MOZZART ANALIZZA: Pepov Siti pamtićemo kao i Pepovu Barsu – kao jedan od najboljih timova u istoriji fudbala

Morao je da čeka 12 godina, da pretrpi neke veoma čudne, nekad iznenađujuće, nekada veoma bolne, a nekada i nezaslužene poraze.

Sve to je moralo da prođe kako bi Pep Gvardiola treći put u karijeri podigao trofej Lige šampiona i ovog puta sebi obezbedio besmrtnost u plavom delu Mančestera. Kada je prvi put uspeo da postane klupski prvak Evrope, u toj sezoni 2008/09, njegov tim, Barselona, baš kao i sada Mančester Siti, postao je vlasnik trostruke krune. Gvardiolin proces je nekada duži, nekada kraći, zavisi od okolnosti i pre svega stanja ekipe koja ga sačeka, ali na kraju se sigurnim ispostavlja da je rezultat vrhunca moći njegove ekipe gotovo uvek istorijski visok. Kako pamtimo njegovu Barselonu kao jedan od najboljih timova u istoriji, tako ćemo zasigurno pamtiti i njegov Mančester Siti, koji je pomerio granice fudbala dosta daleko za ovih sedam godina.

Inter je pobeđen idejom. Nije Mančester Siti odigrao najbolju utakmicu u sezoni, daleko od toga, ali je kontrolisao stvari na terenu dovoljno da ne dozvoli Interu onoliko koliko bi mu bilo dovoljno da postigne eventualni gol koji je mogao da reši utakmicu. A bilo je donekle i za očekivati da neće mnogo golova biti potrebno da se u Istanbulu postane prvak Evrope. Onaj Rodrijev pogodak je na kraju bio istorije vredan, a velikim delom ga je donela ideja koju je Gvardiola implementirao u Mančester Sitiju gotovo u prvih sat vremena svog boravka i rada sa ekipom.

Kada bismo gledali Mančester Siti iz 2017, možda 2018. ili 2019, ovakav tip kretnji, napadanja prostora između beka i štopera bismo videli u gotovo svakom meču. Pas u leđa odbrani, pojavljivanje ofanzivnog veznog koji je na strani jače noge (desna strana, desna noga/leva strana, leva noga) u prostoru između ivice peterca i 16 metara, a potom niski centaršut na povratnu loptu, u zoni penala.

Sam gol koji je Siti postigao u finalu po odličnom pojavljivanju Rodrija oko ivice šesnaesterca podsetio je i na znatno svežije primere pogodaka Ilkaja Gundogana protiv Lidsa, koji su bili od velike važnosti za pobedu na toj utakmici i dodatno približavanje kasnije osvojenoj novoj premijerligaškoj tituli.

A sve ovo je posledica poštovanja principa, pravila, formi i koncepata u posedu na kojima katalonski trener insistira. Nešto što Gvardiolina ekipa poštuje već godinama, a sada, kada i kvalitativno kao kolektiv dostižu vrhunac, dobro skrojen plan dolazi na naplatu i direktno donosi benefite, rezultate i na kraju krajeva istoriju.

Čitav jedan pravilan ponavljavajući obrazac. On je na kraju, kao jedan idejni projekat Pepa Gvardiole koji traje čitavih šest ili sedam godina doneo titulu zbog koje je sam Gvardiola i doveden u Mančester.

Možda ne može da se zamisli bolji kraj jedne priče, prvenstveno jer je to pobeda ideje i vodilje koja se prati, što je Sitiju na kraju i donelo toliko čekanu titulu prvaka Evrope.

Inter je u tom finalnom meču bio više nego konkurentan i ravnopravan takmac. Možda je to nekima bilo neočekivano, ali Inter je određene periode meča, koji čak nisu bili ni tako kratki, odigrao podjednako dobro, ako ne i bolje od Mančester Sitija. Inzagijev tim je izvanredno organizovan, defanzivno prilagodljiv i raznovrstan, sposoban da se sjajno adaptira i menja zadatke za specifične utakmice. Za ovu, kao što je i bilo očekivano zbog njene važnosti, posebna priprema, naročito u defanzivnom smislu, i jedan veoma dobar performans u većem delu meča.

