Ispovest velike Štutgartove nade: Umesto da nasledim Klinsmana poslušao sam menadžera

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Pazara/

Nalazio se Štutgart pre 35 i kusur godina nadomak velikog evropskog trofeja, prvi put u klupskoj istoriji. Kapitena Karla Algevera, golgetera svetske klase Jirgena Klinsmana, reprezentativce Nemačke Ajkea Imela, Gvida Buhvalda i kasnije Mauricija Gaudinja, Jugoslovena Srećka Kataneca, lukavog egzekutora Frica Valtera, talentovane blizance Nilsa i Olafa Šmelera, takođe i Gerharda Pošnera, majstora sa Islanda Asgejra Sigurvinsona i šefa struke Arija Hana, vrsnog vezistu "one" Holandije sa izrazitim potpisom Johana Krojfa, u dvomeču finala Kupa UEFA sačekali su Dijego Armando Maradona, Antonio Kareka i Napoli.

Samo jednom vodio je Štutgart, kada je Gaudinjo probušio Đulijana Điulijanija podno Vezuva. Do kraja prvog okršaja preokrenuli su Maradona sa penala i Kareka, dok su Švabe u revanšu tri puta brisale rezultatski minus. Klinsman, Olaf Šmeler, između toga i krivac za autogol Fernando De Napoli, samo su iznivelisali to što su na čuvenom Nekaru sazidali Rikardo Alemao, Ćiro Ferara i Kareka. Sa ukupnih 5:4 nakon 180 minuta fudbala radovali su se Napolitanci Otavija Bjankija.

U to vreme je svoj put u klubu velike tradicije iz Baden–Virtemberga krčio mladi napadač Irsen Latifović. Upoznali su ga krajem osamdesetih daroviti nemački golmani. Jensa Lemana savladao je u završnici kadetskog prvenstva, u trijumfu Štutgarta nad Esenom sa 5:0. U odlučujućem okršaju omladinskog šampionata Nemačke pao je Bajer Leverkuzen sa kormilarom Bertijem Fogtsom. Latifović je jednom pogodio i dva puta asistirao u pobedi od 4:1. Prvi tim Aspirindžija vodio je niko drugi do Rinus Mihels, koji je tražio štofa u U19 selekciji Bajera. Ispostavilo se da ga je video na suprotnoj strani.

"Hoću ovog momka", prepričava 54-godišnji Latifović za Mozzart Sport tadašnje reči holandskog fudbalskog doajena i dodaje:

"Ja sam, ipak, potpisao za Štutgart. Imao sam 17 godina i dva meseca. Dugo sam bio najmlađi profesionalac u klupskoj istoriji. Ne znam da li me je u međuvremenu neko skinuo".

Crvena zvezda i Štutgart odmeriće snage u sredu od 18.45 na stadionu Rajko Mitić, u okviru petog kola Lige šampiona. Odigrao je Štutgart na visokom novu neke evropske mečeve, ali plaća danak na domaćoj sceni. Slično se desilo Union Berlinu u takmičarskoj 2023/24.

"Štutgart ima pehove sa povredamama i bolešću igrača. Osim toga, letos su otišli ponajbolji - Seru Girasi i Valdemar Anton u Borusiju Dortmund, a Hiroki Ito u Bajern iz Minhena. Doveli su dobre fudbalere, ali treba sve to složiti. Ovde ako nisi Bajern, imaš problema kad igraš na više frontova, iako daješ sve od sebe. Uz sve nedaće, igra Štutgart kvalitetno i u Bundesligi. Dobili su neke golove u poslednjim minutima, pogađali stative. Gaje mnogo lep fudbal, što je zasluga trenera Sebastijana Henesa. Njegov otac Diter bio je jedno vreme generalni menadžer Štutgarta, imao sam tu čast da kratko sarađujemo. Diter i Horst Hrubeš su bili nenadmašni u skoku i igri glavom. Uvek sam kao dečak gledao Hrubeša jer sam u to vreme simpatisao njegov Hamburger. Hrubeš me je kao trener kasnije doveo u Hanzu", kaže Latifović.

Smatra nekadašnji centarfor da beogradski crveno-beli nisu bez izgleda u predstojećem duelu.

