Mračni dan, mračne godine ili mračne decenije: Engleska je muka pregolema

Za Premijer ligu, reći će mnogi, da od nje bolje nema. Za reprezentaciju Engleske da po kvalitetu staje i spada u sam evropski krem. Za Ostrvo da je rasadnik vanserijskih talenata. Činjenica je da engleski klubovi svake godine vrebaju sam vrh Lige šampiona, činjenica je i da su Englezi imali šest predstavnika na širem spisku od 30 imena koja su konkurisala za Zlatnu loptu.

Reprezentacija u kojoj igraju Hari Kejn, Fil Foden, Džud Belingem, Bukajo Saka, Kol Palmer, Deklan Rajs de fakto nema problem sa igračkim kvalitetom, ali sa trenerskim, na duge staze, i te kako kuburi. Možda i dolazak Tomasa Tuhela na čelo Gordog Albiona čije će kormilo zvanično preuzeti prvog januara 2025. godine oslikava nevolje sa kojima se jedna od najfudbalskijih zemalja sveta suočava.

Kao kraljica evropskih liga, Premijer liga trebalo bi da daje selektore Gordom Albionu, ali to se ne dešava. Nema u engleskoj eliti trenera kadrih da konkurišu za titule, te da se fudbalskim CV-jem ozbiljno preporuče i nametnu domaćoj Fudbalskoj asocijaciji. Krovna organizacija engleskog fudbala je nakon odlaska Gereta Sautgejta (svojevremeno prosečnog premijerligaškog trenera) posle osam godina razmatrao desetoricu kandidata, ali je Tuhelova fudbalska biografija nadjačala Grejama Potera, Frenka Lamparda, Edija Haua, Skota Parkera...

Sva četvorica slovila su za engleske trenerske projekte, Poter i Lampard su na Stamford Bridžu pokazali da im manjka kvaliteta za vođenje krupne premijerligaške zverke, Hau je svojevremeno bio najtalentovaniji engleski trener, ali se predugo zadržao u Bornmutu (od 2012. do 2020.) propustivši priliku da na vreme izbegne stagnaciju i ode u sredinu u kojoj će dodatno napredovati.

Dakle, trenerske šupljine iz Premijer lige prenose se i na državni tim. Jer otkako je ustanovljen današnji format Premijer lige, engleski stručnjak nije postao šampion. Od Hauarda Vilkinsona koji je osvojio titulu sa Lidsom u sezoni 1991/92, prvaci su bili Škot, Francuz, Portugalac, četvorica Italijana, Čileanac, Španac i Nemac. Ne moramo podvlačiti imena, sigurni smo da znate sva imena koja se kriju iza nacionalnosti, a ako zaškripi, tu je i Gugl.

Poslednji treneri koji su osvajali šampionat u svojoj zemlji (u ligama petice)

Španija: Ćavi (2022-23)

Francuska: Kristof Galtje (2022-23)

Nemačka: Tomas Tuhel (2022-23)

Italija: Simone Inzagi (2023-24)

Engleska: Hauard Vilkinson (1991-92)

Jednostavno, što igračka, što trenerska creme de la creme klasa želi na najblještaviju pozornicu, tamo gde se igra najbolji fudbal i gde se veštine najbolje plaćaju. A to pravi problem i smanjuje prostor za domaće trenere. U Premijer ligi ekipe trenutno vode samo trojica Engleza. I dok je Edi Hau sa Njukaslom na pristojnoj osmoj pozici sa samo bodom manje od trećeplasiranog Čelsija, Šon Dajš je 16. sa Evertonom, a Geri O'Nil 19. sa Vulverhemptonom.

Dok u engleskoj eliti radi samo tri lokalna stručnjaka, u preostala četiri najjača šampionata Evrope, na snazi je deviza "Negujmo domaće".

