Idealnih 11 Dobrivoja Tanasijevića - Den Tane: Kad sam došao u Zvezdu 1947, bilo je šest zaposlenih i dva psa

“Mi smo kao deca igrali fudbal u parku ispred hotela Moskva, to je bilo negde 1947, 1948. Zvezda je tada imala samo prvi tim. Onda su došli na ideju da naprave mlađe kategorije. Videli smo jednog čoveka sa lulom pored terena. Gleda nas. Kad smo završili, on nam priđe i predstavi se: ja sam doktor Aca Obradović. Kaže nam da skuplja igrače za juniore. U to vreme igralo se ulica protiv ulice. Mi iz Kraljice Natalije protiv Balkanske, pa protiv Sarajevske i tako... Pozvao je mene i mog druga Tomu, kapitena naše ulice, da dođemo u Zvezdu. Jedini uslov bio je da budemo dobri u školi. Sećam se, u to vreme bilo je samo šest ljudi koji su vodili računa o Crvenoj zvezdi: Aca ekonom, njegova žena, njena sestra, Dule Žabac, koji je održavao teren, jedan njegov pomoćnik sa dva psa, i sekretar Slobodan Ćosić - to je tih šest zaposlenih. A ja kada sam došao da budem predsednik, sačekalo me je njih 500”.

Prve godine Crvene zvezde obeležio je maltene totalni amaterizam. Den Tana imao je priliku da sve to vidi ‘iz partera’. 
“Jedini sam dva sata pre utakmice znao kojih 11 će igrati. Bio sam desna ruka ekonomu Aci, raspoređivao kopačke, dresove, gaće... Rečeno mi je da ću da letim iz kluba ako zucnem igračima unapred startnu postavu. Zapitkivali su, a ja govorio kako znam samo jedno - kapiten je Rajko”.

“Imali smo 22 igrača, čuveni Perica Radenković bio je jedan od njih, pa Lovrić, Mrkušić, Branko Stanković, Kosta Tomašević, Jezerkić - prvi što je igrao i za Zvezdu i za Partizan, Predrag Đajić, Ljuba Spajić... Glišović je bio prvi trener, posle je došao i Broćić, jedan od naših najvećih stručnjaka”.  

Dan Tana i Perica Radenković

“Igrao sam desnog spoljnjeg i sanjao da jednog dana postanem kao Rajko Mitić. Uporedo sam pomagao na stadionu, kosio travu. Aca Obradović me je jednog dana pitao: hoćeš ti da budeš ekonom ili fudbaler? Savetovao mi je da kao mlad igrač odem na kaljenje u Bokelj iz Kotora, što sam i uradio. Kad sam se vratio u Beograd, posle godinu dana, otišli smo na neki tunir u Belgiju. Rešio sam da ostanem u Briselu. Rajko me je predložio Anderlehtu, potpisao sam ugovor na četiri godine, ali FIFA me je ubrzo suspendovala pošto nisam imao ispisnicu iz Zvezde. Takav je bio zakon. Imao sam 17 godina i šest odigranih utakmica za Anderleht pre suspenzije. Sa tim zakonom problem su imali i Puškaš i svi ostali što su bežali od komunizma”...

Uslediće epizoda u nemačkom Hanoveru, gde je igrao kao pozajmljeni igrač belgijskog velikana, pa selidba ‘preko bare’. Prvo Kanada, a onda ostvarenje sna - The United States of America.
“Građanin Sjedinjenih Američkih Država zvanično sam postao 4. marta 1960. godine. Tog dana položio sam zakletvu. Pošto se išlo po grupama, mogao sam da biram datum. Odabrao sam 4. mart zbog Zvezde”.

Pre nego što je počeo da obrazlaže svoj izbor idealnih ekipa, Den Tana je skrenuo pažnju na jedan detalj:
"Ima taj period između 1955. i 1975, tih 20 godina bio sam veoma aktivan u američkom i engleskom fudbalu, pa nisam mnogo gledao Crvenu zvezdu. Znam sve igrače, naravno, samo se nekih iz tog perioda nisam nagledao uživo. Isto važi i za Partizan”.

Kako su glasali svi prethodni učesnici velike ankete
Mozzart Sporta možete da pronađete OVDE.

