INTERVJU - Radmilo Mihajlović: Danas bih vredeo 100.000.000; eksperimentisao sam, Hajnkes to nije voleo

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Sarajeva/

Ne bi fudbal bio to što jeste da ne ume ispisati čudne puteve. Nekada toliko čudne da su pojedini fudbaleri igrali za vrhunske klubove, ali ne i za one za koje su navijali. Međutim, igrati za Željezničar, Dinamo Zagreb, Bajern Minhen i Ajntraht Frankfurt mogu samo fudbalski velemajstori. Jedan od njih je Radmilo Mihajlović.

Put čuvenog napadača i fudbalskog buntovnika nije bio posut cvećem, ali mangupski, pomalo i drčno, uspeo je u živopisnoj karijeri da bude najbolji strelac bivše Jugoslavije, kapiten Dinama i da osvoji Bundesligu. Uz sve to, protivrečiti Ivici Osimu, Ćiru Blaževiću, Jipu Hajnkesu.  

Njegova priča počinje u Foči. Malom mestu u Republici Srpskoj koje je iznedrilo veliki broj odličnih fudbalera. 
"Pazite, mi smo stvarno u tim godinama imali izvanrednu školu fudbala i Sutjeska je izbacila mnogo odličnih igrača, koji su napravili zapažene karijere. Da mi ne zamere neki koje zaboravim spomenuti, ali recimo izdvojiću Muftića, golmana koji je branio za Sarajevo. Furtula, koji je bio u Partizanu, Nedić i Koprivica otišli su u Sarajevo, tu su bili braća Paprice, Ivanović, a u novije vreme Krunić i Danilović. Zaista za respekt. Imali smo odličan stručni štab, za to vreme jako velik, što sada neke ekipe nemaju. Bila su tu tri-četiri trenera, Fikret Pilav, Sadik Vreto, Boban Kunarac, Ekram Maglajlija. Ja sam počeo u pionirima i već sam skrenuo pažnju nekih ljudi. Stevan Ćele Vilotić me je tada pozvao u reprezentaciju Jugoslavije što je bio ogroman uspeh, jer većinom su tu bili igrači Zvezde, Partizana, Hajduka, Vardara, cele bivše Juge, a ja sam jedini došao iz male sredine na to okupljanje. U Foči sam se zadržao do srednje škole, onda sam upisao DIF i karijera je krenula u nekom drugom pravcu“, počeo je Radmilo Mihajlović u intervjuu za Mozzart Sport. 

Pre nego što je na mala vrata stigao u Željezničar, predvođen Ivicom Osimom, Mihajlović je sasvim slučajno počeo da trenira sa igračima velikog rivala Sarajeva.  
"Pazite, ja sam studirao u Sarajevu, a išao sam u Foču da igram utakmice. I onda je jednom Ekrem Maglajlija, koji je nekada igrao u Sarajevu, nazvao Svetozara Vujovića i pitao mogu li da treniram sa njima, jer nisam imao gde da radim treninge. On je pristao i ja sam kao klinac došao da treniram sa takvim igračima poput Sušića, Pašića, Janjoša i tako dalje... Zamislite, trenirate sa takvim vedetama i onda izađete da stopirate za Foču da idete igrati utakmicu. Dobro sam radio i hteli su da me angažuju, međutim, nekako se taj kontakt izgubio. Sećam se da sam jedno vreme sam trenirao. Trčao oko nebodera, po ulicama, nisam imao apsolutno nikakav kontakt sa loptom. Deluje smešno, ali je stvarno tako. I onda su mi treneri rekli da će videti mogu li trenirati sa Željom. Tako je i bilo“.

