Jakšićeva dupla pobeda u Surdulici: Sa Radnikom u elitu i kao igrač i kao trener

Pre nego što krenu komentari kako je Radnik po kvalitetu svakako bio „viđen“ da se vrati u elitu, valja podsetiti da je u trenutku kada je Marko Jakšić preuzeo ekipu tim iz Surdulice bio čak van zone baraža.
„Bili smo na deobi petog i šestog mesta, imali smo isti broj bodova kao Grafičar. Rekao sam i tada igračima da imamo kvalitet da budemo prvi i da ćemo biti prvi. Sada kada smo izborili promociju podsetio sam ih i svi su se složili da je bilo tako. Nijednog trenutka ih nisam lagao, za bilo šta, zato smo imali sjajnu hemiju u svlačionici. Bili smo sve vreme kao porodica, što svedoči i činjenica da su me igrači zvali da dođem na njihovu proslavu kada smo obezbedili prvo mesto. Obično trenere niko nikad ne zove (smeh). Zato će mi biti jako bitno kada novi momci budu dolazili, da prevashodno budu dobri ljudi, to ću debelo da se raspitam, a tek onda ćemo gledati igračke kvalitete, jer smatram da tu svlačionicu ne bi trebalo niko da pokvari“.

Sam Jakšić daje nagoveštaj da očekuje da će ostati u Radniku, iako mu ugovor ističe sa završetkom ove sezone.
„Trebalo bi da ostanem, ako se dogovorimo oko uslova. Moj cilj je da budem i dalje u Radniku, jer poznajem ekipu, poznajem grad, pa što se mene tiče ne vidim neki razlog da menjam sredinu“.

Zanimljiv je podatak da je tim iz Surdulice, uvek sinonim za tvrde mečeve, defanzivu, kontre, duge lopte, odjednom kod Jakšića postao ofanzivna mašina: dobio je 15 utakmica, a ukupno postigao, za sada, 60 golova, ubedljivo najviše u ligi.
„Ostao je kostur ekipe iz Superlige, tako da smo imali spoj mladosti i iskustva. Možda su momci malo u početku potcenili takmičenje, pa im je trebalo vremena da se adaptiraju. Što se tiče načina igre, kada sam preuzeo tim insistirao sam na intenzitetu, da odmah po izgubljenoj lopti imamo reakciju da je vratimo nazad. U početku je bio problem, jer je momcima uvek kada izgube posed prva reakcija bila – defanziva. Kada protivnik uzme loptu, mi smo išli dva koraka nazad. To se posle smanjilo na jedan, pa na nulu i tek onda smo počeli da idemo napred. Bilo je potrebno nekih mesec dana da prihvatimo to da ako želiš da uđeš u viši rang, moraš da napadaš. I momcima se to svidelo, pobede, dosta golova. Sve je posle išlo kao po loju“.

Ne krije Jakšić da je uz igrače i on učio nove stvari, jer mu je ovo prvi samostalni posao na višem nivou.
„Prvi put sam se susreo sa Katapult uređajima, gde sam mogao da vidim koliko mi ekipa napreduje u fizičkim parametrima i upoređivao sam ih sa mečevima jesenjeg dela prvenstva. Video sam da su parametri pred plej-of bili da trčimo u proseku dva-tri kilometra više nego ranije, bilo je igrača čija je brzina bila 27-28, a došli su do 31. To je opet pomak, bolje je nego što je bilo. Sve u svemu, imali smo kontinuitet, a u ovoj ligi kada vežeš tri pobede odmah ideš gore, a mi smo imali serije po četiri-šest pobeda. Rekao sam igračima da će mart mesec biti ključan, da ako tu prođemo što manje okrnjeni, da ćemo sto odsto ući u Superligu. A, mi smo mart završili sa šest pobeda i jednim porazom. Tu se prvenstvo prelomilo“.

Stil igre kojim je dominirao u Mozzart Bet Prvoj ligi Srbije, kaže trener Radnika, neće promeniti ni u eliti.
„Ni jednog sekunda neću promeniti ideju da igramo napadački fudbal. U nekim utakmicama, naravno, nećemo moći da budemo dominantni, ali to da se branimo nekim bunkerom – sigurno ne“.