"Svaka ekipa u Ligi šampiona ima šansu. Naravno, biće Crvenoj zvezdi teško ako Štutgart bude izgledao kao protiv Reala ili Juventusa, ali ostali su i bez Deniza Undava. To povećava Zvezdine akcije. Inače, pratim fudbal u Srbiji. I dalje se nerviram kad Pazar izgubi".

Nekih 50 kilometara od gradskog jezgra Štutgarta, u Forchajmu živi fudbaler kojeg u Srbiji bolje od ostalih pamte navijači srednje i starije generacije Novog Pazara, kao i kruševačkog Napretka. Prelistavamo neke njegove životne stranice.     

"Imam fudbalsku školu već 19 godina. Moj srednji sin Dženis igra Oberligu za Balingen. Roditelji su mi iz Novog Pazara, odakle su otišli najpre u Minhen, pa u Becingen nadomak Frajburga. Ja sam rođen u Frajburgu. Kad je otac, koji više nije među živima, dobio posao u Mercedesu, odselili smo za Beblingen kod Štutgarta. Imao sam 15, možda 16 godina kad su ljudi iz Štutgarta došli u našu porodičnu kuću, ali nisu hteli mene već dve godine mlađeg brata Senada. Otac i majka su im spomenuli kako imaju i starijeg sina fudbalera, pa sam tako pozvan na probu. To su bili treninzi otvorenog tipa za oko 1.200 dečaka iz više generacija. Posle četiri ili pet dana uzeli su dvojicu. Ja sam bio jedan od odabranih".

Irsen Latifović

Kao tinejdžer dobio je priliku da trenira s prvim timom Štutgarta. Svideo se treneru Hanu. Klinsman je uveliko bio superstar, ali znalo se da ide. Leta 1989. preselio se u milanski Inter. Ostao je Valter kao izvođač golgeterskih radova,pa je Latifović video šansu. Ipak, u fudbalu i životu često se dešavaju nepredviđene stvari...

"Normalno da sam maštao da nasledim Klinsmana. Ma, to nije bila mašta, jer su i novine stalno pisale o tome. Sa Štutgartom sam bio državni prvak u uzrastu do 17, potom i do 19 godina. Ganjalo me je pola Evrope, da ne pričam o klubovima ovde. Imao sam na tacni Leverkuzen, Hamburg i Keln. U Štutgartu su rekli – ne, Klinsman je otišao, ali imamo novog Klinsmana. Onda sam počeo da treniram sa prvim timom. Sjajna generacija, mnogo dobrih igrača. Zatekao sam i Kataneca. Najveća zvezda nam je po odlasku Klinsmana bio Buhvald, koji je 1990. sa Nemačkom postao prvak sveta. U finalu sa Argentinom stavio je u džep Maradonu. Odgovarao mi je trener Han i njegov stil. Nekada je bio odličan tehničar, a ja jak, brz, dobar u skoku i tehnički potkovan. Desio se peh, povredio sam se pred sam početak sezone 1989/90. Operisao sam prepone i šest meseci nisam smeo ništa da radim. Posle dugog oporavka, u prolećnom delu prvenstva sedeo sam na klupi za rezerve protiv Kajzerslauterna. Ari Han je hteo da me ubaci, ali mu je pomoćnik, pokojni Vili Entenman sugerisao da to ne čini već da pre mladića poput mene ukaže šansu Mandrefu Kastlu. Izgubili smo 0:1 golom Demira Hotića, koji je do te zime bio kod nas. Sklonili su Hana i postavili baš Entenmana, koji je više od znalaca voleo borce. Bio je strog, gledao je ko ima kakvu odeću, nosi li kaubojke, da li je duga kosa. Dvojicu, trojicu su tetovaže koštale selidbe na tribine. Da je ostao Han, ubeđan sam da bih napravio vrhunsku karijeru. On me je voleo, trudio se oko mene, dodatno radio sa mnom. Često smo razgovarali po završetku treninga. Ma, pratili su me pehovi. Da me je samo Han ubacio…".

Demir Hotić (sa loptom) i Irsen Latifović

Napravio je kratku pauzu i nastavio...