Domaći treneri u TOP 5 liga

Primera: 15

Bundesliga: 9

Serija A: 16

Liga 1: 10

Premijer liga: 3

Kao što rekosmo, Frenk Lampard i Grejam Poter imali su šansu u Čelsiju, ali je prohujala sa vihorom. A koliko god Arsen Venger krajem 20. i tokom 21. veka doneo Arsenalu, možda je nehotično uticao na eroziju domaćih trenera u Engleskoj budući da su njegove veštine omekšale Engleze i usmerile ih ka češćem angažovanju stranaca. Danas u Premijer ligi imao petoricu španskih stratega, trojicu Portugalaca, po jednog Danca, Nemca, Australijanca, Holanđanina i Italijana, dok premijerligaše vodi nekolicina stručnjaka iz ostalih država sa Ostrva.

Ponosan su narod Englezi, znamo koliko su zagreženi za fudbal i kakva armija novinara i navijača prati državni tim gde god da se nađe. Svestan je toga bio i Tomas Tuhel kada ga je FA promovisao u novog selektora, te je izustio: "Nadam se da ću moći sve da ubedim i pokažem svima koliko sam ponosan što sa selektor Engleske".

Ali dok je Nemac pokušavao da se dodvori javnosti, Dejli Mejl je spremao žestoku naslovnicu. Veliki naslov "Mračni dan" osvanuo je na kioscima širom Engleske. Poruka jednog od najtiražnijih britanskih medija bila je "Nije nam potreban Tomas Tuhel. Treba nam patriota koji će ovu zemlju staviti na prvi nivo“.

Možda je taj patriota bio Garet Sautgejt. Vratio je Englesku u sam Evropski vrh, igrao polufinale Svetskog, dva finala evropskog prvenstva, ali nije vratio fudbal kući. I prema onome što je Mozzart Sport video i čuo od engleskih navijača tokom minulog Evropskog prvenstva, stavovi javnosti na temu Garet Sautgejt bili su prilično polarizovani i podeljeni. Praktično bez sredine.

Dve godine pre nego što je Sautgejt preuzeo uzde reprezentacije Tri Lava, Fudbalski savez Engleske lansirao je prilično opširnu i detaljnu nacionalnu strategiju razvoja. Ipak, ona je favorizovala igrače, ili jednostavno nije podjednako kvalitetno implementirana na trenersku struku, što se jasno vidi na primeru Grejama Potera. Bio je Poter veliki projekat. A nakon otkaza u Čelsiju aprila prošle godine, 49-godišnjak je na birou rada.

Grejam Poter (AFP)

Široka je tema gde je sve zapelo u radu i odnosu prema trenerima. Dovoljno je pogledati kvantitet trenera sa UEFA PRO liciencom u Engleskoj, uporediti ih sa drugim reprezentativnim zemljama, videti koliko je Englezima teže da ih se domognu, te shvatiti da se iza tih podataka krije mnogo dima. A gde ima dima...

UEFA PRO licenca je neophodna za treniranje timova na elitnom nivou i u Španiji je 2.000 njenih vlasnika. U Engleskoj ih je tek 200, dakle desetostruko manje. Poređenja radi, Nemačka ih ima 1.000. U Španiji se PRO licenca plaća 1.000 evra (na godišnjem nivou), u Engleskoj 13.700 funti što je oko 16.500 evra!?

Doskorašnji vršilac dužnosti selektora Engleske i čovek koji je zagrejao klupu za Tomasa Tuhela, Li Karsli da je engleskim i britanskim trenerima prosto neophodno dati više šanse u Premijer ligi. U nedostatku boljih rešenja nastavila je Engleska sa trendom angažovanja stranaca, primenila recept koji se nije pokazao uspešnim ni sa Svenom Goranom Eriksonom početkom 21. veka, niti sa Fabijom Kapelom od 2008. do 2012. Ako i Tuhel nastavi taj trend biće to najozbiljniji alarm Englezima da strategiju razvoja moraju usmeriti isključivo ka fabričkoj traci za domaće trenere.