Inter je sveo Mančester Siti na broj očekivanih golova od 0,61, što je za Gvardiolinu ekipu drugi najmanji broj u toj kategoriji u ovoj sezoni Lige šampiona. Samo im je Real Madrid u Španiji dozvolio statistički manji broj očekivanih golova, i to neznatno manji — 0,59. Svega sedam šuteva Mančester Sitija, čak su i u tom aspektu bili inferiorni kada se pogleda statistika. Ponovo nešto atipično za Gvardiolin tim, a što pomalo podseća i na ne preterano ubedljivo napadačko izdanje iz finala Lige Šampiona 2021. godine, protiv Čelsija. Interesantno, i tada je Mančester Siti igrao protiv ekipe koja se inicijalno branila sa petoricom igrača u poslednjoj liniji, nešto malo drugačije nego Inter u ovom finalu, s obzirom da je Tuhelov Čelsi konstantno bio u defanzivnih 5–2–3, za razliku od Intera koji je u ovogodišnjem finalu u 5–2–3 prelazio samo kada je branio svoju desnu defanzivnu stranu.

Kao i ove, i te 2021. godine je Mančester Siti posed konstruisao u istom obliku; 3–1–3–3 sa rombom u sredini i sa jednim bekom kao bočnim veznim igračem.

Slično je Gvardiola pokušao i u ovogodišnjem istanbulskom finalu:

Želeo je da njegova ekipa ostvari brojčanu prednost u prve dve trećine terena, jasno planirajući da igra protiv Interovog ustaljenog 5–3–2 oblika, po kojem bi njegova ekipa imala igrača više (tri na dva) protiv dva špica Intera, ali i četiri na tri u sredini terena, protiv tri vezna igrača italijanske ekipe.

Tokom prvog poluvremena, ipak, fluidnost Mančester Sitija u posedu nije bila na tako visokom nivou, retko su nalazili slobodnog veznog igrača, mučili su se da obezbede protok lopte kroz sredinu terena i time iskoriste planiranu prednost u brojčanom smislu. Jedna od prvih Gvardiolinih korekcija bila je to što je još tokom prvog poluvremena odlučio da zarotira Ilkaja Gundogana i Kevina De Brujnea. Belgijanac je meč počeo kao levi bočni vezni igrač, Nemac kao desetka, a onda su u jednom trenutku samo zamenili pozicije, jer je Gvardiola želeo mobilnije i dinamičnije kretnje između defanzivne i vezne linije Intera, što je znao da, uz određenu dozu slobode, od De Brujnea može da dobije; a što mu je ovaj pokazao u nedavnom možda titule vrednom meču protiv Arsenala, kada je sjajnim kretnjama iza vezne linije dolazio u dobre pozicije i omogućavao ekipi da osvaja prostor i približava se golu protivnika.

Ipak, pasivnost, primetni pritisak i mentalna blokada čitave ekipe, uz direktnu povredu Kevina De Brujnea koji je, kao i 2021. godine u Portu, napustio teren veoma rano zbog povrede, sprečili su eventualnu eksploataciju ove korekcije koju je Gvardiola napravio tokom utakmice. Umesto njega ušao je Fil Foden. Nije da možete tražiti mnogo boljih rezervnih opcija ako već ostajete bez De Brujnea.

Svakako, nisu samo mentalni aspekti uticali na slabiji ofanzivni performans Mančester Sitija, daleko od toga. U prvom delu igre, Siti je, i pored toga što je, kada bi napadao preko leve napadačke strane konstantno imao slobodnog igrača u sredini terena usled brojčane superiornosti, retko uspevao da tog slobodnog igrača i pronađe i tako ostvari čistiji protok lopte unapred. Taj slobodan fudbaler uglavnom je bio Džon Stons, koji je igrao kao desni bočni vezni igrač, ali do njega Mančester Siti nije uspevao da dođe dovoljno često ili pod dovoljno dobrim okolnostima, barem kada pričamo o prvom poluvremenu.

U tom delu igre, funkcije pojedinih igrača i pre svega uglovi koje je Mančester Siti obezbeđivao sebi tokom poseda lopet bili su im prepreka za kvalitetniji protok lopte i nalaženje boljih rešenja u sredini terena. Pri napadanju su bili pasivniji, a kada bi pomerili loptu na levu napadačku stranu, bočni vezni igrač bi češće bio spolja i nešto niže, čime je prostor između protivničkih linija ostajao prazan, a ekipa Intera mogla lakše da se usredsredi na branjenje prostora oko svog bloka, s obzirom da Siti nije uspevao da ih preterano ugrozi unutar njihovog defanzivnog oblika.

