INTERVJU – Nikola Štulić: Mitar mi je rekao kako da igram leđima i koristim ofsajd

Porastao je. Em što se fizički raskrupnjao, em što je fudbalski napredovao. Zato sad Nikola Štulić hoda trasom koja mu je odavno bila namenjena, samo što je morao da prođe više stanica kako bi stigao do odredišta. Ne krajnjeg, već usputnog na putu ka sportskim visinama.

Više nije onaj žgoljavi momčić iz „Zemunela“ koji traži šansu u prvom timu Partizana. Sad je lider crno-bele ekipe iz Šarlroa, prvi strelac, autor 16 golova kojima su Zrebe izborile plasman u kvalifikacije za Ligu konferencije.

Bilo bi pogrešno, pre svega za njega samog, kad bi ljudski ostao na nivou sa terena u Srbiji, ali isto tako je pohvalno što je davno uspostavljenu liniju skromnosti i poniznosti preselio najpre iz Beograda u Niš, odatle u Belgiju i na bazi marljivog rada stigao do statusa A reprezentativca. Morao je dve i po godine da rudari u inostranstvu kako bi iskopao priznanje u očima ovdašnjih zanesenjaka u fudbal. Da vredi. Više nego što smo svi zajedno verovali kad je januara 2023. napuštao Čair.

Potvrdio je da može, pa se posle impresivne sezone u Pro ligi nameće logično pitanje smatra li da je postao igrač evropskog kalibra?
„Osećam se bolje, samopouzdanje mi je poraslo, ali se držim toga da se dokazujem i potvrđujem kako bih mogao sebe da nazovem evropskim kalibrom. Sigurno je olakšanje, svesniji sam svojih kvaliteta“, mirno govori Nikola Štulić za Mozzart Sport tokom kratkotrajnog predaha u Beogradu.

Uskoro će opet u Belgiju, sa zadatkom da potvrdi kako nije „čudo za jednu sezonu“. Mnogim napadačima se desi da potonu posle 15 ili 20 golova u jednom ciklusu. Nikolu pitamo da li je moguće ponoviti ili možda nadmašiti brojke.

„Uvek sebi postavljam visoke ciljeve. Tačno je da u fudbalu postoje usponi i padovi, ali sam čovek koji se zalaže za kontinuitet. Što je duže moguće“.

Kad tako kažeš, deluje da si sazreo, iako su ti tek 23 godine. Sportisti u tvojoj životnoj dobi se formiraju možda i do 25, ali si ostavio utisak da si taj period prebrodio.
„Imao sam razne faze, povrede, neigranje, a sve skupa me naučilo da ojačam. Trudim se da nastavim da sazrevam kao igrač, ali i kao čovek“.

Retko ko je od profesionalnih fudbalera spreman da obeća broj golova uoči naredne sezone. U prošloj si postigao 16. Šta bi te zadovoljilo za takmičarsku 2025/26? Da li, na primer, deset?
„Da! Kad napadač ima dvocifren učinak to je dobro. Naročito u zahtevnim ligama kakva je belgijska i klubu koji nije dominantan, da je među prva četiri na tabeli“.

Hajde nam to objasni... Svaki put kad neki ofanzivac iz Srbije dobije ponudu iz Belgije ili Holandije čuje se konstatacija „lako je tamo davati golove“, „idealne su to zemlje za špiceve“. Da li je to baš tako?
„I jeste i nije. S jedne strane, tačno je da se neguje otvoren fudbal. Samo dve- tri ekipe su oslonjene na defanzivu.  Igra se na gol više, ali potpisujem da nema šanse da treseš mreže ako nisi fizički spreman. Ako ne možeš da trčiš 90 minuta, dobijaš duele, sve vreme pratiš njihov ritam, onda... Možeš da daš gol ili dva, ali u kontinuitetu baš teško. Naravno da se ni danas ne može bez tehničkih i taktičkih karakteristika, međutim, fudbal se danas sveo na fizičku i trkačku moć“.

Takvi su maltene svi špicevi koji izlaze sa proizvodne trake Pro lige u poslednjih desetak godina ili malo više, počev od Aleksandra Mitrovića, preko Viktora Osimena, Džonatana Dejvida, Sirila Desersa, sve do Ferana Đutgle.
„Poenta je da liga obiluje afričkim štoperima. Tehnički nisu toliko dobri, ali su snažni do te mere da dosta situacija rešavaju oslanjajući se na tu moć tela. Njihova genetika je sjajna. Zato moraš da budeš pametniji od njih“.