Oktrio je Mihajlović i ko je imao veliki uticaj na potpisivanje ugovora sa sarajevskim Plavima.
"Počeo sam trenirati i stvarno je sve bilo super. Jednom prilikom me je Ivica Osim pitao želim li odigrati prijateljsku utakmicu. Mislim da je bila reprezentacija Gane. Ja sam dao dva ili tri gola i on je video da sam potencijal. Međutim, ja sam bio specifičan. Iako sam bio maltene anonimus, tražio sam ugovor i određeni iznos novca. Možda malo prepotentno zvuči, ali sam bio svestan svojih kvaliteta. Velike zasluge je imao pokojni Davorin Popović, pevač legendarnih Indeksa. On je bio u predsedništvu kluba i u tom periodu kad se odlučivalo hoću li ja doći ili neću, ja sam tražio taj iznos koji je onako bio dosta veliki u odnosu na ostale igrače, jer većina ih je za prvi profesionalni ugovor dolazila bukvalno za džabe, bilo im je čast da igraju. A ja nisam hteo da dođem tek tako. Tražili smo određeni iznos novca, ne zato da bih se ja u tom periodu obogatio, nisu to bile neke velike pare, međutim, važno je bilo da nešto klub uloži u tebe, da ti ipak pruži šansu. Jer ako si došao onako, čisto bez para, onda ni oni ne očekuju ništa od tebe...", objašnjava bivši napadač.

Seća se Mihajlović kako se dalje razvijala situacija i dijaloga dvojice velikana svog zanata, Davorina Popovića i Ivice Osima...
"Švabo jel' ti treba on kao igrač?".
"Kako ne treba, voleo bih da potpiše odmah".
"Pa gde to ima, da čovek igra džabe, a dobar je. Zamislite vi da mene sad neko angažuje da pevam godinu dana i da ne dobijem ništa. Daj, platite to". 

"Tako da, eto, Davor mi je tada pomogao i nosim lepe uspomene na njega. Bio je galantan i gospodin čovek. Kad smo se sretali u gradu, slao mi je piće", dodaje Radmilo Mihajlović. 

Mihajlović slavi titulu sa saigračima iz Bajern Minhena (©Guliver)

Kako pamtite period u Željezničaru? 
"Potpisao sam ugovor na četiri godine, a imao sam sreću da se potrefila odlična generacija. U toj generaciji bili su Baždarević, Ćurić, Škrba, Čapljić, Samardžija, Matković, Odović. Onda smo u međuvremenu došli Nikola Nikić, Šabanadžović, ja. Bahtić je bio stari igrač tu, zatim Škoro i onda smo oformili jednu top ekipu. A sve zahvaljujući Ivici Osimu“.

Sećanja na popularnog Švabu samo naviru...
"Mnogo je posvećivao pažnju posedu lopte. Možda je glupo to govoriti, ali toga ljudi nisu ni svesni. Igrali smo kao Barselona. Bili smo voljeni po celoj Jugoslaviji. Teško nam je bilo oduzeti loptu. Svaki trening smo igrali najmanje pola sata ševe pet-dva. Čuvena tiki-taka. Nisi mogao izaći kad uđeš unutra, nema šanse. Recimo, dok sam bio u Bajernu, bilo je osam-dva. E sad, zamisli kako smo igrali... Doveli smo to do savršenstva i to smo prenosili na igru. Teško je bilo igrati s nama, jer smo igrali napadački. Imali smo u jednom periodu pet napadača: Bahtića, Škoru, bio sam ja, pa i Meša Baždarević i Nikić. Dovoljno je da dvojici tog dana ide od nas pet, već imate problem. Švabo je bio najzaslužniji za sve to i ja sam mu zahvalan".

Radmilo Mihajlović je za Željezničar odigrao 120 utakmica i postigao 63 gola. 
"Imali smo odličan tim, tek sada vidim, a i kroz karijeru, koliko su to jaki igrači bili. Berjan je mogao da igra u svakoj ekipi kao bek, jer je bio toliko fizički spreman i donosio prevagu po desnoj strani, a jednostavno čovek je otišao u neku skromnu ekipu u Švedskoj koliko se sećam. Mogao je lagano igrati i u Nemačkoj ili Italiji. Zatim Baljić, Čapljić koji je otišao u Partizan i Dinamo, Šaban koji je igrao za Zvezdu, čuvao Maradonu... Škoro, koji je otišao u Dinamo pa Torino, Meša Baždarević koji je toliko utakmica imao za reprezentaciju, Nikola i Fićo izuzetno brzi, kvalitetni, igrali su u Grčkoj. Ne bih nikoga posebno izdvajao, ali skup strašnih igrača, šteta je što nismo ušli u to čuveno finale UEFA kupa ili osvojili titulu jer nismo imali podršku. Po meni je jedina mana bila što nismo imali još dobrih igrača na klupi. Tanka nam je klupa bila".