De Brujne spolja, oko bloka Intera, Siti u trenutku nema niti jednog igrača između protivničkih linija, čime je Inzagijevoj ekipi lakše da se fokusira na branjenje boka, naslanjajući se prema njemu, zbog čega Siti nema ni dovoljno prostora, vremena, ali ni čistih linija dodavanja da pronađe slobodno rešenje na drugoj strani.

Iz ovih prostora, Siti nije uspevao i nije imao prirodan ugao da pronađe Stonsa kao slobodnog igrača, te on, iako je jako često bio sam, sa dovoljno prostora oko sebe, nije bio pretnja po Inter. A mogao je biti.

Mogao je da je Siti imao brži protok lopte u prvoj liniji, da je razmena dodavanja između bočnih štopera (Nejtan Ake i Manuel Akanđi) i centralnog štopera (Ruben Dijaš) bila brža i dinamičnija, te da su povišenim ritmom brže pomerali loptu i tako pokušavali da otvaraju prostor između igrača Intera, čime bi se u jednom momentu otvorila mogućnost za pas unapred.

Kada su to uradili, u prvom poluvremenu doduše samo jednom, uspevali su da iskoriste brojčani višak u sredini terena:

Gvardiola je prepoznao da se ekipa malo muči da pronađe dobar raspored, dobre napadačke uglove i da ono što su radili u prvom poluvremenu olakšava Interu da primeni svoj defanzivni plan i efektno istraje u njemu. Nije Gvardiola napravio radikalne promene, već je samo malo modifikovao način na koji želi da se njegov bočni vezni igrač kreće, u kojim prostorima da se pojavljuje, a ujedno je, srazmerno tome, malo modifikovao i ulogu Nejtana Akea, levog štopera. Levi bočni vezni igrači, Ilkaj Gundogan, u drugom poluvremenu daleko je manje napuštao prostor između dve linije, imao je određeniju zonu koju popunjava, a pozicionirao se i nešto više, čime je i Ake, kao štoper, dobio mogućnost da se pomeri prema napred i time dodatno optereti levu napadačku stranu.

Napadajući Interovih pet igrača u poslednjoj liniji, Gvardiola je znao da njegov tim neće imati previše benefita od direktnih promena strana prenosnim loptama, zato je želeo da pokuša da njegova ekipa menja stranu napada loptu dovodeći između protivničkih linija, što se uglavnom odnosilo na pokušaje da se pronađe Džon Stons.

Ovakav raspored, pomeranje Akea i Gundogana za desetak metara više, redukovanje naročito Gundoganovog otvaranja na bok, teralo je Interov vezni red da se daleko više rotira i pomera prema njima i prema lopti, čime je ostajalo više prostora za Stonsa, uz šta su igrači Mančester Sitija na levoj napadačkoj strani imali i bolje pozicije da Stonsa i pronađu.

Umesto relativno ravne prve linije (tri štopera) i bočnih pozicija ofanzivnih veznih igrača potisnutih uz aut-liniju…

… Siti je u drugom poluvremenu sebi omogućio čistije poglede prema igračima u sredini terena, distribuirajući loptu primarno iz polu-bočne zone, od strane igrača koji su licem okrenuti golu i pod dobrim položajem tela da odigraju dodavanje koje ekipa želi da pronađe i koje joj može doneti protok lopte.

Prepoznajući da se slobodan igrač Mančester Sitiju javlja kada napadaju preko leve strane, Sitijev grafikon koji pokazuje kako su raspoređivali svoje napade, u finalu je izgledao ovako:

Najveći broj poseda i napada započet i usmeren levo, kako bi ekipa nakon toga pokušala da težište prenese desno, prema Stounsu. Međutim, zašto se to dešavalo? Zašto je Mančester Siti imao slobodnog Stonsa kao desnog bočnog veznog igrača kada bi napadao preko leve strane, a nije imao slobodnog Gundogana kao levog bočnog veznog kada bi napadao desnu stranu?