Pa da krenemo od Zvezde i golmanske pozicije...
“Za mene kao klinca Mrkušić je bio najbolji golman. Ali mislim da ga je Beara prevazišao kasnije kad je došao. Objektivno gledano, bolji je bio Beara. Zato sam njega stavio na gol”.  

“Branka Stankovića gledao sam ceo život. Tu nemam ni najmanju dilemu - taj čovek zaslužuje mesto u idealnih 11. Uz njega, bek mi je Žika Jevtić. Jeste bio problematičan, voleo je ženske i izlaske, međutim na terenu sjajan”.

Sinišu Mihajlovića birali ste bez obzira što ima kratak staž na Marakani. Da li to znači da ste gledali celokupnu karijeru?
“Istina, nije dugo bio u Zvezdi, ali dokazao se u Italiji, u reprezentaciji. Ako gledamo isključivo kvalitet igrača, on mora da bude tu”. 

Ko je još bio u konkurenciji za half liniju?
“Razmišljao sam o Predragu Đajiću”...

Rajko i Šeki kao polutke bez konkurencije verovatno?
"Jasno! Rajko je za mene temelj Crvene zvezde. Srce. Kada sam bio predsednik kluba insistirao sam da bude postavljen njegov spomenik u Beloj Palanci, gde je rođen. Bio sam veoma blizak sa njim dok sam bio u juniorima, gledao sam ga redovno od 1947. do 1952”.

Krila su vam Dejo i Džaja...
“Džaja je nenadmašan u Zvezdi, s tim da je za mene najbolje levo krilo u državi bio Bajdo Vukas. Nego, Piksija nemam gde... Šta da se radi. Da, neka ipak ovako ide, Dejo ostaje na desnoj strani”.

Ogroma je gužva za mesto centarfora - kako ste vi odabrali, šta je presudilo u korist Bore Kostića?
“Tu sam imao najviše problema. Trojica su mi bili u fokusu - Kosta Tomašević, Darko Pančev i Bora Kostić. Za Kostu sam i emotivno vezan, jer u njegovim cipelama sam pobegao iz Jugoslavije. Veliki centarfor. Pančev je isto dao dosta, postigao onaj najčuveniji gol iz penala, dok je Bora najbolji strelac u istoriji kluba. Nije bilo lako izabrati”.

O Kosti Tomaševiću najmanje se zna, vi ste ga poznavali, gledali?
“Da, da, jesam! Da je Kosta Tomašević imao prilike da igra u inostranstvu, siguran sam da bi postao svetski as. On se bavio dosta politikom, stalno je bivao nešto oko Partije”.   

Još neko ime, uz Piksija i Đajića, koje biste izdvojili, a da nije ušlo u idealnih 11?
“Ivan Toplak je bio dobar igrač”.

“Međutim moram još jednom da podvučem koliki je značaj za izgradnju Crvene zveze kakvu danas poznajemo imao doktor Aca Obradović, čuveni Doktor O. Tvrdim da nema čoveka koji je uradio više za Crvenu zvezdu i više rizikovao zbog nje. On je tata i mama kluba, a potpuno je zaboravljen. Tri puta je doživotno suspendovan, napustio je svoju profesiju zbog Zvezde... Upoznao sam stotine i stotine ljudi u fudbalu, razne stručnjake - i nikad nisam sreo nekoga ko je bolje mogao da prepozna igrača. Mislim da nikad nije pogrešio u proceni”.

Ko vam je od partizanovaca ostavio najjači utisak?
“Bobek! To bez dileme. I veliki igrač i veliki gospodin. Kad sam se vratio u Jugoslaviju osamdesetih družio sam se dosta njim i Rajkom”.

Maltene sve svedoke njihovih okršaja pitali smo isto: ko je bio bolji igrač?
“Nema sumnje da je Bobek bio veći majstor, čak daleko veći. Rajko je bio veličina na drugi način, kao majka svima nama u klubu. Zato su ga i zvali Rajko-majko”.

Koga biste još izdvojili iz idealnih 11 Partizana?
“Šoškić je bio svetski golman, Zebec fantastičan igrač... Od svih ovde najmanje poznajem Miloša Milutinovića, najmanje sam ga gledao, o njemu svi pričaju bajke. Šteta što se tako mlad razboleo”.