U sezoni 1986-1987 bili ste najbolji strelac lige, što vam je na koncu donelo i transfer u zagrebački Dinamo? Zvao vas je pokojni Ćiro Blažević? 
"Jeste, ja sam te sezone dao 23 gola u konkurenciji strašnih špiceva, gde su bili Musemić, Milko Đurovski, Pančev, Zlatko Vujović... Iako nisam odigrao deset utakmica. Tad me povrede u Zagrebu i napravio sam pauzu od desetak utakmica i mislim da sam te godine bio toliko superioran da sam igrao sve utakmice, bio bih najbolji strelac Evrope. Dao bih sigurno preko 30 golova. Ali u svakom slučaju čast je u takvoj zemlji i u takvoj ligi kakva je bila jugoslovenska, biti najbolji strelac. Veliko zadovoljstvo za mene“. 

Postoji anegdota da je prilikom igranja za Željezničar Mihajlović imao jedan verbalni okršaj sa Blaževićem, posle kog mu je stigao poziv Dinama?
"Ja ne krijem ništa. Znači, mogao sam da biram, iskren da budem, imao sam ponude na stolu od svih klubova velike četvorke, ali opredelio sam se za Dinamo. Tačno je, Ćiro me je zvao, a malopre sam spomenuo tu utakmica gde su me povredili. Bilo je to u Zagrebu. Toliko su grubo išli igrači na mene, da sam ja, kad su me izneli, stao pored klupe, opsovao Ćiru i rekao mu da kad dođe u Sarajevo... Da ne govorim sad psovke koje sam mu uputio. Onda je on rekao: 'Ovaj Mihajlović je em dobar igrač, nismo ga mogli zaustaviti, em me je opsovao pred klupom, što znači da ima mu*a'. I tako, Ćiro je došao posle u Sarajevo, jedan izuzetan mag, jedan čovek od reči, ponudio mi transfer i tako smo se dogovorili".

"SINE, UZMI PARE DA NE BUDEŠ TUŽNI STARAC"

Zanimljivo je da ste bili navijač Crvene zvezde, ali ste ipak izabrali Dinamo iako ste imali ponudu iz Beograda. 
"Ja sam imao ponude velike četvorke. I tačno je da me je i Zvezda zvala i hteo sam da pređem kao klinac, navijali smo za Zvezdu, i ja i cela familija. Hteo sam da idem u Zvezdu. I zbog Šabanadžovića jer smo veliki prijatelji. Refik je bio već gore. Znao sam sve ove od Piksija, Deje, Mrkele, to je moja generacija. I jednostavno se nismo dogovorili. Uglavnom zbog novca. Toliko veći transfer mi je ponudio Dinamo i Ćiro da se to nije moglo odbiti. On je jednom prilikom rekao: 'Sine, uzmi pare da ne budeš tužni starac, znaš'. Jer on je video da ja želim da idem tamo. Recimo, koliko je on širok bio u odnosu na Zvezdu kad smo pričali. Recimo oko stana, Zvezda je nudila otprilike 70-75 kvadrata da živim tu. On kaže: 'Sine, koliko treba? Petosoban? Koji stan hoćeš? Koji hoćeš auto?'... Sve što su mi obećali kada je u pitanju novac to su ispunili. Odmah su mi otvorili račun u inostranstvu i uplatili isti dan. Ja stvarno nosim lepe uspomene na Dinamo, pre svega zahvaljujući Ćiri i mogu da kažem da se nisam pokajao što sam otišao tamo". 

