Miralem Pjanić: Nisam u Rusiju došao zbog para, imam 50 stanova i 10 kuća širom sveta

Nekad Kina, danas Saudijska Arabija i Bliski istok, pa u manjoj meri i – Rusija. Ne baš najveći nivo fudbala, jer Rusima je zabranjeno da igraju evropska takmičenja, ali sasvim pristojan novac. No, Miralem Pjanić uverava da u CSKA nije došao zbog para, jer je već zaradio dovoljno igrajući između ostalog za klubove kakvi su Roma, Juventus, Barselona, Bešiktaš, pa Šarža u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

I jednako važno: investirajući novac koji je pošteno zaradio.

“Gledajte, počeo sam profesionalnu karijeru sa 17 godina i od tog trenutka sam počeo da investiram. Volim nekretnine. Kupujem kuće, stanove… I imam nekretnine širom sveta. To je zaista važno, jer profesionalna karijera traje kratko. Naravno, svi mi želimo luksuzan život, da kupimo dobra kola ili nešto. Ali svima pričam, posebno mladim igračima, da karijera ne traje večno i da moraš brzo da naučiš na šta trošiš novac. Mi fudbaleri srećom zarađujemo mnogo, ali ako ne štediš možeš da ostanes bez svega. Ima mnogo primera. Tako da sam ja odmah počeo da ulažem. Sad bih mogao da kažem da mi je to već hobi. Mogao bih to da radim kad se penzionišem”, kaže Pjanić za ruski Sport Ekspres.

Na konkretno pitanje koliko nekretnina poseduje, ide i konkretan odgovor.

"Negde između 40 i 50 aparmana i 10 kuća… Kažem, radim to tokom čitave karijere. I drago mi je što ću i kad završim karijeru moći da brinem o porodici. Volim da ulažem, volim da zaradi. I sve je to zahvaljujući roditeljima koji su me tako vapistali. Srećan sam što sam ih imao”.

Nema dakle frke sa visokim cenama u Moskvi?

“Dubai je skup, Moskva nije. Ne toliko. Možda je skupo za određen standard života, ali ovde imaš sve, grad živi 24 sata”.

To je Pjanić uvideo tek kada je došao u CSKA. Pre samo dve godine javno se pobunio kada je Bosna i Hercegovina trebalo da igra utakmicu sa Rusijom. Otud dakle i nezadovoljstvo u zemlji u kojoj sada živi, mada Pjanić ističe – a to je tačno – da nikada nije rekao ništa protiv Rusije, već samo da se brinuo za bezbednost. BiH je bila prva ekipa koja je trebalo da igra protiv Rusa nakon izbijanja rata u Rusiji.

“Tek je sve počelo, nismo imali pojma šta se dešava. Nažalost, i dalje se dešava, ali sada vidim da je ovde bezbedno… U ono vreme, jednostavno nismo bili sigurni da li je bilo bezbedno igrati u Rusiji. Nemam čega da se stidim, niti izvinjavam. U redu, izvinjavam se ako se neko uvredio ili pogrešno shvatio, ali samo smo bili zabrinuti… Džeko i drugi igrači su razmišljali isto. Zašto bih ja govorio loše o Rusiji? Nisam političar. Ali se jesmo plašili da u tom trenutku dođemo da igramo”.

Sada bi kaže digao ruku da Bosna može da igra u Rusiji. I nada se da će Fifa vratiti Ruse pod svoje okrilje.

"Svi vide da neke druge zemlje rade loše stvari, pa njihovi klubovi igraju na međunarodnoj sceni. To me ljuti, to nije pošteno”, ističe Pjanić, verovatno misleći na Izrael.

No, da se manemo mi politike, otkud uopšte Pjanić u Moskvi?

“Imao sam ponude iz drugih zemalja, ali nisu me zaista interesovale. Želeo sam da igram na ozbiljnom nivou, jer smatram da još mogu. I kad me je CSKA zvao učinilo mi se da je to dobra mogućnost. Igrao sam protiv CSKA u Ligi šampiona, to je sjajan klub sa bogatom istorijom… Pregovori nisu dugo trajali, porazgovarao sam sa Markom Nikolićem, upravom kluba, video da me svi žele i tako su me kupili”.

Da nije ipak do para? Jer Rusi bogato nagrađuju one koji se u jeku rata sa Ukrajinom odluče za dolazak.

“Nije bilo do para. Samo sam hteo da igram na najvišem nivou… Ja nisam ni isprva želeo da idem iz Evrope, ali su me okolnosti odvele u Emirate. Bilo je tu nekoliko faktora: korona virus i loša sezona u Barseloni pod Ronaldom Kumanom. Nisam se osećao komforno s njim. I kad sam video da će ostati trener želeo sam da odem. Tako sam završio u Bešiktašu”.

Vratio se posle kod Ćavija, ali već je bilo kasno.

“Kad sam prešao iz Juventusa u Barselonu to je bila velika stvar. Imao sam ulogu u timu, igrao. Ali sa Kumanom nije funkcionisalo kako sam želeo… Bio sam siguran da će otići u drugoj sezoni, jer smo loše igrali. Iznenadio sam se što je ostao i onda sam hteo da odem. Po svaku cenu”.

Italijani nisu mogli da plate koliko je trebalo, Bešiktaš se ponudio, Emirati nekako nadovezali, ali kako sam kaže – nedostajali su mu veliki stadioni. I sad je red da nauči ruski jezik. Kad već govori maternji, pa francuski, nemački, holandski, engleski, italijanski, španski pa i luksemburški jer je tamo odrastao.

“Iskreno, želim da naučim ruski. I biće lako, jer imaš slične reči kao u mom jeziku. Redovno vežbam. Na treningu razumem šta Rusi pričaju. Dajte mi pet pmeseci… Naučio sam tako i italijanski i španski. Bez profesora. Učio sam dok igram”.

Očigledno uči i dalje, jer Pjanić očigledno nije običan fudbaler. I već uveliko razmišlja o tome šta će posle igračke karijere.

“Nekad mi je san bio da osvojim Ligu šampiona. Sa Juventusom sam igrao jedno finale, ali nismo uspeli. Sada želim samo da uživam u fudbalu, osvojim neki trofej. Važno je da ostavim dobar utisak u svetu fudbala, da uspostavim neke veze. Već imam mnogo dobrih poznanstava. Tako da je ostanak u fudbalu jedna od opcija”.

Trener, menadžer?

“Možda kao trener. A da ste me pitali to pre tri ili četiri godine defintivno bih odgovorio: ‘Ne’! Sada sam promenio mišljjenje. Iskusniji sam. Hoću da jednog dana svima predstavim moju viziju fudbala. Ali i neka direktorska pozicija je vrlo moguća”, završava Pjanić prvi intervju otkako je stigao u Moskvu.