Natho je El Maestro, ali drugi nisu: Blagojević mora da napravi rez, što pre

Trener se promenio – utisci nisu. Važi i dalje konstatacija da Partizan ima dva fudbalera sposobna da prave razliku, a da ostali nisu na identičnom broj obrtaja. Bez obzira da li je reč o takmičarskom ili prijateljskom susretu, da li se igra u Srbiji ili u inostranstvu, da li je preko puta učesnik UEFA takmičenja ili  prosečni tim iz okruženja, jedino Aleksandar Jovanović i Bibars Natho mogu bez problema da ušetaju u svlačionicu crno-belih, jer su i tokom prve kontrole u 2025. bili uticajni nalik prethodnoj kalendardskoj godini.

Najviše blagodareći golmanu i centralnom vezisti predstavnik Mozzart Bet Superlige je pokazao sposobnost da se najpre odupre napadima Debrecina, a onda ga i matira, ali da se Srđan Blagojević ne osmehuje na premijeri, ni zbog ishoda, ni zbog i igre, postarao se ostatak tima – 1:1.

Sve ono što su prethodni treneri Partizana znali, a nisu baš svi hteli/smeli da kažu spoznao je i novi. Na njegovu žalost, ima samo dvojicu „krštenih“ igrača, u kontinuitetu spremnih da pokažu šta znaju. A Jovanović ume da brani. Baš dobro. Samo u prvom poluvremenu ukrotio je četiri pokušaja ekipe s koju s klupe predvodi rođeni Beograđanin, Nestor Jeftić, koji je rešio, iz samo njemu znanih razloga, da se „prekrsti“ u Nestora El Maestra. U drugom je među stative stao Nemanja Stevanović, ali zbog forme i uticaja potencijalnog reprezentativca Srbije, kao i kiksa njegove zamene pre izjednačenja, teško da će skorije na teren kad budu na programu utakmice za bodove. Razlog: Jovanović je najpre ukrotio pokušaj vremešnog, mada i te kako opasnog, Balaža Džužaka, odbio nalete razigranog Some Suhodovskog, pretio mu je i Brendon Domines, ali je Jovanović opet izgledao kao čovek koji drži cigle između stativa i tu lopti prolaza nema.

Čak i kad je odbrana ispred Jovanovića klimava. Takva je bila i jesenas i pošto personalnih promena (još) nema bilo je suludo očekivati od Srđana Blagojevića i njegovih saradnika da poprave nešto što izgleda kao da je potrebno nekoliko svetlosnih godina da se sanira. Uprkos dva detalja. Prvi: Blagojević insistira na izgradnji napada iz poslednje linije, što ume da bude i te kako rizično i malo kad je prolazilo, između ostalog zato što crno-beli nemaju igrače za stil kakav bi naslednik Marka Jovanovića želeo da primeni. Drugi: Aleksandar Šćekić se često „spuštao“ među defanzivce, kako bi učestvovao u začetkiu akcija i probao korpulencijom da osujeti napade Debrecina, ali jednostavno nije išlo.

Igralo se tako da je uglavnom mađarski tim razvijao akcije i opteretio poslednju liniju u kojoj su ogromni razmaci bilo uočljivi između Nihada Mujakića i Mihajla Ilića, te između njih dvojice i bekova. A u modernom fudbalu kad rivalu dozvolite prostor onda vam malo šta pomaže. Zato je i bilo posla za Jovanovića, zato je Dominges mučio odbranu tima iz Humske, zato su Grobari strahovali, ali su, ipak, obradovani.

Zato što imaju – Bibarsa Natha! Čak i u okolnostima kad je umoran zbog treninga ili što se dosta trošio trčanjem bez lopte, Izraelac je potvrdio da je sjajan izvođač prekida. Ne samo penala ili kornera, već i slobodnih udaraca, pošto je u 41. minutu iskoristio faul nad Ibrahimom Zubairuom i lukavo, udarcem u dalji ugao, pogodio za prednost Partizana. Ta njegova minijatura bila je dovoljna Partizanu da povede, iako je prethodno imao samo još jednu šansu kad su kombinovali Aldo Kalulu i Nemanja Nikolić, a u ovom trenutku jedini zdrav napadač koga Blagojević ima na raspolaganju bio neprecizan. Bila je to potvrda da je Natho ono što je Balaž Džudžak za Debrecin – El Maestro.

S obzirom da je sastav iz početnih 45 minuta bio najpribližniji onom iz većine utakmica iz prvog dela sezone, može se konstatovati da je to najjači tim Partizana u ovom času (sa izmenama Roganović – Filipović i Alilović – Kovač), ali je isto tako pohvalno što je prvi meč u Beleku trener Blagojević iskoristio da promoviše omladince, pa je u nastavku igrao Dimitrije Janković, a prve minute po dolasku iz Budućnosti dobio Milan Vukotić.

Sa njima se slika u igri nije promenila. Opet je ekipa imala poteškoća da iznese loptu iz poslednje linije, što je za posledicu imalo retke situacije kad je pretio. Izdvojila se samo jedna posle udarca Paka Furera. Ostalo? Skoro ništa. I to je problem koji Blagojević mora da reši zajedno sa Predragom Mijatovićem i Dankom Lazovićem. Vide, valjda, sva trojica da ovde posebnog kvaliteta nema: da De Medina ne može da bude ni rezerva, da Leonard Ovusu nije sposoban da zatvara prilaze golu (njegova loša reakcija omogućilo izjednačenje u reži Suhodovskog), da Goh mora da ode pod hitno, jer opet ništa valjano nije napravio.

I taj sud se preliva iz meča u meč. Posle ovog može da se priča kako rezultat na pripremama nije bitan (i nije, ali Partizan je takav klub da se sve gleda, pa i to); da je Debrecin „u prednosti“, jer je već imao jednu kontrolu; da su crno-beli „teški“ posle napornih treninga; da je ovo vatreno krštenje Srđana Blagojevića. Sve je tačno. Baš kao što je tačno da nema razloga donositi ishitrene zaključke o novom treneru (pobogu, tu je tek dve sedmice i sve i da je poznatiji/priznatiji teško da bi mu se ideje odmah ocrtale), ali je kristalno jasno da šef stručnog štaba mora da posegne za rezovima kakve prethodnici nisu sproveli zbog čega se i nalazi u situaciji da ne može da napravi igru kakvu želi.

Partizan je počeo u standardnom rasporedu 4-2-3-1. U prvom poluvremenu na terenu su bili: A. Jovanović – Roganović, Ilić, Mujakić, Jurčević – Šćekić, Alilović – Kalulu, Natho, Zubairu – Nikolić. U drugom delu su igrali: Stevanović – Đurđević, De Medina, Filipović, Šehović –  Ovusu, Kovač – Janković, Vukotić, Goh –  Furer.