Šta si ti radio kad si stigao iz srpskog fudbala, jer te, iskreno govoreći, pamtimo kao momka skromnije građe nego što je sad slučaj?
„Prvo sam ušao u teretanu i maltene nisam izlazio iz nje. Skenirali su me u potpunosti, dva dana su se bavili mojim telom. Videli su da znam da igram fudbal, ali rekli su mi da bi trebalo da radim na jačanju tela i da budem strpljiv. Ne znači da nećeš igrati, ali je potrebno da ne ulaziš baš u duele sa jačima od sebe. Moraš da prepoznaš situacije. Kondicioni trener mi je predočio potrebu da nabacim koje kilo mišića kako bih bio konkurentniji u duelima“.

NABACIO SAM DVA KILA MIŠIĆA I RAZVIO VEĆU BRZINU

Štulić u dresu Šarlroa (AFP)

Kakva je razlika u parametrima kad si odlazio iz Niša u poređenju sa ovim sad?

„Nabacio sam dva kilograma mišića. Imao sam 81, sad sam na 83. Tako očvrsneš, jer to dolazi kroz treninge, utakmice. Napraviš sebe stabilnijim. Što se tiče brzine, najveći sprint mi je bio 35,3 kilometra na sat protiv Genta. Obično sam na 32 do 33 km/č. Zavisi od rivala. Ako je naspram tebe tim u niskom bloku, nemaš prostor za kretnje, ali se protiv Genta desilo da sam istrčao kontru i dostigao pomenutih 35,3 km/h. I ja sam bio začuđen. U Srbiji sam najbrže trčao u Partizanu (33,90 km/č)“.

Tebi je trebalo godinu i nekoliko meseci da bi počeo da igraš redovno za Šarlroa.
„Čim sam došao, izvrnuo sam skočni zglob i tri meseca nisam igrao. Mučio sam se. Taman počnem da treniram, kad moram van terena. Tek pred kraj prve sezone postao sam redovan, i to za B tim, da bih se vratio u ritam. Na početku druge sezone me sačekalo pravilo da šestorica Belgijanaca moraju da budu u protokolu, a mi smo kod prethodnog trenera imali samo jednog. Čovek je verovao starterima, što je dalje značilo da su petorica domaćih igrača sedela na klupi, pa nije bilo mesta za mene. Budem onaj 19, koji se ne skida, međutim, nije mi teško padalo, zato sam prihvatio da igram za rezervni tim Šarlroa, postigao sam devet golova u tom periodu. Tek pred kraj sam počeo da igram za prvi tim. Onda sam narednog leta bio spreman da prihvatim selidbu na pozajmicu, hteo sam da idem u klub napadačke orijentacije, koji će mi odgovarati, a ne samo da odem reda radi. Ništa se nije desilo i onda su ključni razgovori bili sa novim trenerom Rikom de Milom“.

Šta ti je rekao tad, kako te je ubedio da ostaneš i kasnije pružio šansu?
„Nikad nisam imao problem sa njim, ali sam bio svestan napadačke hijerarhije. Bio sam četvrti napadač u timu. Sve je bilo protiv mene. Onda mi je Mil 15. septembra, kad su se svugde zatvorili prelazni rokovi, rekao: ’Nemam problem da ostaneš, ali moraš da mi dokažeš da si gladan.’ Tad je jedan špic otišao na pozajmicu, drugi se kasnije od dogovorenog vratio sa reprezentativnog okupljanja, ja protiv Vesterloa seo na klupu i ušao poslednjih 15 minuta. Za to vreme sam promaši tri zicera“.

Šta ti je prolazilo kroz glavu u tim trenucima?
„Govorio sam sebi: ’Nema dalje, ako ovo nisam iskoristio.’ Narednu utakmicu bio sam dobar u polju, ali nije me htela realizacija. Sledeću sam već počeo, takođe dve prilike nisam iskoristio, protiv Standarda sam dvaput uzdrmao stativu. I tek onda, protiv Antverpena, dao sam dva gola“.

Nisi prvi špic na čijem se primeru pokazalo da lako ispadaš iz rutine ako ne igraš.
„Kad stekneš samopouzdanje, ne misliš šta ćeš kad ti dođe lopta. Pucaš iz prve. Siguran si da ulazi. Čim nisi u ritmu, uvuče se sumnja, nisi siguran, razmišljaš kako da završiš akciju. Potrebno je biti odlučan i verovati u ono što radiš“.

Kakav je tu uticaj trenera?
„Prevashodno na planu psihologije. Rik de Mil mi je govorio: ’Znam da si nervozan, ali hajmo korak po korak. Prvo budi dobar na treningu, pa kad uđeš na utakmici, pa kad počneš. Ne možeš posle velike pauze odmah da postigneš het-trik.’ Samo strpljivo“.

