača, videćete da tu ima potencijala. Vinisijus, je na primer jedan od najboljih igrača danas. Rodrigo takođe. Pogledajte nam štopere. Tu su Gabriel, Markinjos, Eder... Naši golmani su odlični. Naši vezisti su kreativni. Sada je samo potrebno da sve to stavite u funkciju tima. Ako to budu uspeli, verujem da možemo do titule. Očekivanja su mi baš velika. Voleo bih da igram, da budem na 100 odsto, da pre toga imam dobru sezonu i da onda ostavim srce na terenu. Naredni Mundijal biće definitivno moj poslednji u karijeri, iako mi prijatelji govore da nije tako. Za mene će to biti 'Poslednji ples' i voleo bih da se završi sa peharom“.
Prisetio se Nejmar i onog teškog poraza od Nemačke (1:7) na Mundijalu u svojoj zemlji 2014. godine.
“Da li sam stvarno bio tužan zbog tog poraza? Da, bolelo me je mnogo, ostavilo je ožiljak na srcu. I ostalo je kao mrlja ne samo u našim karijerama, već i u svim generacijama koje su došle posle. Nije mi teško pao poraz, koliko rezultat. Porazi se dešavaju, ali takvi, još kod kuće... Baš tužna priča“.

A onda je vratio film i na prošlo Svetsko prvenstvo.
“Bilo je to najbolje Svetsko prvenstvo na kojem sam igrao, ujedno i eliminacija koja me je najviše zabolela. Tokom pauze između dva produžetka protiv Hrvatske rekao sam saigračima da svi treba da stojimo pozadi. Dali smo gol i samo je trebalo da čekamo da vreme istekne. Samo da ispucavamo loptu i to je to. Osetio sam frustraciju i tugu. Imaš osećaj da ćeš ići do kraja i ne odeš... Iskreno sam mislio da ćemo osvojiti Mundijal te godine. Tada sam imao najviše samopouzdanja i došao sam u reprezentaciju sa ogromnim očekivanjima. Način na koji smo igrali budio je kod mene osećanje da moramo da osvojimo. Ali, okliznuli smo se“.

Zatim se prešlo na teme poput kupovine Santosa zajedno sa njegovim ocem.
“Nisam bio uključen u te priče. Moj otac to voli, da bude uključen u takve priče. Ja ne. Pitao sam ga oko toga i on mi kaže da je samo razgovarao sa predsednikom Santosa. Ako bih kupio Santos, definitivno bih igrao u njemu, jer znam da bi moj otac bio na čelu kluba i radio bi sve kako treba, vratio Santos tamo gde pripada“.

Odgovorio je i da li postoji šansa da ponovo zaigra u Brazilu.
“To su spekulacije koje stalno kruže. Stalno pričaju o tome da sam između Flamenga i Santosa. Svi mi šalju poruke, žele da dođem, cela zemlja mi piše, prijatelji pre svih, onda i navijači. Želeo bih da se vratim jednog dana, razmišljam o tome. Santos je moja prva ljubav, moje detinjstvo, moja kuća. Ali, Flamengo je klub u kojem sam uvek želeo da igram zbog svega što taj klub predstavlja“.

Još mnogo toga je izgovorio Nejmar, ali ovo su bile najvažnije stavke iz opširnog razgovora u podkastu kod Romarija...