Odgovor leži u Interu i njihovom načinu branjenja.

Načinu branjenja koji je bio jako kvalitetan i veoma interesantno dizajniran. Sve počinje od toga kako se Interov defanzivni oblik pomerao i rotirao. Kada bi Siti napadao desnu stranu, Lautaro Martinez bi, kao levi centralni napadač, izlazio u pritisak na desnog štopera, dok bi levi centralni vezni (Hakan Čalhanoglu) branio defanzivnog veznog Mančester Sitija, a Alesandro Bastoni bočnog veznog, Džona Stonsa.

Time bi Marcelo Brozović i Nikolo Barela mogli da kontrolišu preostalu dvojicu igrača Mančester Sitija koji su formirali romb u sredini, čime je Inter, kada je Siti napadao tu stranu, imao brojčani odnos četiri na četiri u sredini terena, a što Sitiju nije omogućavalo slobodnog igrača.

Sa druge strane, način branjenja desne strane je za Inter bio drugačiji — i upravo zbog toga je Džon Stons bio slobodan igrač.

Ako je na levoj strani Lautaro Martinez kao centralni napadač pritiskao bočnog štopera, na desnoj je Akea pritiskao vezni igrač, Nikolo Barela, prelazeći u prvu liniju. Tada bi Brozović (ili povremeno Hakan Čalhanoglu) izlazio na defanzivnog veznog Mančester Sitija, čime je Stons ostajao primarno nezaštićen.

Tada bi Mančester Siti, pri takvom načinu branjenja Inzagijeve ekipe, imao brojčani odnos četiri na tri u sredini terena, na čemu je Gvardiola i insistirao. To je osnovni razlog zbog kojeg je Mančester Siti napade primarno češće usmeravao na levu stranu, kako bi povećavao broj napada u kojima generišu slobodnog igrača — a čime, jasno, povećavaju i mogućnost da će jednom prilikom do njega i doći.

Iako prethodno opisano deluje kao mana Intera, nije se u većem broju slučajeva tako pokazalo, s obzirom da je Interov defanzivni pristup bio na visokom nivou, i da je bio veoma efikasan. Takav način branjenja značajno je usporio Mančester Siti, ujedno im odsekavši nemali broj željenih rešenja.

A to ne može svako da uradi.

Defanzivni aspekt igre je na ovoj utakmici u globalu bio možda i prelomni. Način branjenja i jedne i druge ekipe dobrano je diktirao utakmicu, a zato i ne čudi da je samo jedan gol na kraju odlučivao u prvaku Evrope. Sitijev defanzivni pristup je bio gotovo podjednako dobar. Možda malo konzervativniji nego na nekim drugim utakmicama, ali bolje reći — bio je oprezniji, pre svega zbog fenomenalnog Andrea Onane, golmana Intera, koji spada među najbolje golmane kada su distribucija i igra u polju u pitanju.

Mančester Siti nije želeo da ga prečesto pritiska ili da izlazi u kontinuirani agresivni pritisak u visokoj zoni, s obzirom da bi Inter preko golmana Onane imao igrača više u toj fazi, i to golmana koji sa takvim kvalitetima na lopti može da bude velika prednost. A njegov performans na ovako visokom nivou takmičenja bio je gotovo impresivan.

Zbog toga, Mančester Siti je inicijalno puštao Inter da odigra prvi pas, da Inter pokrene napad pretežno koristeći štopere, kako bi se smanjio uticaj Andrea Onane, a da tek onda idu u pritisak.

U pritisak u koji su izlazili iz 4–2–4 oblika.

Za iniciranje pritiska bili su mahom zaduženi krilni igrači, naročito Bernardo Silva (mahom i zbog sposobnosti da izuzetno pritiska u kontinuitetu), koji je pritiskao prema unutra i pokušavao da usmeri loptu prema sredini ili prema desnoj napadačkoj strani Intera.

Dobra ideja kojom su češće terali Inter da koristi direktnija dodavanja prema napred, ali i čime im je onemogućeno da pasom na bok izlaze iz pritiska, već su bili usmeravani prema pasu kroz sredinu, ka veznim igračima koji su bili striktno markirani od strane Erlinga Holanda i Kevina De Brujnea, odnosno Fila Fodena nešto kasnije.