Ćiro Blažević je ubrzo otišao iz Dinama, ali vas to nije sprečilo da odigrate jednu zaista dobru sezonu i čak ponesete kapitensku traku. Uživali ste veliko poverenje? 
"Pa jesam, došao je Skoblar i on je meni bukvalno posle par meseci protiv Partizana u Beogradu rekao, od danas je kapiten Radmilo. Ja sam bio baš zatečen, jer tek sam došao tu, a bila je neka tradicija da stariji igrači budu vođe, da budu kapiteni. Onda sam ja rekao šefu: 'Nemojte, meni je čast, ali tek sam došao, ne bih voleo da me zamrze ovi igrači, jer zagrebačka sredina nije jednostavna, teško oni prihvataju'. On je rekao da ne moram da brinem, jer me je on predložio. Bila mi je čast, bio sam prvi Srbin kapiten Dinama. Ali nije dugo to trajalo. Zajec je došao kao sportski direktor, vratio se iz Grčke i onda sam ga zamolio da se napravi glasanje, jer ne bih voleo da me zamrze igrači, pa da se izabere Boban ili Ladić i tako je i bilo“.  

Mihajlović, Najdoski i Stojanović (©MN Press)

Uglavnom, dobra sezona u Dinamu i lepe uspomene? 
"Jeste. Ja sam potpisao na četiri godine i mislio sam da ću ostati  jer nisam imao potrebu uopšte da žurim. Već tada imao sam obezbeđen život. Dinamo mi je uplatio sve što je trebalo, tako da sam se lepo snašao i mislio sam da ću igrati najmanje dve-tri godine. Međutim, ispostavilo se da imam stvarno dosta ponuda, petnaestak ponuda sam imao u to vreme. Evo, nabrojaću neke: PSŽ, Benfika, Sporting, Monako, Nant. U Italiji nisam imao neke ponude jačih imena, pošto je italijanska liga tada u to vreme bila najbolja i mogla su da igraju samo dva stranca, tako da su klubovi bili zauzeti velikim zvezdama. Međutim, onda je stigao poziv iz Bajern Minhena i tu sam prelomio".

Pre nego što počnemo priču o Bajernu, još ćemo se malo držati lige bivše Jugoslavije. Gdje je bilo najteže igrati? 
"Pa, teško je svugde bilo. Nije nigde bilo laganih bodova, naprotiv. Moram da napomenem, igralo se jako grubo da li igrao u Nikšiću ili u Osijeku, Rijeci, pogotovo dole Skoplje, Vardar. Igrači nisu bili toliko zaštićeni tada, dobijali smo udarce, nigde nisi mogao računati na bodove. Ako ih osvojiš, to je sa mukom bilo. Zato i jesmo bili jaka liga, velika zemlja u odnosu na ove sadašnje lige, bio je veliki filter igrača. Dosta kvalitetnih igrača, bila je i trenerska škola kvalitetna na čelu sa Miljanom Miljanićem".  

"JA VISOK 182, A IZA MENE ŠTOPER SA STO KILA MIŠIĆA I HOĆE DA UDARI"

Igrali ste napadača, dakle, vodili ste velike borbe sa defanzivcima. Koga biste izdvojili kao najtežeg protivnika? 
"Pa nema koji nije. Ako hoćeš dobro da prođeš, morao si odmah uzvratiti da bi te više respektovali. Jer vidi, ja sam visine 1,82 metra, a ti štoperi su bili po 1,90 – 1,95. Imali su po sto kila mišića i nije jednostavno kad ti je čovek sa takvom kilažom i konstitucijom iza tebe i hoće da te udari. Mnogo je bilo grubih igrača. Svaka ekipa je imala jednog - dvojicu sigurno. Trpeo sam i vrlo brzo sam shvatio da ne smem da gubim te lopte kad ekipa radi u toku utakmice da mi donese loptu i da je ja sad prospem... Znači, nije bilo kredita da brzo izgubiš loptu. Ja sam se tu usavršavao i onda sam trenirao. Bio sam dosta jak za svoju visinu. Jer, znate kako, kad igrač vama stoji iza leđa, a vi primate loptu, on je u svakom slučaju u prednosti. Ili te gura laktom ili te gura telom ili skače na tebe. Tako da, postoje tu razni trikovi gde se moraš nositi sa njima, a da bi se nosio moraš fizički biti jak", priča Mihajlović.