Posle svega što si preturio preko glave, da li smatraš sebe prvim centarforom Šarlroa?
„Da! Voleo bih da igramo Evropu, ali isto tako imam ambicije kao svi drugi koji se bave fudbalom. Otvoren sam za sve opcije, ali sam vezan ugovorom do 2027, spreman da se borim za svoj klub, igram maksimalno. Bude li došla zanimljiva ponuda, saslušao bih je. Svi sanjamo da igramo na višem nivou“.

MOŽDA NEKO IMA ISKRIVELJNU SLIKU O MENI

(Guliver images/David Catry)

Dosta je primera momaka koji su bili dobri u našoj ligi, a onda nestali u Evropi. Filip Stevanović, Slobodan Tedić, Uroš Miladinović su samo neka od imena...  Šta je tebe izdvojilo da ne potoneš, kako si prevazišao krizne situacije?
„Nije tu reč o fudbalskim kvalitetima. Sve je do mentalne pripreme. Fizičke karakteristike mogu da se poprave, ali je poenta da se žrtvuješ, budeš posvećen kad ti ne ide, ali i kad ti ide kao po loju. Ne opuštaj se. Kao što brzo odeš u visine, još brže možeš da padneš. Zato je sve do glave. Radi na sebi, dobro spavaj, lepo se hrani, brini o oporavku tela...  To su detalji i ako ih preskočiš jedan dan, već si u problemu. Tako napreduješ i tek posle godinu dana shvatiš zašto si ispred nekog. Jedini put ka dostizanju visina u fudbalu je posvećenost, praćena kontinuiranim radom“.

Imaš li osećaj kako te ljudi u Srbiji doživljavaju, između ostalog baš zbog takvog stava?
„Znam kako me vide oni koji su mi bliski. Možda neko ima iskrivljenu sliku o meni, naročito zbog onoga što je bilo na utakmici Crvena zvezda – Radnički Niš (slavio gol u penal seriji ućutkivanjem Delija, op. aut.). Ne trudim se da se nekom dokazujem, niti čitam šta se o meni piše, jer je dosta danas ljudi spremnih da kritikuju. Bitno mi je mišljenje porodice. Znam kakav sam. Nadam se da se to vidi. Ako ne, bože moj. Danas svako ima pravo na mišljenje. Ne mogu nikom ništa da zabranim“.

Sve je oko tebe bilo iz potaje, drugog plana: još od Partizana, preko Radničkog, do početaka u Belgiji.
„I obavezno se zakomplikuje... Nikad nije išlo glatko, ali baš zato me mentalni aspekt ojačao. Imao sam tešku povredu sa 18 godina, operisao prednje ukrštene ligamente taman kad sam priključen prvom timu crno-belih kod Zorana Mirkovića. Uvek je moralo težim putem. Tako sam stvorio radne navike, postao svestan da bez njih nema uspeha“.

Da li sa ove pozicije likuješ prema Partizanu ili Radničkom što ti nisu odmah dali šansu?

„To je za dublju analizu. Teško je kad si mlad igrač među crno-belima. Sad je talentima iz škole omogućeno više šansi. Ranije to nije bio slučaj, jer si ispred imao nekog stranca, dovedenog da donese plasman u Evropu, pa da se proda kako bi klub nastavio da živi od njega. Nemam šta da se ljutim. Jednostavno se stvari nisu poklopile. Nisam ni ja bio zreo u tim godinama. Kasnije biološki sazrevam. Zato sam imao nedostatke, pa sam pauzirao godinu dana zbog pomenute povrede, onda se od tebe očekuje, pa ako ne daš, dolazi sledeći iz naredne generacije. Sve mi je to jasno, sa tim sam se pomirio, zato sam i otišao u Niš“.

Samo što je na Čairu drugačije, onda si ti u Radničkom ono što je Rikardo Gomeš u Partizanu, momak sa strane od koga se očekuje konkretan doprinos?

„Može biti da je tako. Završili smo četvrti, izborili plasman u Evropu, nije mi odgovarao stil... Još mi je to bilo prvo odvajanje od kuće, živeo sam sam, bilo je potrebno vremena da to prihvatim. Uvek sam verovao u kvalitet, što sam pokazao u drugoj sezoni, posle čega je usledio i transfer“.

