Marselo je posebna sorta: Veliki čovek, dobrotvor i genije koji je više voleo Zidana od Murinja

Fudbalska istorija ne zaboravlja velikane, a Marselo de fakto jeste jedan od njih. Iako je igrao sa veličinama poput Kristijana Ronalda, Serhija Ramosa, Karima Benzeme, Luke Modrića i Tonija Krosa, Brazilac je sebi sa 25 trofeja iskovao status legende Blankosa, ali uz Roberta Karlosa jednog od najboljih levih bekova ne samo u istoriji Brazila, već i fudbala generalno.

Isto kao što istorija ne zaboravlja velikane, ulice pamte velike ljude. A Marsela bi tek mogle da upamte. Dobar deo zaposlenih u Real Madridu svakako jeste. Ali o tome, nešto kasnije. Za početak Marselo je u emisiji kanala Antena 3 pričao o završetku profesionalne karijere koji je nedavno objavio.
"Uradio sam sve što sam želeo u fudbalu, nisam imao tešku povredu tokom karijere, igrao sam za najbolji klub na svetu, ali došlo je vreme kada treba da doživim različite stvari i izazove", rekao je 36-godišnjak i dodao: "Kada razmišljam o ustajanju iz kreveta, radu i brizi o sebi, koliko puta ne popijem pivo, ili ne izađem uveče... Došlo je vreme kada moram da živim. Kada je trebalo da donesem odluku sa mojom suprugom i da kažem deci, bilo je teško. Ali već sada osećam se srećno u fudbalskoj penziji'."

O fudbalerima znamo mnogo, ali uglavnom upoznamo samo njihove kvalitete u poslu kojim se bave, uz ponešto tračeva koji završe u tabloidnoj štampi. Često na otkrivanje njihovih ličnosti, uprkos brojnim intervjuima, čekamo baš do kačenja kopački o klin. Tada obično ugledamo njihovu manje rezervisanu, otvoreniju stranu.
"Imam agenciju za zastupanje fudbalera, klub u Brazilu, sada imam vremena i da odem u kancelariju, da čitam i šaljem mejlove. To su stvari koje sam voleo da radim kada sam igrao fudbal, ali za koje nisam imao vremena", ispirčao je Marselo, a onda se dodatno otvorio pričajući o tome kako vidi svoje "penzionerske" dane: "Želim da pomažem ljudima koji se bave umetnošću, da idem u galerije u Malasanji (kvart u Madridu prim. aut.). Želim da provodim vreme sa ljudima koji prave murale po zidovima, da vidim kako mogu da im pomognem... I želim da budem muzički producent. Da pravim matrice, da ih ponudim umetnicima i vidim da li se njihovi tekstovi uklapaju u moju muziku."

U priči legendarnog Brazilca isplivale su i neke anegdote. Ona koja sledi jasno oslikava razlike između Žozea Murinja i Zinedina Zidana. Reklo bi se da je Marselu draži bio Francuz.
"Murinjo bi mi rekao da ne znam da igram odbranu i to bi me naljutilo - "Naučiću te", govorio bi mi. Goreo sam u sebi, ali bih složio odlučan izraz lica. A sa druge strane Zinedin Zidan je davao slobodu mojoj napadačkoj strani - "Marselin, idi napred, Kazemiro će ti čuvati leđa".

A tu je i Isko. Veliki fudbalski majstor koji nije imao sreće što je igrao u eri Luke Modrića i Tonija Krosa.
"Isko je igrač koji me je najviše iznenadio. Na jednom treningu mi je reako da neće izgubiti loptu čitav trening. I bilo je pakleno teško oduzeti mu je. Uz Tonija Krosa i Luku Modrića, njime sam bio najviše impresioniran."

A za kraj, priča o onima koji će do kraja života o Marselu pričati kao o ljudini, pa tek onda kao o magičnom levom beku van svih fudbalsih šablona.
"Kada god bih dolazio na treninge, viđao sam ekonoma, ljude iz obezbeđenja, ljude koji čiste. Za mene su to normalni ljudi sa svojim poslovima. Kada sam napuštao Madrid, sve sam ih pozvao na oproštajnu proslavu. Rekli su mi da to niko pre nije uradio. To su ljudi koji su činili moju svakodnevicu, ljudi sa kojima sam delio dane, kako da ih ne pozovem."