INTERVJU – Zoran Tošić: Naša generacija ginula za Partizan, sad stranci voze G klasu i puše nargilu

Uživao je. Kad su četiri kluba, na lokalnom, državnom i(li) internacionalnom nivou, bila na vrhuncu moći u 21. veku, Zoran Tošić je igrao za njih. Manje ili više. Hronološki: Banat je proživljavao najlepša iskustva od osnivanja, Partizan osvajao trofeje u nizu, Mančester junajted važio za najjači sastav na planeti, a CSKA imao dominantnu ulogu u ruskom fudbalu.

Što bi rekao Petar Petrović Njegoš, imao se Bambi rašta i roditi.

Taman da ništa mimo toga nije uradio, bilo bi dovoljno za jedan, možda i dva života, a kamoli karijeru, pre nekoliko sedmica okončanu spoznajom da više ne vidi sebe na terenu, već – pokraj njega. Nekadašnji krilni napadač, a budući trener (uskoro polaznik kursa za sticanje A licence) pre skoro dve decenije je rekao kako mu je cilj da stigne do Old Traforda kao igrač. I popeo se na pozornicu najpoznatijeg fudbalskog pozorišta planete. Verovatno brže nego što je pretpostavljao. Zato i sad, kao sveži penzioner, deluje kao čovek spreman da menja ovdašnji fudbal.

Ako mu se ukaže prilika...

„Kad se prihvatim nekog posla, idem do kraja. Kao što je bilo dok sam igrao, nadam se da ću sebe pronaći u novom pozivu. Mogu dosta da pružim. Na početku bi trebalo da se školujem i bliže upoznam sa materijom, ali hvala bogu trenirali su me dobri treneri i zato me struka privlači. Voleo bih da kao trener budem uspešniji nego što sam bio kao igrač. I sad želim isto kao kad sam kretao da se bavim fudbalom, pošto sam navijač Partizana, da jednog dana dobijem šansu kao trener. Potajno se nadam tom scenariju. Isto važi i za klupu CSKA. To su mi vodilje”, ističe Tošić za Mozzart Sport, pošto je objavio da je napustio zeleni pravougaonik, posle 19 godina igranja u Srbiji, Engleskoj, Nemačkoj, Rusiji, Kini, Kazahstanu i Grčkoj.

Prirodno je, valjda, da u razgovorima sa ruskim novinarima ističe privrženost Armejcima, a kad govori za srpske, veliča beogradske crno-bele. Zato ga suočavamo sa dilemom, kad bi morao da se opredeli za draži klub, koji bi bio?

„To je kao da imaš dva deteta, stvarno. Ne možeš da voliš jedno više od drugog. Možda neko iz Srbije neće razumeti da je meni CSKA, u mojim najboljim igračkim godinama, dao sve. Baš kao što sam i ja njemu. Najbolji period života sam proveo u tom klubu. Napustio sam Partizan kad sam imao 22, jesam navijač crno-belih odmalena i danas sam mu privržen, ali se nisam dugo zadržao u prvom mandatu da bih osetio povezanost sa klubom i navijačima. Da, bilo je fenomenalno, osvajali smo trofeje, ali se toliko brzo sve desilo da nisam bio svestan. Imao sam 23 godine kad sam stigao u Moskvu, proveo sedam sjajnih sezona u dresu CSKA, bilo je i tamo pehara, igranja Lige šampiona, Moskva mi je bila skoro kao druga kuća. Više nego Beograd. Ne zaboravi da sam odrastao u Zrenjaninu i po prelasku iz Banata u Humsku sam tek godinu i po bio stanovnik glavnog grada. Mlad sam se otisnuo u inostranstvo i kad se sagleda ceo opus, najviše vremena sam proveo u fenomenalnoj Moskvi. Bilo mi je toliko prijatno da nisam osećao nostalgiju ni za Srbijom, ni za Beogradom ili rodnim gradom”.

INTERVJU - Zoran Tošić: Moj put od malog fudbala do Mančestera za samo tri godine

Onda i te kako razumemo potrebu da se vratiš na Topčidersko brdo. I to možda u svojim najboljim godinama, pošto si imao tek 30 kad si počeo drugu epohu u (još jednom) voljenom klubu.