Sledeća sezona u Mozzart Bet Superligi će biti paklena. Kako stvari stoje, četiri kluba će da ispadnu na kraju. Pa, iako Radnik tek dolazi u elitu, Jakšić diže obe ruke za skraćenje elitne divizije.
„Ja sam za skraćenje, jer mislim da samo tako možemo da dođemo do kvaliteta. Najbolji igrači bi bili u tih 14, kasnije 12 klubova, verujem da bi bilo i više publike. Čuo sam neke ideje da više ne bude bonus igrača u Superligi, nego da Prva liga bude razvojna i ja sam za to. Koji to trener neće uzeti dobrog igrača bilo da ima 16 ili 29 godina? Ti i sada moraš da tražiš šestoricu bonusa za sezonu, jer dvojica moraju da igraju svih 90 minuta, ali tu su povrede, kartoni... Mislim da bi liga sa manje klubova dobila na kvalitetu. Pogledajmo kako je u Hrvatskoj, koja nam je tu najbliža: imaju ligu sa deset učesnika, u jednom kolu izgube sva tri kandidata za titulu i to od nekih prosečnih ekipa. Ubeđen sam da će i kod nas biti zanimljivije kada se liga skrati“.

Trenerska karijera Marka Jakšića je u suštini tek počela, kada su pitanju svetla velike scene, ali njegov razvojni put je zanimljiv i – ispravan. Stepenice nije preskakao.
„Kada sam završavao igračku karijeru uopšte nisam imao ideju da ću se baviti trenerskim poslom. Drugar Bojan Vučković, koji je bio selektor ženske U19 reprezentacije me pozvao da mu pomažem, da radim sa devojkama što igraju u napadu. I to mi se svidelo: lepi uslovi, oprema reprezentacije, te devojčice koje usvajaju to što im pokazuješ... I tad sam rekao sebi da nisam za kancelarijski posao, da sam ceo život na terenu i da bi trebalo da tu ostanem. Krenuo sam kao trener ženskog tima Sloge Zemun, bili smo drugi u Superligi iza neprikosnovenog Spartaka, u kojem je tad igralo pola reprezentacije. Onda sam na poziv Bobana Peličića, direktora omladinske škole Rada, otišao na Banjicu da vodim kadete, pa posle omladince. Završili smo kao treći, što je jedan od poslednjih uspeha Radove škole. Ti momci sada igraju u Prvoj ligi, Srpskoj ligi, pričao sam im tada koliko je surov prelazak u seniorske vode i mnogi od njih su se, nažalost, pogubili. Posle sam bio pomoćnik Zoranu Vasiljeviću u IMT-u, pa sam vodio Ušće u Srpskoj ligi, a posle kraće pauze otišao sam u Radnik da ponovo budem Vasiljeviću pomoćnik. Ostalo je istorija (smeh)“.

Radnik protiv Partizana (Foto: partizan.rs)

Osetila se malo tuga u Jakšićevom glasu kada je pričao o vremenu provedenom u Radu. Priča o propasti Građevinara je taman ovih dana aktuelna kroz tekst na Mozzart Sportu.
„Na dve utakmice sam vodio prvi tim Rada. Tada sam prebacio iz omladinaca sedam-osam momaka i rekao bi trebalo da tu ostanu, da se guraju klupska deca, da bi sutra Rad mogao da dobije neki dinar od toga. Oni su prebacili trojicu-četvoricu, ali su vrlo brzo i njih sklonili. Tu je krenuo pad, koji se još nije zaustavio. Meni je Rad mnogo pomogao i kao igraču i još više kao treneru, oblikovao me, tu sam iskusio sve i dobro i loše što sam primenio i sada u Radniku“.

Vraćamo se u vreme sadašnje: Marko Jakšić je svestan da je sa Surduličanima napravio lep uspeh, ali da je u njegovoj karijeri to tek početak.
„Ništa spektakularno nisam uradio, tek treba da se potvrđujem. Ali, mislim da je dobra polazna osnova. Svakodnevno radim na sebi da budem bolji, stalno učim nešto novo, makar slušao podkaste košarkaških trenera. Moram da kažem: ne tako davno, pre šest meseci-godinu bio sam nuđen od strane drugara i menadžera u neke superligaške i prvoligaške klubove ne bih li dobio neki posao. Uvek su me odbijali, zato što nikog nisam vodio samostalno, nemam iskustvo. Mislim da je ovo i neka poruka za ljude koji vode naše klubove da nekada moraju da preuzmu rizik, jer svaki trener na svetu je morao od nekud da krene, da dobije negde šansu. Naravno, treba se raspitati, proveriti, ništa danas u fudbalskim krugovima ne može da se sakrije. Ja sam svoju priliku dočekao, iskoristio i zato ću biti doživotno zahvalan Radniku. Sve ostalo šta će biti – to je Božija volja. Vreme će pokazati da li ću nešto napraviti ili neću“, poručuje Marko Jakšić.