Jedno ime iz tog vremena posebno naglašava.
"Apsolutno - Safet Sušić. Čovek koji je bio ispred vremena u svakom smislu. Jedan gospodin od igrača, imao je inteligenciju Mesija, samo što je on drugi igrač, jedan dribler koji je imao anticipaciju, predviđao je gde će mu igrači stajati. U tom vremenu mnogo igrača je bilo dobrih, stvarno, ali on je bio za nijansu bolji od ostalih i po meni najbolji igrač u Jugoslaviji u to vreme". 

"NISAM HTEO U NEMAČKU, ALI NI U LACIO"

Nakon jedne sezone u Dinamu došlo je vreme za Evropu. Ponude su stizale sa raznih strana, ali ste izabrali Bajern Minhen. Zašto? 
"Iskren da budem, isprva nisam želeo da idem tamo. Kad mi je Zajec rekao da me želi Bajern, rekao sam mu da neću da idem tamo. Nije mi se sviđala Nemačka, a želja mi je bila da idem u Italiju. Imao sam ponudu Lacija koji je tada bio osrednja ekipa. Nisam hteo tamo jer sam smatrao da zaslužujem veću ekipu. I Zeko meni kaže: 'Hajde da saslušamo Bajern'. Onda je Bajern odigrao jako pametno. Pozvali su mene i Zajeca da budemo gosti par dana u Minhenu, da vidimo klub, da se malo družimo sa njima i onda da odlučim. Ja kad sam došao dole, kad sam video sve te zvezde od Bekenbauera, Gerda Milera, Pola Brajtnera, Sep Majera, sve svetske zvezde... Tad mi Zeka kaže: 'Ako ne potpišeš, nisi normalan'. I onda sam rekao, dobro, možemo da krenemo u pregovore. I potpisao sam na četiri  godine za Bajern“.

Tokom perioda u Minhenu nije sve bilo glatko, imali ste određenih problema sa Jupom Hajnkesom?
"To je najbolja ekipa u kojoj sam igrao. Ekipa velikih imena i zvezda, gde niko ne može biti iznad kluba. Tamo je tolika disciplina i konkurencija. Trening odluči ko će igrati. Na svakom mestu po tri-četiri vrhunska igrača. Svi smo bili duplirani i niko nema kredit na osnovu forme i ponašanja, tako da je stresno. Ja sam imao neke situacije zbog čega sam i tražio da idem posle godinu i po dana. Tražio sam od Ulija Henesa da idem, zato što me je Jup Hajnkes stalno sklanjao. I kad sam igrao dobro... Evo, ima nekih par situacija koje ću vam reći. Recimo, ja dam u Ligi šampiona - tri komada, da li su Bugari bili ne mogu da se setim, on me sledeću utakmicu odvede u stranu i kaže nećeš igrati igraće Volfart. Ja sam mu govorio da to ne radi jer mi utiče na psihu ako ne igram, a u najboljoj sam formi. Međutim, oni su imali neke svoje metode i redovno nas rotirali. Onda je došao Brajan Laudrup, imali smo četiri špica i onda me je sve to nekako nerviralo. Trpeo sam određeni period, pa sam presekao i rekao sam Henesu da hoću da idem".  

Zanimljivo je da ste bili izričita želja trenera Hajnkesa, a na kraju ste zbog njega otišli iz kluba. 
"Ja mislim da je on u svakom smislu korektan čovek i trener. Imao je rezultate koje je imao, ali nije bio dobar za mene. Jako je važno da ovo možda čuju neki mladi igrači: mnogo je važno da trener stoji iza igrača, pogotovo nekoga koga dovede. To kod mene nije bio slučaj. Recimo, on je u igračkim danima igrao moje mesto, bio je centarfor, ali onaj tipični centarfor. Nije voleo driblere, nije voleo da se rizikuje. Ja sam voleo, glavno mesto mi je bilo centralno, ali sam išao i levo i desno. Ako ne mogu da probijem tu, idem levo. Imao sam sposobnost i hrabrost da se okrenem na dvojicu igrača. Tamo je teško, tamo su jaki igrači. Ja sam ekspetimentisao, davao sam lobove, pa probao kroz noge nekome da gurnem, a njega je to nerviralo i nije to voleo“.  

