Nastavak, a ne novi početak

Nagledali smo se novih početaka. Kako koje kvalifikacije krenu, uglavnom sa novim selektorom, konstatuje se da je to – novi početak. Uz nadu da će biti bolje nego što je bilo u prethodnim.

Bogu hvala, ovog puta je drugačije. Nije ovo nikakav „restart“, osim što se matematički kreće od nule u trci za Evropsko prvenstvo. Srbiji treba nastavak, a ne polazak „ispočetka“.

Tačno je da je Srbija podbacila u Kataru. Od velikih očekivanja uoči puta na Mundijal, dobili smo tek po jedno dobro poluvreme na tri utakmice. Nedovoljno da bi se prošla grupa. Osim silnih povreda koje su izbacile okosnicu tima iz igre, nisu Orlovi delovali ni sinhronizovano na terenu, imali su prevelike rupe između linija, odbrana je izgledala kao na vetrometini... No, ta je priča već apsolvirana. Nisu se proslavili ni igrači, ni selektor Stojković.

Jedna od čuvenijih floskula u sportskom svetu, kada se misija završi neuspešno ili se izgubi bitna utakmica, je da „treba izvući pouke“. Uglavnom to ništa ne znači, samo jedna rečenica da bi se nešto reklo. Ali, u ovom slučaju je suprotno. Iz Katara treba izvući pouke. Baš ono što je selektor Stojković rekao na dan početka priprema: da je napravljena duboka analiza, da se videlo gde se grešilo i šta mora da se popravi.

Raspoloženje javnosti tradicionalno kod Srba ide poput klatna, iz jednog ekstrema u drugi, ne zadržavajući se u sredini. Pred Katar smo bili „viđeni“ u polufinalu, posle Mundijala je stav mnogih bio da – ništa ne valja. I da sve treba smeniti. Naravno da bi to bilo van pameti. Koliko se samo puta rezalo, zarad „novog početka“, koji nije doneo ništa, osim produžetka agonije. Red je da probamo sa drugačijim pristupom. Jer, kako neko reče, stalno ponavljati istu stvar, a očekivati drugačiji rezultat je odlika ludosti. Zato, isti selektor, isti igrači, jer znaju šta im je činiti.

U Kataru je bilo šta je bilo, ali Srbija je dve godine pre toga igrala vrhunski fudbal, najbolji u poslednjih deset godina. Ostvarila neke sjajne pobede i u kvalifikacijama i u Ligi nacija. I to neuspeh na Svetskom prvenstvu ne može da obriše. Da je bacio senku – jeste. Da je poništio – nije. Zato Orlovima nije potreban nikakav novi početak pred mečeve sa Litvanijom i Crnom Gorom, već nastavak. Tamo gde su stali pre Dohe, uz pouke iz tri bolne lekcije sa Prvenstva sveta, da nastave sada.

Piksi Stojković je sigurno naučio lekciju. Očigledno je. Selektor koji je posle 0:2 pa 2:2 na kraju protiv Portugalije u Beogradu pričao kako je samo delimično zadovoljan i za kojeg pobeda u Lisabonu nije mogla da bude „eventualno“, nego obavezno, odjednom je počeo da govori kako je grupa sa Mađarskom, Crnom Gorom, Bugarskom i Litvanijom najteža moguća. Jer, koga Brazil, Kamerun i Švajcarska ujedu, počne i ostale da gleda drugačijim očima. Smanji malo euforiju i počne da gleda „korak po korak, utakmicu po utakmicu“. I neka je. Nema tu ništa pogrešno.

Ali, nećemo se lagati, ovo je grupa koja ne bi bila lakša ni da je Piksi sam mogao da bira protivnike. Jedno od prva dva mesta nikako ne bi smelo da se ispusti. Pre neku godinu, uoči baraža Srbije i Škotske, Stojković je pričao kako bismo bili „medicinski fenomeni ako ne iskoristimo tu šansu“. Orlovi je nisu iskoristili, pa je zato Piksi i došao na klupu. Sada bismo mogli i mi da kažemo isto uoči starta kvalifikacija za Evropsko prvenstvo: ako ovu šansu ne iskoristimo i posle 24 godine ne odemo na šampionat kontinenta, onda stvarno...

Korak po korak. Za početak Litvanija. Iz Beograda nikada do sada nije otišla sa manje od „minus dva“ na semaforu. Tradicija koju vredi nastaviti.