Prošlo je podosta vremena otkako ste napustili funkciju predsednika Crvene zvezde. Kako danas gledate na taj period?
“Nisam ja ni pomišljao da budem predsednik, jer znao sam da bez privatizacije stvari ne mogu da se maknu sa mrtve tačke. Dugovalo se u tom momentu 10.000.000 ili11.000.000 evra, bilo je: ili da neko kupi klub, ili da država da velike pare, kao što će kasnije i da uradi... Kad je Toplica Spasojević otišao, tražilo se prelazno rešenje. Javio sam se i rekao da ja ne mogu, pošto imam premijeru filma u Njujorku za mesec dana, uložio sam milione... Oni su počeli da me ubeđuju kako ta funkcija VD, vršilac dužnosti, ništa ne znači. Niko nije hteo da se prihvati odgovornosti, o tome se radilo. Kad su svi odbili, meni su samo saopštili da sam ja vršilac dužnosti. Nisam imao kud”.

Kasnije ste se ipak kandidovali i pobedili na izborima. Imali ste plan za izlazak iz krize?
“Jugovića sam imao za sportskog direktora, Marka Miškovića za finansije. Pritom, insistirao sam da svi iz uprave pozajme novac klubu. Ja sam pozajmio 800.000 evra, Marko je pozajmio oko 3.000.000, Babarogić 150.000, Vlada Jugović 300.000. Skupili smo taman toliko da možemo da preživimo oko godinu dana. To je bilo prvi put da članovi UO unose novac u klub, a ne da čekamo da nešto padne s neba ili dođe ne znam ti ja odakle”.

“Svi smo napravili takve aranžmane da ne možeš da tužiš Zvezdu čak i ako ti ne vrati te novce - pozajmica bez prava na kamatu. Ali mogu da kažem da je svima na kraju vraćeno”.

Kako je došlo do sukoba s navijačima i vašeg povlačenja?
“Bio sam kod mog prijatelja Laporte u Barseloni. Zamolio sam ga da provedem neko vreme tamo, da vidim kako funkcioniše taj sistem sa članstvom. Vratio sam se s idejom da formiramo pet kategorija: A, B, C, D i E. Ovi iz A kategorije moraju da daju ozbiljan novac, iz B manje, i tako dalje. Pa onda kad dođu izbori, ko daje najviše, ima pravo na deset glasova. Ovi što daju najmanje - jedan glas. U međuvremenu, neko ode kod navijača i ispriča priču kako ja pravim sistem u kom ću moći da vladam klubom neograničeno. Onda se desilo ono što znate - upali su mi u kancelariju i pretili ubistvom. Rešio sam da dignem ruke od svega”.

“A pre toga, zapravo pre nego što su održani izbori, obavio sam razgovore sa predsednikom Tadićem, ministrom inostranih poslova i gradonačelnikom Beograda. Dobio sam podršku. Tadić mi je rekao: ja jesam partizanovac, ali ovo što planiraš da uradiš je sjajna ideja. Šta smo još hteli? Da zavedemo red! Da nema više besplatnih karata, da nema ovoga, nema onoga... Da počnemo da radimo i živimo kao pravi klub. Imali smo ozbiljan program. Svi su se složili. Sećam se, Đilas me je pitao: šta će tebi sve ovo? Imaš lepu reputaciju, zašto to da rušiš? Ja mu kažem - neću ja, ali imam obavezu, traže od mene ljudi, da probamo da spasimo Zvezdu. Tamo ima sto zaposlenih ljudi. On mi tad kaže da pare nema i da ne može da daje, ali ako nam isključe vodu ili struju - biće odmah uključeno. Iz Dačićevog kabineta je isto bilo obećanja: ako te neko pipne, ne brini, reagovaće država. Ali onda kad sam ušao u problem s navijačima, niko od njih nije hteo da primi moj telefonski poziv. Država nije htela ni tada, a ne želi ni sada da reši problem. Ono što odgovara navijačima, odgovara i državi”.       

Zaključak sledi iz bogatog iskustva:
“Na zapadu politika ne može da se meša u fudbal. Na istoku bez politike nema fudbala. Jednostavno. I to je tako uvek bilo”.