Trenirali su vas trojica vrhunskih stručnjaka: Ivica Osim, Ćiro Blažević i Jup Hajnkes. Možete li napraviti neku paralelu između njih? 
"Prvenstveno je to govorna prepreka i razlika u pristupu igračima. Ja u to vreme nisam govorio nemački i nisam mogao da se obratim Hajnkesu. Nisi ni imao mnogo mogućnosti, dok si sa Ćirom i Švabom mogao da razgovaraš o svemu, kažeš kako se osećaš, nešto mu sugerišeš. Takođe, kod Hajnkesa je sve bio šablon i ne smeš da iskačeš. Navešću primer, na treningu smo radili centaršuteve i ja kao napadač samo glavom malo kresnem loptu sa prve stative, ona ode u drugi ugao, a on zaustavi akciju i kaže: 'To je cirkus, to je nesigurno'. Verovao je samo u to da udarac glavom mora ići direktno u prvu stativu. Znači strogi šablon. Tu smo se mimoilazili. Međutim, sreli smo se posle desetak godina i rekao mi je da ga je iskustvo promenilo jer je radio u mnogim klubovima posle i da je shvatio da su svi igrači mentalitetom različiti. Jer drugačiji su Nemci, Brazilci i Argentinci, a drugačiji smo mi Balkanci".  

"ŠOK JER SAM DAO 400.000 MARAKA ZA AUTO, UMESTO DA VOZIM OPELA"

Da li je tačno da u Minhenu niste želeli da vozite Opel, koji je bio Bajernov sponzor?
"Da, bilo je tako. Opel nam je bio sponzor i imali smo obavezu da vozimo njegove automobile. Ali u početku je bilo malo drugačije. Ja sam kupio Mercedesa, koji je u to vreme koštao preko 300.000 maraka, u nekoj punoj ceni blizu 400.000 maraka, što je bilo nenormalno za naše uslove. A kako se to desilo? Imali smo obavezu da posle utakmice idemo u VIP deo na stadionu, gde su dolazili razni sponzori, i prišao mi je jedan gospodin da se upoznamo i rekao mi da je on vlasnik Keniga. Ja do tada nisam nikada čuo za takvu firmu. Otišao sam kod njega i kad sam video te ručne obrade, nešto jače i od Brabusa i od ovih svih koje mi u današnje vreme znamo... Ostao sam bez teksta. Razmišljao sam na način 'obezbedio si svu familiju, kupio njima sve, nagradi sad i sebe'. Tako da sam uzeo taj auto i, naravno, vi novinari sve vidite i pronađete. Počeli su me slikati i mnogi su bili u šoku što sam dao tolike pare za automobil. Sad mi je malo smešno, ali znaš kako, ja sam došao iz komunističke zemlje, gde smo bili željni svega. Bila mi je želja da kupim taj auto i na kraju sam ga i uzeo. Onda sam gledao da ispoštujem i klub, pa sam na treninge dolazio Opelom, a ovo sam vozio privatno“, kroz osmeh priča Mihajlović. 

Da se dotaknemo današnjeg fudbala na ovim prostorima. Pratite li ga i kako gledate na sve? 
"Pratim, naravno, ove naše lige, ali ne sa tolikim žarom kao pre. Mislim da stagniramo kad je u pitanju priključak sa Evropom. Ima mnogo razloga. Prvo, naši klubovi, mislim pre svega na BiH, Srbiju, pa i Makedoniju. Hrvati su tu malo odskočili. Prvo je problem privatizacija klubova. Klubovi su većinom državni, stvaraju se veliki gubici, nema odgovornosti, radi ko šta hoće".