„Bukvalno sam se iz ljubavi vratio Partizan. Imao sam daleko unosnijih ponuda, neke su bile duplo, pojedine čak trostruko veće, od onoga što su nudili crno-beli. Rešio sam da se vratim s namerom da osetimo emociju kakvu, možda, nisam do kraja iskusio prvi put. Da se povežem na pravi način“.

Jesi li uspeo?

„Daleko više nego desetak godina ranije. Em sam bio iskusniji, em posvećeniji poslu. Svesniji uloge. Trajalo je to dve i po godine, pre odlaska u Kinu i čini mi se da sam uradio ono što sam hteo. Zaključujem to u razgovorima sa ljudima koji me sreću na ulici, pitaju šta se dešava s Partizanom, hoće li biti bolje, da li će se stanje popraviti, kad će legende kluba uticajem da vrate klub tamo gde je bio. U tim dijalozima nisam naišao na kritiku ili zamerku boravka u Partizanu. Drago mi što me publika doživljava na taj način“.

RADIĆU DAN I NOĆ DA PARTIZANU BUDE BOLJE

(Star sport)

Šta tom običnom narodu, koji se interesuje za promene, odgovaraš, kad već i oni žele bivše asove umesto aktulenih rukovodilaca?

„Spreman sam, što se mene tiče. Mogao bih sutra da pomognem, ali u ovom trenutku sebe vidim samo pokraj terena. Ako neko proceni da sam potreban, raspoložen sam, voljan da pomognem“.

Što bi Englezi rekli, no hard feelings, ako znamo da si zakinut za bolje ugovore kad si dolazio, a i prilikom odlaska je ostala rupa od oko 1.000.000 evra duga.

„Malo manje… U trenutku rastanka sa CSKA nisam razmišljao o Partizanu. Plan je bio da karijeru nastavim u inostranstvu, aktuelne su bile četiri ekipe iz Turske, jedna iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ne mogu da se setim da li su još tad zvali Kinezi, međutim… Kada sam se sreo sa Ivicom Ilijevim i video ambiciju sportskog direktora, kao i trenera Sava Miloševića, buknula je emocija koja se ne pojavljuje ni u jednoj drugoj sredini. Bilo ko sa strane da me je pozvao i ponudio uslove poput Partizanovih rekao bih – 'ne'. A uslovi su bili izvanredni uslovi za srpske prilike, klub je uložio maksimum i hvala mu. Isto tako, pokazao sam razumevanja za potraživanja od 2017. do 2020. Nisam jedini kojem se dugovalo, mi smo tad prihvatili kašnjenja kao normalna i nosili se sa njima, ali na kraju niko od nas nije oštećen“.

Dakle, potraživanja su regulisana?

„Tako je! Partizan mi ništa više ne duguje. Neće biti oštećeni ili zakinuti ni sadašnji prvotimci kojima se duguje. Kao što sam ja čekao godinama, tako će i oni, ali moraju da se strpe. Nažalost, takva je situacija. Momci koji su trenutno u ekipi moraju da budu svesni da će im u jednom trenutku sve što su zaradili leći na račun“.

Dugovanja su (p)ostala jedan od zaštitnih znakova odlazećeg rukovodstva. Osim finansijski, urušili su klub organizaciono, kadrovski, rezultatski… Kako doživljavaš sadašnji trenutak crno-belih?

„Bio sam skoro tri godine unutra, u to vreme su stvari koliko-toliko i funkcionisale. Nekad smo bili dobri, nekad ne, ali smo nešto uradili. Na primer, osvojili smo dva Kupa Srbije, dvaput igrali grupnu fazu Lige Evrope, jednom prezimili, drugi put imali maltene dobijenu utakmicu u Hagu protiv AZ Alkmara, baš nam je malo nedostajalo. Potrefilo se tako, ne zbog mog odlaska, ali od 2019. nema nijednog trofeja. Stvarno teško to doživljavam. Razumem da u svakom klubu, bilo da se zove CSKA, Mančester junajted ili Čelsi, usledi smena generacije, dolaze novi igrači, svi se menjaju. Nažalost, samo u Partizanu se nisu menjali ljudi koji snose odgovornost. Ne jedinu, već najveću”.

Milorad Vučelić i Miloš Vazura su se godinama održavali na pozicijama, uprkos lošim poslovnim potezima. Deluje da je i njihovoj vladavini došao kraj.

„Ne mislim da je neko želeo loše Partizanu, ali kao i što za mene, kao igrača, govore rezultati ili konkretno na mojoj poziciji golovi i(li) asistencije, tako ni ovde nema sentimentalnosti. Mogao sam, na primer, da budem ljut što mi nije ponuđen novi ugovor, što sam as Partizana, što ovo, što ono. Svakom dođe, bez obzira kako se zove, to bi trebalo prihvatiti kao realnost i krenuti novim putem. I meni je bio kraj u CSKA, iako sam osvojio sve što sam mogao. Razišli smo se prijateljski, u normalnom tonu, zbog čega sam čest gost kluba. Tako je i ovde, ako nema trofeja, hajde neko drugi da proba, možda će nešto uraditi“.

Šta bi prvo trebalo zameniti, odakle krenuti prilikom sređivanja rusvaja?

„Tek sam izašao iz kopački, ne mogu da kažem šta bi trebalo da se popravlja, ali vidim potrebu. Da znam to da radim ne bih se školovao za trenera, nego bih hteo da budem direktor ili predsednik. Mene zanima teren i tu mogu da pomognem, ako sam potreban Partizanu. Učiniću sve što je u mojoj moći i radiću dan i noć da klubu bude bolje“.

Cenimo, kao jedan od potpisnika Apela za spas Partizana.

„Ljudi su kontaktirali sa mnom, upriličili sastanak i na poziv legendi sam se pridružio organizaciji, jer smo saglasni da su Partizanu potrebne promene. Da se razumemo, ne kadriram, ne postavljam, niti favorizujem nekoga, zato što se u to ne razumem, ali… Kao što je došao trenutak kada ja nisam bio dobar za Partizan, kada Saša Ilić, Milan Lola Smiljanić ili Vladimir Stojković nisu više bili dobri, prirodno je da se menja. Stotine igrača je prošlo kroz klub poslednjih godina, a nije baš da je sve do nas. Doduše, i mi grešimo, kao ja u dodavanju ili gol-šansi, tako neko pogreši prilikom izbora igrača. Moramo da priznamo da se mnogo grešilo. E pa ako ja izgubim loptu deset puta, trener me izbaci iz ekipe. Tako mora da bude. Isto bih rekao da klub vode moj rođeni brat ili otac“.

MOJ TRANSFER U MANČESTER... KAO NEKO SAD IZ PARTIZANA U REAL

(Star sport)

Partizanova agonija traje pet, a Mančesterova deset godina. Ako su crno-beli brend na nivou Srbije, onda je Junajted prepoznat kao globalni i teško je razumeti kako je od reputacije uglednog dospeo na nivo prosečnog.

„Sve dok je Aleks Ferguson bio na klupi, imalo je smisla. Ruku na srce, vremena behu drugačija, imao je celu generaciju na raspolaganju. Zapravo, dve, za malo više od dve decenije. Momci su bili nosioci po sedam-osam godina, pojedini čak članovi obe ere. Toga sad nema, veliki broj fudbalera se menja, a čim je mnogo promena, potrebno je vreme da ideje zažive. U Srbiji je lakše, samo dva kluba ozbiljno konkurišu za prvo mesto, pa im nije potrebno toliko mnogo vremena. U Engleskoj su Mančester Siti i Liverpul samo dodaju šta im je potrebno i rade baš ono što je nekad činio Junajted. Vrše dopunsku selekciju”.

Priznaćeš, i Crveni đavoli greše. Da ne pominjemo prezimena… Ili da pomenemo: Megvajer, Fred, Van Bisaka, Teljes, Lisandro Martines, Antoni, Malasija, De Liht…

„Dosta neadekvatnih pojačanja. Ne znam da li je zbog trižišta, jer više ne možeš da dovedeš 'pristojnog' igrača za 50.000.000 evra. Doduše, dovode i za po 100.000.000, pa greše. Stvar je kontinuiteta, jer sam, na primer, od prvog do poslednjeg dana u CSKA imao šestoricu-sedmoricu momaka koji su počinjali utakmice i 2010. i 2017. Da me probudiš u tri ujutru, znao sam kuda trči desni bek. Kao što je i Mario Fernandes znao moje kretnje. Golman i poslednja četvorka se maltene nisu menjali. A jesu napadači ili krila. Ode Vagner Lav, dođe Musa. Ode Musa, dođe Zuber. Ode Honda, dođe Vitinjo…. Bukvalno je tako bilo u Mančester junajtedu. Pusti mene, pogledaj koliko je Nemanja Vidić promenio saradnika u odbrani. Igrao čovek sa Riom Ferdinandom i to je to. Samo menjaš igrača ili dva”.

Nezgodno je kad promeniš sve, a želiš rezultat – odmah.

„To se desilo i u Moskvi, i u Mančesteru. Sa scene su u CSKA sišli odjednom braća Berezucki, Ignaševič, Vernblum, Vagner Lav, Dumbija, Musa… Došlo je deset novih. Slično se desilo u Junajtedu, pošto su se povukli Nemanja, Gigs, Skols, Geri Nevil… Svaki je važio za lidera. Uz neponovljivog trenera. Doveden je maltene novi tim, plus novi trener i očekuješ nešto. Ne ide. Dok su tražili put, drugi su preuzeli primat, poput Sitija i Liverpula, koji su iste problem imali ranije. Kroz Mančester junajted su u međuvremenu prošli igrači koji ne osećaju klub kao svoj. Znaš šta, kad si pet godina na jednom mestu, onda braniš zidine stadiona kao svoju kuću. Deluje mi da pojedinci iz sadašnjeg sastava nemaju osećaj pripadnosti“.

Ako vratimo film na dešavanja iz zime 2009, kad si direktno iz Partizana, u tandemu sa Ademom Ljajićem, prešao u Mančester, shvatićemo kakav je to podvig bio, jer se samo još jedan fudbaler posle toga iz ovdašnjeg prvenstva otisnuo u tako veliki klub i – igrao, koliko-toliko (Marko Grujić iz Crvene zvezde u Liverpul).

„To bi bilo kao da sad ode neko iz Partizana u Real Madrid ili u Mančester Siti, dve najjbolje ekipe planete. Naučna fantastika da je budeš tamo, konkurišeš. Ljudi uglavnom potenciraju da sam odigrao samo pet utakmica, ali sam za tih 12 meseci još 25 puta bio na klupi i nisam ulazio. Kako bi narod shvatio o čemu je reč, tad nije bilo pet izmena, niti 11 rezervista, nego samo sedmorica. Dakle, bio sam često među 18. Trener je video druge igrače, a ja uvek govorim realno, u tom trenutku nisam bio spreman za prvi tim Mančestera. Posle pozajmice Kelnu, korisne u svakom smislu, možda sam mogao. To predstavlja jedinu tačku za kojom, možda žalim. Opet, ne kajem se, jer sam u Mančesteru dosta naučio. To mogu da potvrde svi kad sam dolazio na okupljanje reprezentacije, ljudi su se čudili promeni, a nisam igrao za Junajted”.

Kako su se promene manifestovale: kroz snagu ili igru?

„U svakom segmentu sam bio bolji, jer sam svakodnevno trenirao sa planetarnim asovima. Trening u Mančesteru je bio kvalitetniji od bilo koje utakmice u Holandiji ili Belgiji. Pazite, svaki dan mi je rival bio Patris Evra, u tom trenutku najbolji levi bek sveta. To je značilo da moram da budem koncentrisan maksimalno”.

HTELI SU DA DOVEDU DAVIDA SILVU, ALI SAM BIO ISPLATIVIJI

(Star sport)

Čuvena je priča da te je ser Aleks projektovao kao potencijalnog naslednika Rajana Gigsa, jer se Velšanin bližio igračkoj penziji.

„Godinama su tragali za momkom koji bi mogao da igra kad se Gigs oprosti. Kasnije su mi rekli da su imali ideju da dovedu najpre Davida Silvu, tada člana Valensije, koji je koštao skoro 40.000.000 evra. Mene su zapazili skauti kad su dolazili da gledaju Ljajića, raspitivali se o detaljima i stavili sve na vagu. Procena je bila sledeća: 'Tošić košta 7.000.000 evra, probaćemo s njim, a ako ne bude išlo lako ćemo kupiti Silvu koji je skoro pet puta skuplji'. Znam, znam, moja karijera u Mančesteru se nije razvijala kako smo se svi nadali, ali ako ćemo sa finansijske strane, klub me je prodao u CSKA za 10.000.000 evra, tako da mislim da je finansijski na dobitku“.

Od 17 trofeja tokom bogate karijere, Bambiju se pišu i tri tokom perioda u Engleskoj. Kao razborit i zreo čovek, svestan je da je njegov udeo u jednoj tituli i dva Liga kupa zanemarljiv, ali…

„Iako moja uloga nije bila velika, bio sam tu, prolivao znoj i krv, trenirao, učestvovao i na utakmicama, za dosta njih konkurisao. U redu, rezultatski nisam mnogo pomogao, ali samim tim što sam bio član, pišu mi se i trofeji. Ne doživljavam ih kao pehare sa Partizanom i sa CSKA, ali mogu da se pohvalim da sam bio deo jedne od najboljih ekipa 21. veka“.

Ako Tošić nije bio uticajan za prvi, jeste za rezervni ili mladi tim Mančester junajteda. Šest utakmica, četiri gola, tri asistencije u „ligi bez briga“, ali pod vođstvom Olea Gunar Solskjera. Detaljno Bambi objašnjava zbog čega, što nudi odgovor na pitanje kako je klub (bio) organizovan.

„Svi smo trenirali u isto vreme: seniori, rezervisti, omladinci, kadeti… Meni bi ponekad prišao neko od Fergijevih pomoćnika i saopštio: 'Danas si sa rezervistima'. Odlazili bismo Federiko Makeda, Dani Velbek, ja… Zato što je ser Aleksu bilo potrebno 20 igrača, a ne kao pojedincima 35. Onda mi odemo kod Solskjera, a on višak spusti u omladince. Svima prija. Pritom, treninzi su bili visokog intenziteta. Kad se dešavalo da ne putujem sa prvim timom na gostovanja, dovoljno je bilo samo da kažem da hoću da igram za rezerve i prihvatili bi me. I bile su dobre utakmice. Baš se videlo da je Solskjer pokupio dosta detalja od Fergusona. Fenomenalan čovek, uvek raspoložen, predusretljiv… Kasnije smo se viđali na priprema u Španiji, dok je vodio Molde, ja bio u CSKA, sradačno se ispričali kad je Junajted gostovao u Beogradu…“

Kao što je Ole Gunar prijao Tošiću na Ostrvu, tako je jedan Brazilac – naturalizovani – u najvećoj državi sveta.

„Od svih saigrača najkomotnije sam se osećao sa Mariom Fernandesom, desnim bekom iz perioda zajedničkog igranja za CSKA. Rusi koriste izraz svjaska, da opišu kad su ljudi vezani kao končićem. E, tako smo mi razumeli jedan drugog, tačno smo znali ko je gde na terenu i kako se kreće. Zato se dešavalo da često probijamo desnu stranu, ulazimo u šanse, dajemo golove. Istrči Mario uz celu aut-liniju, ja zavrnem unutra i to je već prilika. Fenomenalna saradnja“.

KAD IGRAŠ NA MINUS 20 KAO DA TE NEKO UDARA ČEKIĆEM PO KOSTIMA

(Star sport)

I bila je. Oličena u tri titule, dva Kupa Rusije i tri Superkupa. Deluje idealno. Jedino je Bambiju smetala – zima.

„Jednom se u Permu živa spustila na 21 stepen ispod nule! Moj vrhunski fudbal, slobodno mogu tako da ga nazovem, završen je znatno ranije nego što inače biva u karijerama, upravo usled zaleđenih terena i dalekih putovanja, koja su mi bila naporna. Od skoro 250 utakmica za CSKA (241), pedesetak sam odigrao na minus 15 ili minus 20. Mrzeo sam te utakmice! Ako pogledate pažljivo, najbolje sam igrao od avgusta do oktobra i od aprila do kraja maja. U ostalom periodu – ne pomaže ništa. Minus, duva vetar, pada sneg, možeš da navučeš rukavice, staviš kapu, ma ni debele gaće ne vrede. Dešavalo se da izađem na teren i molim boga da se završi ili da se niko ne povredi. Nije me zanimalo da li ću pobediti. Kad bi mi došla lopta, samo sam gledao da je dodam nekom i nastavim da trčim. Bol usled zime je bio kao da te neko udara 90 minuta čekićem po kostima. Jedino je teže na klupi, tako da ti je bolje da igraš“.

Skoro ceo mandat srpskog internacionalca u Moskvi bio je vezan za Leonida Sluckog, za koga je tek kasnije i ovdašnja javnost shvatila da voli da se zabavlja. Čak i na svoj račun.

„Baš se dobro zeza. Sećam se perioda dok nije imao klub, bio je voditelj emisije na Jutjubu. Artjom Dzjuba i on dovedu gosta i samo ga provociraju, napadaju, pokušavaju da izazovu reakciju. Na primer, daju mu zadatak da zove suprugu i saopšti joj da ju je prevario, a da uključi spikerfon!? Slucki je šaljivdžija, ali kad je rad u pitanju, postaje nemilosrdan. Kod njega nema z… Uvek ga apostrofiram kao glavnog čoveka za razvoj karijere. Svaki put kad bih bio 'u daunu', on bi me podigao. Ne govorim samo o fudbalskih detaljima, nego podršci, razgovoru o životnim temama. Ta ljudska nit mi je veoma važna, u reprezentaciji sam to imao sa Radomirom Antićem, Sinišom Mihajlovićem, kasnije Slavoljubom Muslinom, u Partizanu je takav bio Savo Milošević, pa ću i ja pokušati da se slično ponašam u odnosu trener-igrač“.

Tošić zadire u dubinu teme, potencirajući ljudskost kao vrlinu koju smo svi pomalo izgubili u jurnjavi za rezultatima.

„Posle utakmice na kojoj sam bio najlošiji akter, Slucki je došao u moju sobu i počeo: 'Da li si svestan da ovako ne ide? Jesi. Hajde ovako, u narednom kolu, nije potrebno da uradiš ništa u napadu. Ništa! Kad primiš loptu, dodaj je prvom do sebe. E ali… Svaki put da si mi se vratio u zonu, da si ispratio beka. Znači, ne želim od tebe ni gol, ni asistenciju, ni centaršut, ni ključni pas. Da krenemo odatle, pa ćemo sledeći put da dodamo nešto'. Naravno, već sam bio kompletan igrač, ali hoću da kažem kako trener podiže samopoznanje. A ono je od suštinske važnosti nama ofanzivcima, jer ako nisi strelac četiri ili pet kola počneš da sumnjaš u sebe“.

Suprotan primer…

„Pred neko gostovanje, dok sedimo u svlačionici samo čuješ glas Leonida Sluckog: 'Zorane, počećeš, iako si prošlu i pretprošlu utakmicu bio najslabiji na terenu, ali si toliko dobro radio tokom sedmice da moram da te stavim u prvih 11. I nema veze, ako opet ništa ne uradiš, samo tako nastavi da radiš'. E, to je put. Tako trener utiče na igrače. Ne samo kad sam ja u pitanju“.

Slično je bilo tokom drugog mandata u Partizanu, jer Savo Milošević, kako sam nedavno rekao, dobro poznaje ljudsku psihologiju.

„Dugo sam vukao povredu, nisam se vratio na odgovarajući način, tek poneki put ulazio, kad me je Savo pozvao u kancelariju i pitao: 'Šta se dešava?' Kad sam mu objasnio da mu je potrebno malo vremena da uhvatim ritam, uzvratio je rečima: 'Jesi li svestan da si najbolji igrač ove lige? Hajde da ponovo imaš taj status. Ako hoćeš da propustiš dva-tri treninga – može. Ako bi da igraš jednu, pa da ne igraš sledeću – i to može. Da igraš sve? Samo mi reci kako tebi odgovara.' Kad prvog dana vidim čoveka spremnog sve da mi pruži, onda zasučem rukave i za njega sam spreman i da poginem. Ne znam, možda grešim, ali komunikacija je poenta, jer igraču moraš da daš na važnosti“.

Niko u sportu nije uspeo samo na govoranciju, ali je moć ubeđivanja nebrojeno puta izdvojila lidere.

„Volim trenere koji mi kažu: 'Radi to, to i to.' Na početku mi objasne zašto nešto vežbamo, da to ima smisla. Na primer, Leonid Slucki na sastanku kaže levom beku da suzi, krilu da utrči u kazneni prostor, jer će tamo pasti lopta i tako ćemo dati gol. Izlazimo na teren i tako povedemo, onda misliš: 'Čekaj, ovaj zna! Daj da ga slušamo.' Srećom, manje je bilo trenera koji samo pričaju: 'Skoči, udri, borba…'“

DA JE MUSLIN OSTAO SELEKTOR, BIO BIH NA MUNDIJALU U RUSIJI

(Star sport)

Koliko je ljudska strana bitna ili se bez nje ne može zamisliti strast u pojedinim klubovima najbolje se može zaključiti na osnovu sastava tima koji je prekinuo dominaciju Crvene zvezde srpskim fudbalom posle odvajanja Crnogoraca. Partizanovih startnih 11 iz sezone 2007/08: Božović (najpre Darko, pa Mladen) – Rukavina, Rnić, Đorđević, Obradović – Žuka, Moreira, Lazić, Tošić – Jovetić, Dijara.

„Tačno znam o čemu pričaš. Ne zaboravi Darka Maletića, Nikolu Mitrovića, Milovana Sikimića, Miloša Mihajlova, Marka Jovanovića, Aleksandra Lazevskog, čije su uloge bile i te kako važne, a sjajni su ljudi. Praktično, cela generacija koja je osvojila duplu krunu odisala je ljudskim osobinama za pohvalu. Svi smo u kontaktu. Ne, ono, čujemo se jednom u dve godine, nego stalno se nešto dešava, družimo se. Baš smo privrženi jedni drugima i Partizanu“.

Pretpostavljam da govoriš o „našim“ igračima. A šta je sa strancima?

„Dijara je bio uvek bio nasmejan, upoznao je ovdašnji mentalitet još dok je bio u BiH, nikad nisi mogao da ga vidiš neraspoloženog. Žuka i Moreira su bili, izvinite da izrazu, j…. Došli su u Beograd da završe posao. Nije ih interesovalo da li pada sneg, kiša, da li je teren neravan ili blatnjav, bili su – profesionalci. Primer nama mlađima. Baš sam se tad pitao gde ih je klub 'iskopao'. Jeste, bili su plaćeni i po pet puta više, malo smo ih gledali ispod oka zbog toga, međutim, sa ove vremenske distance oni su – ginuli za Partizan! Posle nekog poraza, Moreira nam je svima j… mamu, razumeš. Momci su sve to radili u korist Partizana, što nisam siguran da je sad slučaj. Na primer, vidim Natha, za koga znam da gine i daje sve od sebe, a onda primetim po gradu kako neki voze automobile G klase, puše nargilu… Sve je iskrivljeno! Možda ću sutra biti u Partizanu, velika mi je nepoznanica kako reaguje neko ko ne igra. Na primer, moja generacija je znala da se vrati na teren i zapne još više. Danas, zna se, ide plata, to je to, kakav god da je rezultat“.

Pomenuo si Bibarsa Natha, na čiji dolazak si presudno uticao 2019. Mogu samo da pretpostavim koliko se Izraelac jede iznutra što još ništa nije osvojio sa Partizanom?

„Navikao je u otadžbini, kasnije u Rusiji, da igra u timovima koji se bore za trofeje i da ih osvaja. Znam da mu je teško i krivo što nema nijedan sa Partizanom. Vidim koliko mu je stalo, kako hrabri saigrače, koliko se svađa sa sudijama, razume i Natho da je situacija teška. Ako sagledamo realno, Zvezda je otišla daleko što se tiče lige i ne znam kada ćemo je stići, ali kad bismo bar taj kup osvojili“.

Pomenuo si Antića i Mihajlovića, što inicira temu reprezentacije. Za vreme tvog bitisanja, državni tim nije imao kontinuitet odlazaka na velika takmičenja kao sad, ali ni kontinuitet struke, pa si promenio čak devetoricu selektora, uz česta previranja u Savezu i nefudbalske detalje, poput Đenove ili Albanije.

„Opet, 76 utakmica za selekciju. Bilo je dobrih trenutaka poput plasmana na Mundijal 2010, kad sam bio tek na početku, imao ulogu džokera, kad se umore Krasić ili Jovanović, sjajna krila te reprezentacije. Kasnije sam postao starter, ali nas je uvek nešto sputavalo. Taman iskoračimo, vrate nas dva stepenika niže, setite se samo gostovanja u Sloveniji, ključnog za plasman na EP 2012. Nažalost, iz meni nepoznatih razloga, mogu slobodno da kažem, sklonjen sam 2017. i nikad više nisam pozvan. Bio sam učesnik kvalifikacija za SP kod Muslina, nadao se da ću u svojoj drugoj zemlji, Rusiji, biti akter Mundijala, jer sam u Partizanu imao odličnu sezonu. Sigurno je bilo mesto za mene, a da je Muslin ostao, putovao bih. Ovako sam rano završio reprezentativnu karijeru, a žao mi je što nisam igrao kad je Mitrović bio u naponu snage, kad je Tadić izrastao u lidera selekcije, Kostić imao uverljiv ciklus“.

U KLUPI SA RUKAVINOM, OBRADOVIĆEM, RADOVANOVIĆEM...

Poslednja stanica igračke karijere Zorana Tošića bila je Lamija. U Grčkoj je proveo godinu i po, još leta 2023. razmišljao da okonča karijeru, da bi to učinio nedavno, iako su ga zvali da se vrati u zemlju Helena, te opet otisne u Kazahstan (titula sa Tobolom), imao je ponudu pančevačkog Železničara...

„Ponekad je potrebno znati kad stati. Odsvirao sam kraj i vrlo sam motivisan novim poglavljem života i karijere. Opredelio sam se da pohađam kurs za sticanje A, kasnije PRO, trenerske licence. Među polaznicima u mojoj grupi su još Antonio Rukavina, Ivan Obradović, Aleksandar Ignjovski, Jagoš Vuković, Nikola Mitrović, Ivan Radovanović. Radujem se razmeni mišljenja sa nekadašnjim kolegama sa terena“.

ŠTA JE SA FUDBALOM U ZRENJANINU?

Na kraju, kao i na početku, vremenskom mašinom vraćamo se u Bambijev rodni Zrenjanin, gde je počeo da igra za Budućnost iz Banatskog Dvora, kasnije pretvoren u Banat, dok najbolji status ima Radnički, ali je tek u Trećoj ligi.

„Neko vreme pomagao i savetima i finansijski, ali od prošle godine više nisam član Radničkog. Niti mogu sve da izvedem, niti sam prepoznao neko veliko interesovanje da se zrenjaninski fudbal vrati gde je nekad bio. Videćemo šta nosi budućnosti, ukoliko neko proceni da imamo zajedničke interese, uvek sam spreman da pomognem. Inače, Akademija Bambi funkcioniše u gradu, vode je moj brat i prijatelji treniraju, obučavaju mališane uzrasta od pet do 12 godina“, zaključio je Zoran Tošić.