Kako patiš, kako padaš, kako živiš

Ako ste zastali malo duže na onom pivcu, propustili ste doček autobusa. Frente Atletiko i ostalo društvo tačno u 19 sati zakazali su vatromet i bakljadu da bi svoje ljubimce ispratili do ulaza na stadion. Oni potom nastavljaju na platou ispred, u zoni kojoj se, ako ceni svoj život, ne usuđuje približiti niko sa grbom drugog kluba, a ne zalaze mnogo ni oni u bojama Atletika. Nebo svetli crveno i sve miriše na barut. Noć pre toga su već organizovali spektakl pred hotelom tima, sa transparentom “Mentalidad, honor, dignidad y pasión”. Mimo toga što reči znače “mentalitet, čast, dostojanstvo i strast”, početna slova “MHDP” nesumnjivo upućuju na poklič “Madridistas, hijos de puta”, kojim se uobičajeno časti komšija.

Pored toga, nije se dogodilo ništa strašno – ni na stadionu, ni izvan njega. Vinisijusu je, što jest jest, jednoglasno upućena pesma “Balón de playa”, iliti “lopta za plažu“. Oči u oči sa Janom Oblakom – i sa južnom tribinom, penal je lansirao u oblake.

Jug se, već je dobro poznato, puni u 20.30. I tada kreće ludilo unutar stadiona. Sve počinje kada se uz visokonaponske rifove Angusa Janga Metropolitano pretvara u diskoteku, dok spiker čita sastav domaćeg tima u ritmu “Thunderstruck“. Na sedištima čekaju papiri pripremljeni za mozaik pri izlasku igrača. Ali su tribine odlučile da ga podignu nešto ranije, uz himnu. Pa onda opet za igrače.

I, dok oni zaostali još pristižu i smeštaju se u svoje redove i sektore, a grla se još zagrejavaju, iz čista mira, u 28 sekundi pada prvi –i jedini pogodak. Euforija je neopisiva. Noć je obećavala, ali sad je sve postalo opipljivo. Oko nas na tribinama svi se znaju, grle i dovikuju međusobno – sigurno smo upali usred navijačke grupe. Ali poznanstva se brzo sklapaju. I dok u gornjem redu žena potpuno umotana u crveni skafander maše plišanim paukom na štapu, stariji gospodin s naše leve strane komentariše: “Ovo nije dobro, ovo nikako nije dobro“.

Svako ko poznaje istoriju Atletika zna na šta misli. Već se dogodilo da gol padne prerano. Hoće li se sada Atletiko zatvoriti, hoće li Dijego Simeone preći u defanzivu, ili će se iskoristiti ovaj tim da se dokrajči Real? “Mora brzo da padne drugi“, dodaje isti gospodin. Ne skače sa ostalima, sedi i gricka malo semenke, malo nokte.

Tek u 27. minutu gostujući navijači tu i tamo poviknu “Madrid“ – jer, oni sebe ne nazivaju Real, oni su “El Madrid“ i “Los Madridistas“. Ućutkani su odmah i idemo dalje. Utakmica se nastavlja,  Atletiko brani, ali i napada. Ipak njegovih 16 šuteva na gol je nekako prelako zaustavljeno, stvarna opasnost se ne oseti, i pogodak ne stiže. Stadion ne prestaje da se ori ni u jednoj sekundi, ali što više prolazi vreme, nervoza je vidljivija.

Kolčonerosi ne vole produžetke, i još manje jedanaesterce, ali to je sudbina koja čeka i ovo veče. Prolazi dodatno vreme i još e ništa nije dogodilo. Čolo više nije na ivici terena – već ulazi unutra. Njegov naslednik još od početka pravi šou. Dodeljen mu je Kilijan Embape, i kod svakog kornera se odbija od njega i pada na zemlju, premda Francuz drži ruke visoko u vazduhu. “Tatin sin“, ponosno komentarišu komšije na tribinama – kao da je Đulijano sada već svačiji sin. Trčao je, padao i diskutovao dok mu nije ponestalo daha. I kako on, tako i svi. Ali nikada lošiji Real se ne umara, bez obzira što je Karlo Ančeloti napravio manje izmena od Simeonea. Kraljevići čak dolaze sebi u produžecima.
“Pintusovi čarobni napici“, sarkastično se smeju kolčonerosi, “nije normalo da su u ovakvoj kondiciji“.

Bilo kako bilo, igra se završava sa rezultatom iz 28 sekunde. Nastupaju jedanaesterci. Gledaoci su kao hipnotisani, nepomični, celi stadion je na nogama. Niko ne stiže, niti se usuđuje da razmišlja šta znači ova serija penala.

Pomalo hvata panika hvata, ali počinje dobro. Sorlot je uspešan, a za njim i Hulijan. “Uh, još se i okliznuo, dobro je, ušla je“, čuje se u blizini.

I tada na terenu kreće pometnja, Valverde se približava beloj tački, ali ne šutira. Nikome nije ništa jasno, još manje kada igrači Reala počinju da slave. Na semaforu još uvek stoji 2:2.
“Penal? Alvaresov penal će da ponište?“, pita neko u neverici. “Izgleda da je dva puta dodirnu loptu“, objašnjava mu upućeniji komšija. “Nije moguće, ovo nije moguće“, uzvikuje drugi. “Lopovi! Uefa lopovi!“, “Dokle više?!“, svi se hvataju za glavu kada se na video ekranu pojavljuje crvena tačka, na mestu gde je stajao Paukov pogodak. Šutira se još par puta, ali utakmica je već izgubljena.

Metropolitano je pesmom ispratio igrače. Rekosmo, kolčonerosi ne zvižde svojima – to rade samo oni beli. Ali potom je zavladao muk – muk na stepenicama, muk na ulici, muk u beskrajnom klackanju metroom. Poneka primedba, ali nikom nije do priče. Gomile izduvanih balona se vuku kući i razmišljaju kako će posle svega ovoga sutra uraniti na poslove i u škole. Stvarnost je već udarila, ne živi se od fudbala.

Sve do sledeće iluzije.

“Kako patiš, kako padaš, kako živiš“.