(©MN Press)

"POSTALO JE MODERNO DA TRENERI BUDU DIFOVCI"

Mislite da bi sa privatizacijom bilo bolje?  
"Apsolutno. Zašto bi nama smetalo, kad ne smeta Englezima ili Francuzima, da neko dođe i uzme Zvezdu. Ja čujem Zvezda ima dug sada blizu 90 miliona, Partizan 40 miliona, drugi ovi timovi isto su u minusu, to je neprihvatljivo. Ne možeš da radiš u tim uslovima, to je veliko opterećenje. Recimo, u Nemačkoj ti ne daju da počneš ako ne pokažeš da si izmirio sve dugove. Tako da, to je jedan od problema. 
Drugo, škole su nam unakažene. Razlog je to što je postalo moderno da treneri budu 'Difovci'. Oni su elokventni, završili fakultete, lepo pričaju, ali drugačije je kad ti dođeš na teren, pa u praksi to pokažeš. Takođe, liga koja je skraćena. Bili smo zemlja od 24 miliona, u odnosu na sada, svaka liga pojedinačno, nemaju taj kvalitet. Hrvatska jedina izbacuje konstantno dobre igrače i igraju na svetskoj sceni. Srpska liga nije loša, ali nema neke draži. Osam godina je Zvezda prvak i uopšte nema konkurenta, što nije dobro“. 

A u Bosni i Hercegovini?  
"Bosna isto. Trebalo bi svesti ligu na 10 timova, jer nema tu više kvaliteta od 10. Mislim da to i jeste cilj i za narednu sezonu, što mi je drago. Mi imamo talente. Često idem na Koševo i igram tenis. Dođem ranije i gledam decu kako treniraju. Smatram da se pogrešno radi u tom segmentu. Pre je svaki klub imao čoveka koji je pratio decu od školskog takmičenja pa preko pionirskih igrača i dovodio ih. Mislim da sada pogrešni ljudi vode klubove, rade šta hoće, ne polažu račune nikome. Normalno da se mora to odraziti na reprezentaciju i na klubove".

Danas su cene transfera u fudbalskom svetu otišle u enormne visine. Koliko bi sada vredeo napadač Radmilo Mihajlović? Jednom je Baka Slišković rekao da bi, ako Geret Bejl vredi 100 miliona, Dragan Džajić vredeo milijardu.  
"Ja sam upravo hteo da kažem 100 miliona. Kao da mi je Baka uzeo reč. Eto, Baka je bio svetski potencijal i strašan igrač. U ovo vreme bi vredio ne zna se koliko. Nekako je nesrazmerno, čini mi se, odnos cene i kvaliteta. To je sve preneseno nekako iz Amerike, basket je probio te cene koje su neshvatljive za normalne ljude. Sve je biznis postao, tako da i mi smo imali kvalitetne igrače i mislim da bi većina igrača koštala 20, 30 i više miliona".  

 Iz jednog tako malog mesta, kao što je Foča, igrati za Željezničar, Dinamo, Bajern, Ajntraht i ostale, nije mala stvar. Smatrate li da ste mogli još više i žalite li za nečim?
"Ja moram ovo da kažem. Potekao sam iz skromne porodice, radničke porodice, nikada nisam trčao za novcem da mi to bude prioritet, nego sam stalno sebe analizirao, usavršavao na terenu. I onda, malo po malo, novac sam po sebi dođe. Pomenuo sam da sam imao 15 ponuda. Sada igrač sam traži, kaže znaš li nekog menadžera da mi pomogne? Pa šta će ti menadžer? Odigraj dobro, uvek će te neko primetiti. Prema tome, možda sam i mogao više, ali kad analiziram karijeru, bio sam najbolji strelac Jugoslovenske lige, koja je bila jedna od najjačih u Evropi u to vreme. Igrao sam za tim sveta, na oproštaju legendarnog Zika, to mnogi ne znaju, u Udinama. Bio sam prvak sa Bajernom i šta još reći. To su stvari koje retko ko može da doživi i od igrača sa Zapada. Ja sam prezadovoljan karijerom, mislim da sam mogao više. Nijanse tu odlučuju, ali kad sve saberem moram biti zadovoljan“, završio je intervju za Mozzart Sport proslavljeni napadač i fudbalski buntovnik Radmilo Mihajlović.