Fenomen srpskih golmana - glumci se menjaju, ali glavna uloga ostaje

Večito životno pitanje. U kojoj meri smo gospodari sopstvene sudbine, a u kojoj meri konce povlači ‘onaj što od gore vidi sve’?

Evo ovako: da trenutno ne kuburi sa zdravljem i da je mogao da se odazove za ovu akciju, Predrag Rajković bi sinoć čuvao gol Srbije u Cirihu. Da nije počeo da eskivira pozive u nacionalni tim iz razloga za koje je i sam selektor rekao da su mu pomalo čudni, verovatno bi ga protiv Švajcarske menjao Vanja Milinković Savić.

Da nije onomad nespretnim redosledom brzopletih poteza pokazao odsustvo strpljenja i sebe trajno precrtao iz Piskijevog notesa, verovatno bi baš ovo bila ta utakmica kao stvorena za Mileta Svilara. Da je Stojković sinoć ukazao poverenje svom sugrađaninu Aleksandru Jovanoviću, jednom u svakom smislu besprekornom momku, koji nikako da dočeka tu zasluženu šansu na golu reprezentacije, opet ne bi pogrešio.

I to je onaj deo koji se tiče spleta okolnosti. Sve ostalo – uzeo je u svoje (zlatne) ruke Đorđe Petrović. Jer, junak remija Orlova u Švajcarskoj (1:1) jeste Aleksa Terzić, ali najbolji igrač utakmice bio je golman Čelsija na privremenom radu u Strazburu.

Sećate li se kako je sve počelo kod Terzićevog gola? Sjajnim trkom i dodavanjem Vlahovića? Neće biti. Izuzetnom intervencijom glavom Milenkovića? Premotajte još malo unazad. Tako je, Frojler je imao skoro pa zicer sa tri metra, ali sjajno se postavio Petrović i zabeležio svoju sedmu uspešnu intervenciju na ovoj utakmici. Treću između dva gola – Amdunijevog i Terzićevog.  

Vraćamo sada film još nekih pola sata unazad. Mitrović maši jedanaesterac. Najbolju šansu na utakmici? Opet greška. Ono što je imao Amduni samo tri minuta kasnije je više od penala. Šut iz sve snage sa peterca, ali Petrović izranja kao iz vode i brani jednom rukom!

Neozbiljno je sada reći da bismo, da smo tada kapitulirali, izgubili utakmicu, jer primili smo gol u momentu kada je ostalo mnogo manje vremena, pa smo poraz ipak izbegli. Ali, da su Švajcarci poentirali odmah nakon odbranjenog penala, to bi Orlove baš ubilo u pojam, a oni, opet, ne bi morali odmah onako da krenu grlom u jagode u potrazi sa poravnanjem međusobnog skora i ostave okean praznog prostora iza svojih leđa. Šta bi bilo kad bi bilo, ali baš zahvaljujući našem golmanu – nije bilo!

I nije ovde reč samo o Đorđu Petroviću i njegovom toliko puta ispričanom zaobilaznom putu od rezerve u omladincima na Banovom brdu, preko Amerike do londonskih Plavaca, već o jednom gotovo pa fenomenu srpskog fudbala.

Da li se sećate šta smo pričali posle Svetskog prvenstva u Kataru? U javnosti je maltene postignut konsenzus da je naš najbolji igrač na tom takmičenju bio Vanja Milinković Savić. Na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj to je bez dileme bio Predrag Rajković. Jedini čovek kome Španci na svojih poslednjh 15 utakmica nisu zatresli mrežu, ono kad je u Beogradu, u prvom kolu ove Lige nacija, branio kao hobotnica. Isti onaj koji je protiv Švajcarske zaustavio penal na 2:0 i sprečio dramu u finišu. Čak je i u Kordobi sprečio još veći potop, sa sedam zabeleženih odbrana.

Srbija je, fakat, stabilizovala defanzivu i to je sada već trend koji potvrđuje ozbiljan uzorak. I ne mislimo tu samo na štopersku trojku, jer konkretno sinoć, posebno u prvom poluvremenu, Srbija se kolektivno dobro branila i nije dozvoljavala Švajcarcima brisan prostor kao, recimo, u međusobnom duelu u Kataru. Ali, da, mislimo i na štopersku trojku, jer i kada nema Pavlovića i Erakovića, kada iz stroja ispadne Babić, pojavi se, iz petog plana, Nenanja Stojić i odigra vrhunsko poluvreme.

Ali, iza svih njih - tamo gde u fudbalu sve počinje i gde se sve završava – tu je najveći oslonac fudbalske reprezentacije Srbije poslednjih meseci. Glumci se menjaju, ali glavna uloga ostaje.

Đorđe Petrović je sinoć debitovao za reprezentaciju Srbije u takmičarskim utakmicama. Do sad su bile samo tri prijateljske, od čega dve po onim egzotičnim turnejama u superligaškom sastavu i ona jedna u Rusiji, gde se nije baš najbolje proveo (0:4). Mogao je, prema sopstvenom prizanju, da “padne” na Poketinovo koketiranje i da prošle noći bude na Jamajci sa jedinicom američke reprezentacije na leđima.

On je znao da je za njega ovo sinoć bilo ‘sad, pa ko zna kad’, a možda i ‘sad ili nikad’. A u takvim situacijama samo pravi budu na visini zadatka.