"Dan po utakmici sa Kajzerslauternom igrao sam za drugu ekipu Štutgarta i u pobedi sa 4:0 nad Gagenauom postigao het-trik. Bio sam u top-formi, iako tek izašao iz teške povrede. Sećam se da je za taj Gagenau igrao stric Seada Kolašinca", premotava film Latifović.

Nije potrajao Entenman u Štutgartu, manje od osam meseci sa sve letnjom pauzom između dve sezone. Pojavio se Krištof Daum, trenerski stasavao u Kelnu, a od pre tri meseca na fudbalskom nebu. I dalje su bili tu Imel, Buhvald, Mihael Froncek, Gaudinjo, Valter… U međuvremenu je stigao naš Slobodan Dubajić, Ludvig Kegl iz Bajerna, Islanđanin Ejolfur Sverison, probijao se Matijas Zamer. Ispostavilo se da je krenulo trasiranje puta ka četvrtoj od ukupno pet titula prvaka Nemačke. Ipak, još pre dolaska Dauma, Latifović je rešio da potraži sreću na drugoj strani.

"Ma šta radio, trčao, borio se i davao golove, kod Entenmana sam bio precrtan. Ostalo mi je još godinu i po ugovora sa Štutgartom i menadžer mi je predložio da promenim sredinu. Možda sam tu načinio i životnu grešku. Brzo je došao Daum, koji je voleo mlade igrače. Stoprocentno žalim što sam otišao. Sigurno bih dobio priliku. Povrede i problemi su me sputali. Recimo, tokom igranja u Hanzi sam morao da operišem glasne žice. Ne daj bože nikome, rekli su mi da imam rak. Imao sam tri, četiri operacije. Novi trener dolazi u Roštok, a ja odlazim u Holštajn Kil. Odigrao sam tamo sedam, osam utakmica pre nego nego što su bankrotirali. Katastrofa je kad nemaš sreće, to oduzima motivaciju mladom igraču".

U Srbiji je odigrao ukupno dve sezone u dresu tadašnjih drugoligaša Novog Pazara (1995/96 i jesenji deo 1996/97) i Napretka (prolećni deo 1996/97). Pazarci su bili najjači u špicu, gde su, osim Latifovića, delovali još Ismet Ugljanin, Milan Pudarić i Skender Bišević. Pod Bagdalu se godinu i po kasnije vratio vrsni vezista Branislav Kojičić, trener je bio Dragoslav Šekularac.

"Jak tim u Pazaru, sa Bobanom Krišanovićem, Danilom Bjelicom, Oliverom Merdovićem, Besnikom Kolarijem. Ja sam došao na letnji odmor i neplanirano potpisao. Maštali su o ulasku u elitni rang. Uvek pun stadion. Publika nas je maksimalno bodrila, a mi smo isto tako igrali. Ginuli smo na terenu, družili se. Svidelo mi se. Uprava, ipak, nije mogla da nas isprati. Volim Novi Pazar. Kad sam poslednji put gledao utakmicu u Pazaru s mlađim sinom, došao je čovek i pitao me je da li sam ja Irsen, čiji mu se fudbal dopadao i po kojem je taj stariji gospodin dao ime svom unuku. To su neverovatne stvari. S Napretkom sam naredne sezone bio čevrti, šampionski lovor pripao je Prištini. Na zimu smo stigli Kojičić i ja, kad su bili deseti ili 11. na tabeli. Možda smo izgubili jednu ili dve prolećne utakmice. Izuzetno su me poštovali Kruševljani. Bilo je sjajno u Napretku. Super rukovodstvo, plus na tribinama uvek 5-6.000 ljudi. Ne znam da li je sada tako? Kad god bi me pokojni Šekularac menjao, publika na noge i - aplauz. Bio sam ponosan na sve što sam doživeo u Kruševcu, kao Pazarac iz Nemačke. Jednom mi je Šekularac rekao da ja želim izmenu kako bi mi publika aplaudirala. Odgovorio sam mu - treneru, ne menjam ja sebe, vi me menjate. Poseban je bio Šeki. Iz Kruševac sam otišao u Tursku, gde sam ostao do katastrofalnog zemljotresa 1999. Završio sam igračku karijeru u nemačkoj trećoj diviziji", završava Irsen Latifović priču za Mozart Sport.