IGRAČI UNIONA JURE U PRESING KAO LAVOVI

Štulić posle gola Unionu ((Guliver images/Vincent Kalut))

Nekoliko puta pominješ stil. Koje fudbalsko opredeljenje ti najviše paše ako znamo da si bio deo timova koji su negovali različite načine igre: Partizan koji bi uvek trebalo da napada; Radnički koji nije takav, Šarlroa koja ne pripada elitnoj kategoriji belgijskog fudbala?
„Najviše mi prija kad dolazi veliki broj lopti u kazneni prostor, dosta centaršuteva. Da ne bude previše niski blok, a da igram protiv, uslovno rečeno, jačeg tima. Teško je protiv onih koji se brane baš nisko, sa petoricom pozadi, tu mora špic da bude brži, da napada prostore. A ne odgovara mi ni da igram u klubu koji se brani i opredeljen je na kontranapade. Mogao bih da se uklopim u tom, ali pre bih izabrao tim koji neguje posed lopte i oslanja se stvaranje velikog broja šansi“.

Na primer Union, za koji je veliki broj ljubitelja fudbala u Srbiji, uključujući i nas u redakciji, navijao. Tri godine je negovao ofanzivni stil i napokon ga je naplatio osvajanjem dugo čekane titule.

„Klub Briž je za mene trenutno najbolji klub Belgije. Ima precizan sistem i sjajnog trenera. Kad igraš protiv njega, osetiš da dominaciju. Setite se kako je iz Lige šampiona eliminisao Atalantu. Bilo mi je drago zbog Uniona, jer su momci ujedinjeni tokom cele sezone, imaju dobar tim, kvalitetne rezerve, a kad krenu u presing svi ’ujedaju’ kao lavovi. Impresionirao me. Anderleht je u krizi finansijske prirode. Ima dobre igrače, međutim, fali mu timskog duha. Ima sve što je potrebno velikom klubu, fudbalere iz ’liga petice’, ali hemija je problem. Gent je sve vreme osnovnog dela prvenstva bio prvi, a onda doživeo neobjašnjiv pad u plej-ofu. I ode mu sezona u propast. Liga je zanimljiva. Svake godine prva tri tima su u bod ili dva. Dramatično je, ali se ne bih saglasio sa tamošnjim pravilom da se posle 30. kola dotle osvojeni bodovi dele na pola. Neko ti uzima zarađeno. Nepravedno je pre svega u odnosu na lidera ako je stekao, na primer, deset bodova viška. Takav sistem takmičenja ti ne dozvoljava ni sekund da se opustiš. Standard je ogroman klub, iako je u krizi, Antverp, Genk Gent, svi su vrhunski i to znači da imaš minimum 14 utakmica visokog intenziteta po sezoni“.

Ako ti Briž ne dozvoljava da dišeš na terenu, protiv koga voliš da igraš?
„Najkomotnije sam se osećao protiv Antverpa. Dao sam mu dva gola prošle i još jedan pretprošle sezone. Legao mi je kao rival, ha-ha-ha“.

REALIZACIJA JE PITANJE RUTINE, TO SE NE UČI

Na treningu reprezentacije Srbije (MN Press)

Sve što smo pričali je krunisano pozivom za reprezentaciju. Kad si došao na okupljanje pred početak mundijalskih kvalifikacija rekao si da imaš nekoliko spremnih pitanja za Aleksandra Mitrovića. Možemo li da znamo koja.

„To su detalji koje se tiču dugih lopti, interesovalo me kako da koristim prostor kad golman ispucava. Znamo da je Mitar tu car. A meni je to često problem, jer moram da trčim prema protivničkom golu, a leđima sam okrenut dok lopta leti. Kad štoper to vidi, obično je odmah meni na leđima, pritiska me, pusti loptu iza, drugi štoper stiže u korekciju ili je golman pokupi. Dao mi je Mitrović primere kako da koristim telo ili kako da se pozicioniram kad je aut, pošto tad nema ofsajda. Čak i tokom igre da koristim ofsajd, ali za to moraš da budeš dobro sjedinjen sa ostatkom tima. Plus, igra leđima. Objasnio mi je nekoliko stvari“.

Verovatno bi ga mnogi laici pitali kako finišira, a ti si išao obrnutim putem, kako da dođeš u poziciju da završiš akciju?

„Realizacija je pitanje rutine i instinkta, nešto što ne možeš da naučiš. Da osetiš gde će lopta. Rekao mi je Mitrović da uvek stojim iza leđa drugog štopera, jer ne može istovremeno da gleda i mene i loptu. Ako je previše posvećen meni, nikad ne zna da li će neko da stigne iz drugog plana. I obrnuto“, pojasnio je Nikola Štulić na kraju razgovora za naš portal.