Miha – super izjave: Nema danas štopera kao što smo bili Stam, Kouto i ja... Uživao sam kad me mrze

Posebna ličnost. Bilo gde da se pojavi i štagod da radi, privlači Siniša Mihajlović ogromnu pažnju. Zbog energije, stava i načina komunikacije. Ne čini to često, zbog čega pojavljivanje šefa stručnog štaba Bolonje na Festivalu sporta u Trentu odzvanja u italijanskoj javnosti.

Govoreći na razne teme, još jednom je Miha pokazao da za njega ne postoje tabui. Otvoren i direktan pričao je, iz srca, dotakao se profesionalnog i privatnog života, približivši mlađim generacijama ambijent u kome je odrastao i vinuo se do statusa jednog od najboljih defanzivaca Serije A svih vremena, poslednjih desetak godina cenjen i u trenerskom esnafu.

Posetioce festivala najpre je interesovalo kako nekadašnji reprezentativac Jugoslavije tretira uticaj novca na njegovu karijeru.

„Odluke koje sam donosio u sportu nikad nisu bile motivisane ekonomskim razlozima. Primera radi, nagrada za osvajanje Kupa šampiona 1991. sa Crvenom zvezdom danas ne bi prešla 5.000 evra“, priseća se Siniša Mihajlović, a tek da podsetimo da je Čelsi za majski trijumf u finalu Lige šampiona sa po otprilike 500.000 evra nagradio svakog prvotimca.

O odrastanju u rodnom Vukovaru govorio je više puta. Nije zgoreg podsetiti se, bar zbog onih mlađih, nesvesnih kroz kakve strahote je prošao.

„Ratovi razaraju porodice. Borbena dejstva na području Jugoslavije uništila su mnoge familije. Jedan moj hrvatski rođak želeo je da baci bombu na kuću dok mi je otac posmatrao utkamicu Crvene zvezde u televizijskom prenosu. Jedini razlog što se predomislio jeste što se domu tog trenutka nalazio i njegov brat“.

Možda mu je taj period pomogao da brže sazri. Da očvrsne. Iako ima i do urođenih osobina koje je preko Vojvodine i Crvene zvezde preneo kasnije u Kalčo.

„Nema danas iskusnih, karakternih, štopera koji prave razliku u smislu asistencija ili golova i koji iz slobodnih udaraca prete golmanima kao što sam ja radio. Recimo, kakav smo tandem u Laciju bili Fernando Kouto i ja. Jedan je sve vreme hteo da se prepire sa protnivima, drugi je bio vođa. Danas takvih nema, nažalost. Ili Jap Stam. Uplašiš se kad ga vidiš. Jednom se posvađao sa Pipom Inzagijem i onda mi prilazi Dijego Simeone, kao: „Sad ću da mu pokažem“. Kad, pojavi se Stam, preslači se u svlačionici, samo vidiš ćelavu glavu, mišiće i tetovaže. Okrenem se Čolu i kažem: „Hajde, idi reci mu šta hoćeš“. Simeone shvati, pa se povuče uz reči: „Pogledaj koliki je“.

Fudbal devedesetih godina prošlog i u prvoj dekadi novog veka, kad je Mihajlović osvajao trofeje u dresovima Lacija i Intera, značajno se promenio.

„Sad se svaki kontakt karakteriše kao faul. I svaki prekršaj maltene je žuti karton. U ovakvom fudbalu možda bih odigrao samo polovinu utakmica tokom sezone“.

Mihajlović i Jap Stam (© Reuters)

Poslednjih dana na Čizmi je aktuelizovana borba protiv rasizma. Miha ima loša iskustva, mada kao profesionalac prihvata različite stavove publike.

„Dok sam bio trener Fjorentine, navijač mog kluba mi je rekao da sam „c... go...“. Jedino gore od toga je ravnodušnost. Tamo su me svi mrzeli, ali sam ja uživao. Lepo je bilo ako bi mi aplaudirali, a kad bi mi zviždali nije sam sam zažalio ili se uvredio“.

S pijatetom govori o periodu na San Siru, iako nije izdržao celu sezonu i napustio je Milan posle samo 38 utakmica u ulozi glavnokomandujućeg.

„Bio sam počastvovan šansom da vodim Milan i upoznam Silvija Berluskonija. Možda nismo uspeli baš zato što nam se karakteri nisu slagali. Oduvek je želeo da komanduje, što je verovatno ispravno. Nikad neću zaboraviti vreme provedeno zajedno. Svaki put kad ga sretnem zahvalim mu na prilici, jer je to bio predivan period u životu, načičkan emocijama. Hvala i Berluskoniju i Adrijanu Galijaniju, jer su mi dali šansu u Milanu. Ne žalim zbog rastanka, pošto se uvek setim Trapatonijevih reči da postoje treneri koji su dobili otkaz i oni koji će tek dobiti“.

Poslednje dve godine obeležila je Mihina borba sa leukemijom. Uspešna, pošto su tretmani hemoterapijom dali očekivane rezultate.

„Proživeo sam taj peirod na svoj način. Nisam heroj. Neki ljudi bi se stideli ili krili usled bolesti, a ja nisam takav. Nisam imao čega da se stidim i zato sam često plakao, otkrivajući da je to ispravno. Na povratničkom debiju, protiv Verone, imao sam 15 kilograma manje nego sad, bio više mrtav nego živ, ali sam se pojavio s namerom da svi shvate kako borba traje, da i dalje mogu da se ponašam normalno. Gledajući snimke na televiziji nisam prepoznao sebe, samo što to nije bio izraz slabosti, već snage. Rekao sam bolesti: „borićemo se, pa da vidimo ko će da pobedi“.

Njegova misija je sad šira, društvena, želi da bude svetionik drugima.

„Ako je bolest napala mene koji sam ogroman i utreniran, može svakog da zadesi. Zato je važno da shvatite kako da kontorlišete sebe. Savetujem svima da redovno, bar na šest meseci, daju krv na analizu“.

Posle teških početnih meseci borbe sa opakom bolesti najvažnije je da se Siniša vratio fudbalu.

„Sećam se da su mi u četvrtak lekari rekli da nemam dovoljno belih krvnih zrnaca da bi mi dozvolili prisustvo utakmici u subotu. A onda je jedan doktor shvatio da bi za mene, u psihološkom smislu, bilo od fundamentalne važnosti da se vratim. Obećao je da će me pustiti ako se u ta dva dana nivo leukocita podigne. I u subotu jutro sam opet bio ispod proseka, zbog čega sam počeo da plačem. Tad je lekar shvatio da je jedino rešenje da me pusti iz bolnice. Bio je to moj prvi izlazak u javnost posle 40 dana. Osećao sam vrtoglavicu, međutim, nisam hteo da odustanem“, kaže Siniša Mihajlović.

Nikad i nije. Zato je pobedio.