I to je život fudbalera: Roditelji me sa dve godine ostavili u sirotištu, sad mi traže pare

Slicno je isto sa prijateljima ili bracom koji na primer znaju da zaradjujes dobro ili imas iz nekog razloga, mozes im dati 100 puta (naravno bez vracanja, to vracanje je svakako samo fiktivno) ali ako 101.put odbijes svi znamo sta sledi. Prekid kontakta (dakle brisanje duga koji je svakako fiktivan, jer i nije planirao da ti vraca) i najgore moguce vredjanje i blacenje. Verujem da apsolutno svako ovde zna takav neki slucaj ili je isto doziveo.

Ne dajte nikome nista ako vas je pre toga napustio, svi vas vole kad imate pare, ja sam to osetio kad sam iz 20 godina bede presao u drugi tabor. Samo se nasmejes i kazes nema, i nece biti.

Surova prica. Ali opet, tako klasicna. Odreknu te se svi. Zauvek. Tako bar mislis. A onda uspes, imas novca pa te se svi sete i traze ti pare. Tuga, jad i beda. Nadam se da ovaj lik svom caletu nije dao nista.

i fudbaleri su ljudi kao i svi mi. niko nije imun na probleme i brigu.

Читам коментаре људи и не верујем колико огуглалих и саможивих има! Мени је жао човека, имао сам сличан и тежак живот са оцем пун психичког и физичког малтретирања и успео сам да се извучем из тога, тада је почео нови живот. Људске судбине нису за подсмех, иронију и слично, ако можеш помози, ако не можеш, немој још више повредити човека.

Je l' ima ijedan fudbaler na svetu koji nije imao tesko detinjstvo?! Na ovim prostorima je tesko detinjstvo tradicija koja se decenijama prenosi sa kolena na koleno i prerasta u tezak zivot, pa o tome ne pise ama bas niko!! Koliko nase dece zavrsi u sirotistima, hraniteljskim porodicama i zive u ocajnim uslovima, a mi sazaljevamo neke pajsere koji na dnevnom nivou zarade ono za sta mi deljemo minimum dve godine.