Pep Gvardiola je hvalio napadače Intera (Edina Džeka, Lautara Martineza i Romelua Lukakua) kao igrače koji su sposobni da direktna i duga dodavanja sačuvaju, odlože i na taj način se povežu sa ekipom i saigračima. To, još od mandata Antonija Kontea, jeste prepoznatljivo za Inter i njihove napadače. Automatizmi i saradnje napadača koji koriste svoje tehničke i fizičke karakteristike da zadrže, odlože loptu i naprave saradnju. To je bio poseban ispit za Mančester Siti — kako se odupreti direktnim duelima sa napadačima Intera.

Između ostalog, zbog toga Džon Stons nije igrao kao štoper tokom defanzivne vaze, već kao desni bek. Štopere su činili Manuel Akanđi i Ruben Dijaš, od kojih je Gvardiola mogao da dobije novi nivo fizičkog pariranja napadačima Intera. Delom zbog njih, ali i timskog performansa, zadatak koji su imali pred sobom, igrači Sitija su kvalitetno obavili.

Lautaro Martinez je dobio samo 1/10 napadačkih duela (3 od 22 svih duela), ali i 0/3 vazdušnih duela, dok je Džeko dobio samo 6/16 duela protiv štopera Mančester Sitija. Izlazak Džeka i ulazak Lukakua u tom aspektu jeste blago popravio sliku za Inter, ali ne u meri koja bi prelomila meč.

Štoperi Mančester Sitija su na kraju imali impresivne brojke kada govorimo o duel igri — s obzirom da je Akanđi dobio 78% svih duela (7/9), odnosno 4/4 direktnih kontaktnih duela na zemlji, a da je Dijaš na uzorku od čak 25 duela sa protivnicima dobio čak njih 18, od čega je 10 bilo u vazduhu, sprečavajući špiceve Intera da kontrolišu vazdušne duele i tako se povežu sa dugim loptama.

Interov ofanzivni pristup se dakako nije sastojao samo od direktne igre. On je bio veoma dobro isplaniran, na momente i opasan po Mančester Siti, ali u nedovoljnoj meri. Uspevali su da povremeno otvaraju teren, dovode loptu do veznih igrača u opasnim zonama, ali su završna rešenja i funkcionisanje u završnoj trećini izostali.

Primarni plan im se odnosio na češće promene strana.

Ali i na pronalaženje igrača u zonama iz kojih je pritisak dolazio, a koje su u tim trenucima lošije branjene. Tako je Inter pokušavao da, u momentima kada bi Bernardo Silva kretao u pritisak prema unutra, pronađe Federika Dimarka koji je ostajao njemu u leđima.

Iz toga, Inter je naročito u prvom poluvremenu uspevao da otvori teren i sebi stvori mogućnosti da sa više prostora traži sledeća rešenja, češće ponovo menjajući stranu.

Na kraju, svi ovi planovi, posebni zadaci za finale, učinili su utakmicu fenomenalnom, visoko-kvalitetnom, ali je prevagu doneo kontinuitet i istrajnost u ideji, u samo jednom šablonu, jednom specifičnom nizu detalja koji Siti gradi godinama. Time je nekako pobedila Gvardiolina ideja i on zajedno sa njom.

Doživeo je sa Sitijem neke jako teške poraze, mnogi su se zapitali da li će odustati. Nije hteo, a nakon određenih nepovoljnih informacija vezanih za sumnjive malverzacije koje su tokom ranijeg perioda ove sezone pomalo uzdrmale klub, izjavio je da tek sada ne želi da ode iz kluba iako se oseća pomalo umornim. Od te izjave, Siti je nekako simbolično postao dominantan kao možda nikada do sada, a rezultat je druga tripla kruna u istoriji engleskog fudbala, prva od one koju je napravio Sitijev gradski rival. Tripla kruna i istorija su se vratili u Englesku, ali nisu otišli iz Mančestera. Gvardiola je uspeo da, ako je to uopšte i bilo potrebno nakon svega, razuveri one koji nisu verovali. Iako će se stvoriti slika ili utisak da je to lako uraditi ako imate dobre uslove i resurse, nije — tada je možda još i teže.

Ligu šampiona ne osvajate slučajno.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener