INTERVJU – Stevan Jovetić: Povratak u Partizan nerealan; Milan Vukotić podseća na mene

Godina je 2006. Topao aprilski dan u Železniku. Partizan gostuje Voždovcu koji na stadionu čuvenih Lavova igra zbog toga što njegovo bunjište ne ispunjava uslove za takmičenje. Crno-beli igraju za prestiž, titula je već u rukama Crvene zvezde, pa je meč protiv Zmajeva dobra prilika da se isprobaju mladi igrači. U jednom trenutku, četvrti sudija diže tablu, a spiker u mikrofon izgovara „na teren ulazi igrač sa brojem 38 – Stevan Jovetić!“. Dugokosi dečkić iz Podgorice nije bio toliko poznat, znalo se samo da je u mlađim kategorijama bio strašno dominantan, pa ga je tadašnji trener Jirgen Reber prebacio među odrasle momke. Niko nije ni slutio da će upravo taj dečak, ispisati istoriju tima iz Humske i postati jedan od njegovih najmlađih kapitena (prestigao ga je Nikola Ninković) i neko koga deca jure tražeći mu dres, šorc ili kostobrane.

Sadašnja mlađarija crno-belih prolazi isti put kao i Jovetić. Javnost nije imala prilike da ih vidi, moralo se udovoljavati zahtevima šefa struke i dovoditi skupe strance od kojih su neki na sebe nalepili etiketu neprofesionalaca, neki najvećih promašaja u istoriji kluba, a nećete verovati – ima ih koji su još tu. Međutim, onog momenta kad je jedan od najmlađih timova Partizana kročio na scenu, navijači su se odmah zaljubili u njih, baš kao što je to bio slučaj sa popularnim Jovetom.

Danas, Stevan ima 36 godina, karijeru polako privodi kraju, ali bez Partizana ne može. Kapiten reprezentacije Crne Gore sa posebnom pažnjom prati kako u Humskoj stasaju neki novi klinci, što bi rekao Đorđe Balašević. Svestan da ova klinčadija prolazi sve ono kroz šta je on prolazio u njihovim godinama.
„Pratim šta se dešava, čujem sa se Vukotom (Milanom Vukotićem) redovno. Svima nama koji volimo Partizan je puno srce kad vidimo krcat stadion i što se toliko podigao „hajp“ oko mladih igrača. Samo neka se ovako nastavi i da se ne pravi preveliki pritisak na momke, čini mi se da se počelo sa tim, kako već ide kod nas – očekuju se čuda, idemo, osvajamo sve. U redu je i to, ali samo da ne napravi problem. Od starijih imate golmana, Bibarsa Natha, Marija Jurčevića i Janisa Karabeljova, ovo ostalo su deca i prevelika presija može da proizvede kontra efekat. Gledao sam prvu utakmicu protiv AEK-a, rival je bio bolji, ali već u Beogradu je bila skroz drugačija priča, na žalost ispali su na penale. Protiv Oleksandrije je bilo odlično, nije bilo do toga što je protivnik bio toliko slab, jednostavno, Partizan je bio mnogo bolji“, započeo je priču Stevan Jovetić za Mozzart Sport.

©Starsport

Da li vas je iznenadilo ovoliko podmlađivanje, pre godinu dana smo imali situaciju da su na terenu bili neki iskusniji fudbaleri, skupo plaćeni, a to nisu opravdavali na terenu, a niko od ovih sadašnjih klinaca nije dobijao šansu?
„Bila je greška što im nije pružena prilika. Partizan je uvek bio prepoznatljiv po omladinskoj školi i uvek je bilo četiri ili pet klinaca u prvoj postavi i to je donosilo rezultate. Mora da postoji spoj mladosti iskustva. Imamo situaciju u Barseloni, ali to je neki drugi nivo, imaju mnogo mlađih fudbalera i pokazali su da se može funkcionisati i na taj način. Treba da postoji kostur sa po jednim starijim igračem u svakoj liniji tima, ali da budu tu kao pomoć mlađima. Kad sam imao 16-17 godina pored mene su bili Batica Mirković, Albert Nađ, Niša Saveljić, Ivica Kralj, Ivan Tomić – bilo mi je skroz drugačije da igram, pre svega, lakše. Naravno,finansijska situacija je takva kakva je i možda je sve ovo napravljeno prinudno, ali ono što je najbitnije, ide dobro“.

Jel ovaj koncept za koji se odlučio Partizan možda malo i rizičan, imajući u vidu da mnogi od ovih igrača nemaju iskustvo igranja evropskih utakmica?
„U životu ima dosta rizika, ali bez njega nema ni rezultata i to se mora nekad preuzeti, pa da vidimo dokle će da nas dovede. Ponavljam, ide dobro, naravno, igrači će biti sve bolji kako vreme bude prolazilo. Verujem u njih i nadam se da će sve biti super“.

Neki od bivših igrača kažu da bi ova ekipa trebalo da ostane na okupu barem dve godine, koliko je to realno, pre svega zbog finansijske situacije u klubu, a i činjenice da će se i oni zasititi naše lige?
„Uvek je bolje da odigraju te dve godine, ja sam isto odigrao toliko i nakupio sam oko 60 utakmica. Moraju prvo ovde da ostave trag, razumem i klub, ali uvek je lepše gledati na duže staze, zato što će isti taj igrač za dve godine da vredi mnogo više nego sad. Ne možete očekivati da neko ko je do juče igrao u omladincima, odigra jednu sezonu i odmah vredi sedam, osam ili dest miliona. Ako se bude konstantno prodavalo, kuburiće se sa timom. Znam da je situacija loša, ali treba strpljenja. Većina sadašnjih igrača nema velike plate i to je dobro, znači da ne opterećuju klupsku kasu. Sa igranjem evropskih takmičenja, raste im cena. Jedna je kad igraš Ligu konferencije, duplo veća je kad su u Ligi Evrope, a trostruko u Ligi šampiona“.

Da li možda postoji neki igrač koji vam se sviđa, da vam je posebno neko zapao za oko ili na koga možda javnost i navijači trebaju da obrate pažnju?
„Trenirao sam sa Budućnosti mesec dana i tad sam imao prilike da vidim koliko je Milan Vukotić dobar i moram da priznam da me podseća na mene. Nije što je moj pa da ga hvalim, ali ima nešto posebno. Igra sa obe noge, pregled terena, ima dobar šut. Andreja Kostića slabije znam, međutim, ono što mi se dopada kod njega je što stalno ulazi u šanse. Ognjen Ugrešić mi je isto odličan, Jovan Milošević je jako zanimljiv, ono proigravanje petom protiv Oleksandrije – strašan potez. Mnogo mi se dopao Demba Sek. Čim uzme loptu, odmah je konkretan, gazi, igra „jedan na jedan“, može da bude ozbiljno pojačanje. Bogdan Kostić mi se svideo u ovo malo utakmica što sam ga gledao - ima odličnu tehniku".

©Starsport

Šta je to što vam se najviše sviđa kod ovog Partizana?
„To što su svi klinci i svima nam je milo i volimo da vidimo nove snage, nade, da izađu neki top igrači. Nova priča sa Peđom Mijatovićem, Rasimom Ljajićem i Dankom Lazovićem. Publika je sve prepoznala i odmah je druga dimenzija, ma, drugi sport. Drugačije je kad igraš pred 3.000 ljudi i kad je tu skoro 30.000. Samo da potraje.

Ova ekipa je dosta puta od početka sezone postizala golove u poslednjim minutima i na taj način se izvlačila iz teških situacija. Nije to nešto što je svojstveno njihovom iskustvu i godinama koje poseduju.
„Nije, ali im takve pobede podižu samopouzdanje. Naravno da ne bi trebalo čekati finiš utakmice da bi se postigao gol za trijumf, ali je lepo znati da imaju mirnoću u takvim trenucima. Pokazali su staloženost i sposobnost da pobede u neizvesnoj završnici“.

Koji su realni dometi Partizana u ovoj sezoni, oscilacije su, ipak, očekivane za ovako mlad tim?
„Treba da uživaju i što je moguće manje čitaju medije i društvene mreže. Ne zaboravite da su oni – deca. Nisu još fizički i mentalno razvijeni, treba im još da uče i napreduju, a čitanje medija i društvenih mreža uglavnom zna da bude kontraproduktivno. Samo neka se opuste i uživaju, kvalitet poseduju, ako Bog da, proćiće i Hibernijan, pa ćemo ih gledati dalje. Bitno je da ova sezone bude bolja od prošle. Ne možemo očekivati da se odmah uzme titula i uđe u grupnu fazu u Evropi, nego korak po korak. Početak je, treba vremena. Samo da bude bolje nego pre godinu dana i da zaostatak za Zvezdom bude manji nego što je bio“.

Kakvo je vaše mišljenje o Srđanu Blagojeviću, čini se da je uspeo da pridobije poštovanje igrača pre svega mirnoćom i autoritetom znanja. Nije jedan od onih trenera galamdžija.
„Samo kod nas ljudi misle da se galamom stiče autoritet, a to nije tačno. Bitno je šta si rekao, a ne da te ljudi čuju zato što se dereš. Sviđa mi se kako Blagojević radi. Čak je i prošle polusezone uradio dobar posao. Napravio je prepoznatiljivu igru i vidi se na koji način želi da igra. Treneri nisu dovoljno poštovani u današnje vreme, ne trpi se nijedna greška, daju ti mesec dana i odmah hoće sve trofeje da osvojiš. Ne znam šta ljudi koji vode klubove misle da će postići time, pa smene jednog, drugog, trećeg, petog šefa struke. Trener mora da ima barem šest meseci vremena kako bi sklopio ekipu po svom ukusu, dovede igrače, prikaže ideju, pa tek onda vidiš da li je to ono što se traži, a ne da ga teraš posle četiri utakmice“.

Vanja Dragojević je kao i vi vrlo mlad dobio odgovornost nošenja kapitenske trake, ali kako iz vaše perspektive izgleda biti kapiten nekim igračima koji su maltene duplo stariji od tebe?
„Kad sam ja postao kapiten Partizana, bila su neka velika imena u ekipi. Trudio sam se da radim na terenu šta je do menu u smislu igre, a ovi stariji su bili tu da malo povise ton kad zatreba. Savetovao bih Vanju da ga kapitenska traka ne optereti, da uživa i igra dobro. Biće mu lakše“.

©Starsport

Kako vam se čini Dragojević, poseduje zrelost i sportki bezobrazluk za svoje godine, čini se da ga ostali na terenu slede u tome?
„Na poziciji na kojoj on igra (zadnji vezni) igrač mora da ima sportki bezobrazluk, a to kod njega vidim i baš mi se dopada. Ima još mnogo prostora za napredak, može da bude odličan fudbaler“.

Mnogi smatraju da ovom Partizanu fale iskusni igrači, neki povratnici iz inostranstva. Među tim povratnicima, provlačilo se i vaše ime. Da li vas je Danko Lazović kontaktirao i ako jeste, zašto vas sad ne gledamo ponovo u crno-belom dresu?
„Bilo je kontakta! Čuo sam se sa Peđom Mijatovićem i Dankom, kad su došli u klub, međutim, zvali su me deset dana pošto sam potpisao ugovor sa Omonijom. Rekao sam im kakva je situacija i ne može ništa da se uradi pre ovog leta i da tek tad možemo da pričamo opet. Posle sam sedeo sa Dankom u Dubaiju, ispričali se i rekao sam mu „hajde nek se završi sezona pa da vidimo šta i kako“. Problem je što imam još godinu dana ugovora, izabran sam u tim godine i sadašnji klub me ne bi pustio za džabe. Nije realno da se u ovom trenutku vratim. Vidim da se provlači po medijima kako su problem moja primanja, o tome nikad nije bilo reči. Postoji želja da se vratim, Partizan je klub koji volim“.

©Guliverimage

Priča o vašem povratku je navodno postojala i pre dve godine. Da li je istina da vas tadašnji trener Igor Duljaj nije želeo u ekipi?
„Nisam pričao sa Duljajem, čuo sam se sa Ivicom Kraljem, on me je pozvao i pitao da li bih bio zainteresovan da dođem. Napomenuo mi je da situacija u klubu nije dobra, ali da bi svojim dolaskom možda privukao još nekoga da se vrati. Na kraju se nismo dogovorili“.

Mnogo bivših igrača je ponovo počelo da dolazi na stadion, to je nešto što se nije dešavalo ranije zbog celokupnog ambijenta u klubu. Da li i Stevana Jovetića možemo da očekujemo u Humskoj u nekom trenutku?
„Ako budem u Beogradu, sigurno ću doći. Nisam bio dugo, zadnji put je bilo kad je Bleki Milenković postigao gol u finalu kupa. Put me nanese u Beograd na dan ili dva i onda nemam vremena da odem. Voleo bih da budem prisutan kad je pun stadion, da ponovo osetim atmosferu koju prave najbolji navijači u Evropi“, završio je ofanzivac Omonije.